Novi Standard

Samo malo da se ugledamo na one s Kosova, koji ne postavljaju „a  što se ne obrati Crvenom krstu“ pitanje

Priča je trebalo da bude u nekoj vezi sa Kosovom, ali slučaj je želeo da bude o Republici Srpskoj. Na kraju, sve su to neka Kosova. Libila sam se da pišem o tome, stvar je na kraju lična  – kao i svaka paradigmatična priča, koja je u osnovi, neutešno i grozno, lična, i sva joj paradigmatičnost ovog sveta ne pomaže da pobegne od tog ličnog – i akteri smo mi, neki ljudi koji žive u ovom gradu. I jedna mlada žena.  

A, kad sam već rešila da ispričam priču, idemo ispočetka. Neki dan dobijem poruku na jednoj društvenoj mreži, o tome da je jedna devojka/žena koja tu komentariše razne stvari i pokazuje dosta, da tako kažem, razumevanja za moja pisanja – u nevolji. S početka, poštena da budem, ne unosim se mnogo u priču. Celu stvar mi na dosta nemušt način piše neka treća osoba koja ne živi u Srbiji i koja, zaključujem iz načina pisanja, zbog nečeg veruje da sam ja u slučaj upućena, da tu devojku/ženu lično poznajem itd. Ne unosim se i odgovaram na poruke, za zlu ne trebalo, a i ne sme da se ne odgovori na poruku ako neko piše da je neko u nevolji. To jest sme, čak češće biva da se ne odgovori, ali ima jedna, u nedostatku druge reči, sujeverna crta u nas s ovih prostora koja – zbog uroka i ne valja se i tako to i u tom smislu – nas nevoljne da se upuštamo u tuđu muku, ponekad natera da na nju ipak ne ostanemo sasvim gluvi.  

Ne baš oduševljeno, da budem iskrena, upustim se u prepisku. Pitam ko je ta devojka/žena – jer razgovaram sa nekim ko piše pod nikom, devojka/žena takođe ima nik, no da ne ulazim u priču o nikovima – pitam šta joj bi da se dovede u takvu situaciju; ugrizem se za jezik istog časa jer šta znači to „šta joj bi“ i šta znači to „situacija“ ako ne ograđivanje kao „meni to nikada ne bi moglo da se desi“. A već na sledećem koraku „a je si l' ti baš siguran da tebi nikada...“. Razumem ja nas, razumem i naš strah („meni nikad ne bi moglo da se desi“) kojim teramo nesreću sa svog praga. Razumem i umor (loše se živi), i to da nam je dosta onih iz Republike Srpske ili još gore s Kosova, sve razumem, ali ima nečeg nedostojnog u tome kada čovek sve radi ne bi li sačuvao svoj mali mir. I ima nečeg goreg od te nedostojnosti a koje kaže da to što mi teramo nesreću sa svog praga ne čini da ona nestane.  

Upravo suprotno, ona raste, sve je gora, to što je ne vidimo čini je čak opasnijom i danas-sutra, ta nesreća koja je jednom kucala na naša vrata sutra će provaliti jer to je ona ista nesreća koja danas tera neke ljude da obijaju banke (a po svemu sudeći nisu mnogo obučeni za tu stvar) ili još gore, da kradu jeftine prehrambene proizvode po radnjama.  

OTVORITI VRATA I setim se Kosova i jednog odsustva straha od toga da se nađeš nekome u nevolji, a koje sam tamo videla kod ljudi. Svih ljudi. Koliko god nesklada tamo bilo, a videla sam ga, koliko god ogromnih državnih para koje moraš da primetiš, a u vidu šlepera i cisterni i ostalih kamiona koječega, a što liči na milione već nekih valuta, i koliko god se „društvo“, kao kategorija bez imena, prezimena i lica, ne brinulo o najugroženijima – postoji (na tom mestu – Kosovu) onaj pojedinac, i dalje dovoljno jak i dovoljno hrabar da otvori vrata, makar na ta vrata kucala i ona stvar koje se mi po gradovima najviše plašimo – nesreća. Na tom mestu, uostalom, svako svakoga bez zazora zove upravo u svoju kuću. Možda zato što su prošli sve što su prošli, mada ja mislim da je to više zato što su ostali na onom nivou gde je čovek i dalje čovek a sistem sa sve svojim institucijama, nešto van njega. I možda zato što su divlji u onim smislu da je pojedinac jači od sistema, da u sistem ne veruje i od njega ništa ne očekuje, uostalom nije ni važno zašto, tek tamo niko ne bi postavio pitanje (koje mi je, priznajem bilo na vrh jezika dok sam pričala o devojci/ženi koja se trenutno negde u Beogradu nalazi bez stana i ne jede baš svaki dan, a lepo piše), a koje glasi: „Zašto se ne obrati nekoj socijalnoj ustanovi“.  

Srećom (ili na moju nesreću) previše sam se nagledala slika na onom Kosovu, e da bih postavila tako glupo pitanje, umesto da pitam „dobro, gde je ona“ i „kako ja mogu da joj pomognem“. Čak ne ni „zašto baš ja“, jer to pitanje za sobom povlači onu staru žalopojku iz Judeje („što me ova čaša ne obiđe“) i bespredmetna je. Nije me obišla ta čaša, dakle: da, baš je mene neko našao da zove i eto, baš kad sam u gužvi i baš kad je prednovogodišnja nervoza u celom gradu – a ne mogu ni da kažem da je histerija, jer su ljudi toliko bez para da na gužve u gradu reaguju besno i jedva čekaju da i taj cirkus prođe, malo ko i malo kome išta kupuje i uopšte, baš nam i nije neka vesela Nova Godina.  

