Novi Standard

Ali nikoga od prisustvujućih tom cenjenom skupu o kulturi nisam videla a da ne učestvuje upravo u tome na šta se žali

Selila sam se i, kad se čovek seli, desi se jedna čudna stvar. Izmesti se na čas, dok se ne adaptira, on se ponaša kao u nepoznatoj zemlji, pao s Marsa, čudi se stvarima koje inače ne primećuje, i čak ni TV ne gleda rutinski (vesti, šta je rekao ovaj, šta je rekao onaj, mitinzi neki: „vidi, vidi, ko su ovi ljudi i šta se ovde dešava“). Tako dakle, kao neki stranac u Beogradu koji je umoran od puta, prespavam ceo jedan dan i probudim se u nedoba – a ono na TV jedan film o Deda Mrazu, pa onda opet zadremam, pa se opet probudim, a tamo debata pod nazivom: „Da li je nebriga za kulturu nekulturna“. Šaljiv neki narod, pomislila bih, mada bez mnogo smisla za humor. Kako je samo neinventivno, ali nema veze, nastavim ja da slušam.  

Ljuti su kulturni radnici, iskrena da budem nije da razumem o čemu se radi, shvatam da ima neke veze s budžetom, ali shvatam i da je to površina – radi se o duhu. Ustvari, uvek se radi o duhu a budžet je njegovo ogledalo zato što je kultura jedna alhemičarska delatnost koja od gvožđurije pravi zlato. Onda se trgovci pogađaju oko cene, a lopovi kradu.  

Razumem kulturne radnike koji se žale na podatak da je novogodišnji koncert u Beogradu skuplji od godišnjeg budžeta JDP. To zvuči dramatično. Dramatično bi, istina, zvučalo i kada bi se JDP ispovedio pa saopštio koliko košta scenografija za neku predstavu, pa koliko nošenje te scenografije u (recimo) Kanadu, pa onda koliko je ljudi odgledalo tu stvar, te ko je dobio na već nekom od navodnih konkursa čast da bude deo autorskog borda pomenute (i koliki su ti honorari, pa i ko ih plaća), a nakon toga i ko sedi (uvek, oduvek i čini mi se zauvek će) u svakom zamislivom i nezamislivom žiriju. I zašto sedi? 

UMRETI OD DOSADE Takođe, kulturni radnici ne bi trebalo da se boje reči „zabava“ i da veruju da zabavljači otimaju od ovih ozbiljnih. Trebalo bi da se boje njenog antipoda – ili dosade. Ona će im doći glave, a ne koncerti i ne zabavljači i ne nekulturan narod koji voli tu prokletu stvar, da peva i zabavlja se. Dakle, dosade a ne zabave treba da se plaše kulturni radnici.  

Zabava je ozbiljna stvar, i „ozbiljni“  bi trebalo da to znaju. Kako se time ne bave u svojoj brizi oko toga kud ide Srbija, koja je desetkovala budžete za kulturu, stiče se ružan utisak da njih zapravo uopšte ne zanima onaj krajnji korisnik tog proizvoda, a koji se zove kultura. Kad se žale na to da su kulturni sadržaji raspoređeni na bizaran način, gde izvesni politički subjekti prisvajaju određene vrednosti i svaka strana ima svoje umetnike; kada govore kako je „ćirilica nasuprot latinici“ nasilje nad bogatsvom jezika jer taj jezik ima „i ćirilicu i latinicu“ kao što ima svoju ekavicu i svoju ijekavicu; kada su ljuti na javni servis čija je najvrednija emisia „Trezor“, gde možemo da gledamo šta su pre sto godina radili neki malo inventivniji od nas – u pravu su.  

Ali nikoga od prisustvujućih tom cenjenom skupu nisam videla a ko ne učestvuje upravo u tome na šta se žali. Sva im je umetnost u svrsi politike a jer od te iste politike živi. I ironično je da se kreatori tog duha žale (jedni drugima, sebi, ne znam kome, ne meni – gledaocu) na jalovost koju proizvode.  

Naravno, sklona sam da smatram da bi na umetnost jedne države trebalo trošiti više nego na vojsku i policiju zajedno – ali to je zato što dolazim iz prošlog veka, a tada ni policija ni vojska nisu bile popularne. Kao ni kriminal. Kao ni lopovluk u kulturi. Kao ni umetnici kao društveno-politički radnici. Pošto me vreme, po svoj prilici, pregazilo i pre nego sam ga dokučila, dižem ruke i složila bih se s onim poznatim ideologom kojem se kultura bila toliko ogadila da se hvatao za pištolj ako je ko gde pomene. Slušajući kultur-elitu kako se dere oko budžeta i panično olajava „zabavu“, zaključujem da je najveći stručnjak za marketing u veku iz koga dolazi bio sasvim u pravu. Pričam o Gebelsu.  