Šta se sa devojkom/ženom iz Srpske desilo, te je došla u tako „nepriličnu“ situaciju, neću pisati jer nije ni važno. Desilo se nešto, i neka to bude dovoljno. Umesto da pričam (a nije ni red) tužnu priču čitaocima nepoznate žene/devojke, podeliću jedan drugi podatak.  

Taj drugi podatak kaže sledeće: nedavno, nazvala me je (opet nepoznata jedna osoba) i obavestila me da u Beogradu danas živi 4.000 (slovima – četiri hiljade) ljudi koji su preživeli logore u Bosni i Hrvatskoj, u ratovima tokom devedesetih. Među tih 4.000 (slovima – četiri hiljade) ljudi, neobezbeđenih, nesituiranih i uglavnom radno nesposobnih, živi i oko 800 (slovima – osamsto) žena koje su preživele silovanja po već nekim javnim kućama, a kakvih je bilo po tim ratnim bestragijama. Kada me je ta osoba (a zvala je jer je već neko tamo nekad čitao neke stvari koje sam pisala s onog Kosova), kada me je, dakle, ta osoba zvala i rekla da postoji nekakvo „Udruženje logoraša“, ja sam pomislila da se radi o nekoj stvari iz Drugog svetskog rata. Kada mi je rekla da se radi o 4.000 ljudi, zbunila sam se a kada je pomenula Bosnu i Hrvatsku, pomislila sam – mi se sećamo drugog svetskog rata, ali se ne sećamo šta je bilo pre 15 godina“.  

I mi smo čuli za Srebreničke majke, ali nismo čuli da upravo sada, dok ja ovo pišem, u Beogradu živi nekih 4.000 nezbrinutih ljudi koji su preživeli neke strahote preko Drine i doživeli to da dođu u Srbiju i da u Srbiji ne nađu spas nego jednu potpunu nezainteresovanost. I da ne nađu samo nezainteresovanost nego i prezir kakav uostalom doživljavaju sve politički nepopularne grupe. Suviše su nam blizu da bismo osetili zabrinutost (ko sme da se usudi i zabrine se za nekog ko je dovoljno blizu da mu uznemirava savest) i, slažem se, lakše je brinuti o pingvinima koji izumiru nego o ljudima koji su na 15 minuta vožnje kolima iz centra Beograda.  

BARABA IZ FILMA „DIM“ Iz prostorija „Crvenog krsta“ izbačeni su jer nisu redovno plaćali. Onda čovek postavi besmisleno pitanje: „Čekajte, a čemu služi Crveni krst ako treba da mu plate, majku mu“. I pošto je shvatio da postavlja besmislena pitanja, na njemu je samo jedan izbor. Ili će priču koju je čuo zaboraviti ili neće moći da je zaboravi. Neki od tih ljudi žive u Kumodražu u nekom izbegličkom centru (zamislite, to još uvek postoji posle 15 godina) i nemaju potrebnu medicinsku negu. Pričam o medicinskoj nezi jer se radi o ljudima kojima, kao što rekoh, više ne trebaju nikakva radna mesta, i ostale „resocijalizacije“, i drugi skupi „projekti“, nego obična, ljudska, ona najosnovnija, nega.  

Ima jedna „Božićna priča Pola Bendžamina“, ispričana u filmu „Dim“, gde se jedna baraba koja posle počne sve živo da fotografiše i uopšte, bude jedan pozitivan lik, nekim suludim sticajem okolnosti nađe u kući jedne slepe stare žene koja očekuje svog odavno otišlog sina. I sad, zna slepa starica da ova baraba nije njen sin, ni baraba nije baš imala plan da se pravi da je sin, ali oboje odigraju tu ulogu o jednom Božiću, jedu ćurku i prave se da su oni taj sin i ta majka koja ga čeka, i to sve ovekoveči Tom Waits u pesmi „Innocent when you dream“, i to ostane tako... da rastuži srećne i uteši tužne kad su neki praznici.  

Neću sad da kažem ono patetično: dajte, pomozite ponekad nekome, jer nije stvar ni u tome. Ali, ako nam se već  nalaze na našem putu neki razni ljudi kojima nekad treba neka mala stvar, da ne budu sami kao devojka/žena s početka priče (jer ne možete da uradite mnogo za onih 4.000 mučenika iz Bosne i Hrvatske, ima ko može, ali tog što može mnogo ne zanima), gledajte da ni vaša pomoć ni vaše nepomaganje ne pokvare stvar dodatno. Ako pomažete, pravite se da to ne radite, a ako ne pomažete pravite se da ne možete, manje ćete ih povrediti. Ionako, na kraju priče svako ide svojim putem i niko nikom ništa ne poklanja, a i taj što poklanja treba da zna da poklanjajući drugima – sebi poklanja. Pri čemu ne mislim na spas duše, jer se ni ta trgovina ne odvija u tom smeru. I neće ni taj spas tako lako da se otkupi.  

Jednostavnije je od te priče, ne treba mnogo da se plašimo i treba malo da se ugledamo na one s Kosova koji ne postavljaju „a što se ne obrati Crvenom krstu“ pitanje, nego pitaju „je l' mu treba nešto što ja imam“.  

Tako je i onoj barabi u „Božićnoj priči“ baš bio trebao fotoaparat, a baki je trebalo da na jedno veče poveruje da joj se vratio davno otišli sin, i to je, zapravo, tako jednostavno. Kao i život.