Kultura jeste zabava, kultura služi čoveku, radniku, seljaku i poštenom inteligentu da nešto nauči, a ne umre od dosade tokom procesa. Kultura jeste novogodišnji koncert i kultura jeste estrada. Kultura je kad se ne svojata Danilo Kiš – pa onda neistomišljenički tabor raste u zabludi da je to bio neki tip koji je pisao program za Fond za humanitarno pravo. Kultura je kad se ne otimaš o pokojnike. Ili je i to kultura, kao što je kultura prevencija da se pokojnik ne uvampiri, ali onda tu kulturu treba objasniti. Kultura je da se čeka četrdeset dana, i kultura je sahrana. Kultura je kad se ne urla jer se deo budžeta odvaja za veročitelje jer je veronauka takođe kultura, čak je njen početak, kao što je kulturnima poznato – veroučenje je upoznavanje s onim pričama iz kojih su proistekle sve druge priče, a koje smatramo vizuelnom ili verbalnom ostavštinom najvećih svetskih umetnika – a što spada pod „kultura“.  

Kako bi da nije tog ozloglašenog „veroučenja“ kulturni tumačili (a što spada u „opštu kulturu“ – opet ta reč) Šekspira, ili Eshila, ili Pekića, ili Dostojevskog, Bulgakova, Džojsa... zatim Kiša, Sartra i ostale koji su „vlasništvo“ ideologa koje sam slušala kako se deru na „zabavu“ i svađaju oko budžeta. Biti ateista – a to znaju ti što se svađaju – podrazumeva promišljanje onog „veronaučenog“ jer bez tog predznanja neko bi mogao i Sartra (pozajmiću primer jedne dramske spisateljice) da otuži da je kleroopsednut jer je napisao „Đavo i gospod Bog“. 

SPALJIVAČI KNJIGA Udobno „privremeno izmeštena“ i svojom selidbom odmaknuta od rutinskog gledanja vesti – kao da slušam neke nove nepoznate ljude a ne stare kreatore te nesrećne kulture, toliko stare da imam utisak da su tu od vajkada i da nikada, nikada neće otići i da nikada, nikada neće ustupiti svoja cenjena mesta nekom novom (a da nije njihov kadar, njihovo dete, njihovo već nešto); dakle kao da su posve nepoznati – slušam ih i čudim se, kakvi su to kulturni pregalnici koji toliko mrze dva pojma na kojima ta stvar kojom se bave (kultura) počiva. Ono zabavljačko i ono religozno, od čega je počelo. Da se prizove berićet, da se žrtvuje ovca, da se slavi vino, da se nacta strašna životinja koja će da uplaši onu pravu, što dolazi kao opasnost i napada noću.  

Čula sam, naime, samo deo rasprave (da se ogradim za svaki slučaj) i slučaj je hteo da to bude dreka dvoje ljudi poznatih po tome da enormno zarađuju na odanosti kulturnom modelu Latinke Perović i sličnih ljubitelja knjige (koji toliko vole knjige da su morali da ih pale, valjda kao onaj Mišimin junak koji je zapalio Zlatni paviljon zbog nepodnošljivosti njegove lepote, kojom je bio bio opsednut); i taj deo rasprave (koju slušamo i čitamo svaki dan, zapravo) protekao je u vikanju na nacionalno, religijsko i zabavljačko. A šta onda ostaje? Samo negacija. Odnosno Ništa. Oni nisu internacionalisti zato što ih nervira nacionalno.  

Zaista ne treba studirati lingvistiku da bi primetio da reč internacionalan u sebi sadrži pojam nacionalnog, a anacionalan ne znači ništa jer je negacija. Kao amoralan (dakle, bez primisli o moralu) i opšte je mesto da bi od države plaćeni kulturni radnici trebalo da se bave kulturnom baštinom iste – jer ako se bave isključivo njenom negacijom, a bave se samo negacijom, onda oni ne samo da nisu korisni (kao oni koji zabavljaju pa su korisni jer su zabavni) nego su i uistinu štetni. I kada se kao takvi, štetni, deru na budžet onda čovek zaista postaje Gebelsov istomišljenik i poštovalac rečenice koju mu pripisuju, jer šta drugo s takvom kulturom nego pucati na pomen njenog imena. Da se otera zlo, i za zlu ne trebalo, i da ne čuje zlo.  

I da, onaj film o Deda Mrazu pre debate bio je baš lep. Kao neki tip, propalica, prerušen u Deda Mraza ide tako i lopov je, i on zavoli nekog dečaka, a dečak debeo i nesrećan, usamljeno dete i ne ume da se brani. Onda propalicu to dete prvo nervira a posle se pokaže baš požrtvovan i nauči klinca i da se brani, pa dete bude OK. I na kraju sve bude super.