Novi Standard

Kriminalizacija Severa je odavno završena, pitanje je – šta ćemo od Zvonka novo saznati o Srbiji?

I dobro, najgore dete s Kosova je uhvaćeno i strpalo ga je u pritvor. Dosta su se vala i igrali po onom severu, ali nije to poenta. Istina je da je Sever Kosova odavno počeo da liči na neko morbidno zabavište, na anarhiju koja je tako kontrolisana da od silne „slobode“ u tom getu, čoveku može samo da pozli. To je sloboda gde se zna ko s kim sedi i zašto, gde se zna ko je na Sever Kosova pobegao iz uže Srbije krijući se od zakona, koje je delo počinio, to je sloboda koju opisuju ljudi koji dugo sede u zatvoru, sloboda od obaveza običnog sveta i čoveka, sloboda od lažnog (a i svakog drugog) morala, sloboda gde doslovno vlada zakon jačeg neuvijen u bilo kakve forme, jedna brutalna, istinita „sloboda“ u rezervatu, tako dobro čuvana da odande ne pobegne van granice tog rezervata, da se drugi ne zaraze tom slobodom, da čoveku ne samo da može da pozli od nje, nego se on istinski uplaši te „slobode“, a još više se uplaši onog sveta koji je takvo nešto zatvorio a nije ga lečio, uplaši se države koja takvo nešto neguje i ljudi koji na takvom nečem zarađuju.  

Dakle, Zvonko Veselinović. Neću nabrajati njegova dela, koga zanimaju, on ih zna. Biću i neskromna pa ću reći da sam pisala o tome i pre godinu, i pre dve godine, da sam dakle pisala o tome od kad znam za njega. Kada sam napisala svoj prvi tekst o „Staklaru“ alijas „Zvoncetu“ ili Zvonku i, kada sam napisala da zlobnici iz Euleksa govore kako iza tog „sumnjivog subjekta“ stoji nekakav drugi čovek u državu (Srbiji), Brana Crnčević mi je rekao da pazim da, tražeći „drugog čoveka“ države Srbije, ne naiđem na „trećeg čoveka“ (Orsona Velsa). I da su mi skupe te „zabave“, te da nađem neke manje ozbiljne igračke. Shvatili smo, mnogi su, želim da kažem, shvatili – taj čovek ima da odigra neku ulogu u ovom cirkusu. I evo.  

Od letos, kada je Boris preko Borka pozvao Srbe na one barikade, slušamo ko je Zvonko. Gledamo njegove intervjue (kao, bez lica) iako je njegovog „lica“ bio pun „google“ ima tome dosta... Mistifikujemo. Što ga mediji pod kontrolom režima više napadaju, ovi protivnički ga više brane. Zapravo svi rade istu stvar. Prave od njega simbol, a on nije simbol, on je samo čovek koji se snalazio na te svoje načine, na mestu gde drugih načina i nema mnogo na raspolaganju, ako je neko prvo klinac, a onda kao neka „faca“, ako nema mnogo škole ni mogućnosti da se ne „snalazi“ baš toliko, e da bi postao neko i nešto. Ali to su opšta mesta. Vratimo se poenti. 

ZVONKO, NA POZIV DRŽAVE Naime, letos je Boris preko Borka pozvao Srbe da mu ojačaju pregovaračku poziciju, na barikade. I svi su izašli na barikade. Da li im se išlo na barikade? Baš svima? Ne. Dakle, bio je potreban autoritet, neko ko ima „ekipu“, neko ko ume s tim stvarima. Na kraju, tu su i odnedavno ponovo javnosti poznati „čuvari mosta“. Bili su poznati 1999, istina, više ih se uveravalo tamo dok je trajalo bombardovanje a oni stajali u nekim noćima, bez struje, ubijali se s nekim Šiptarima, više ih se uveravalo da su oni nekakav „branik otadžbine“, da od njih zavisi cela Srbija – nisu oni imali priliku da gledaju CNN, ni BBC, nisu imali pojma da je nas u Beogradu i Novom Sadu bilo baš briga, da smo se na zvuk sirene smejali i da se plašio uglavnom samo neki star svet. Ali, da ne skliznem u digresiju, radi se o Zvonku. Kao nekadašnji „čuvar mosta“, deo ekipe koja je nakon rata izigravala i sud i policiju i sve i sva u srpskoj, severnoj Mitrovici, čovek je avanzovao u onim poslovima kojima je bio sklon. I koje su mu prepustili malo veštiji od njega, budimo iskreni. Iz ekipe „mostadžija“ poneko se povukao, neko prolupao, neko postao političar, a neko humanitarac, neko policajac. I skoro dvanaest godina držali su sever Kosova, to jest mesto koje je tranzit između juga Kosova i Srbije, to jest Albanije i Evrope. Verujem da je čitaocima poznato da u Srbiji (ni Hrvatskoj, ni BiH, ni CG) ne postoji ozbiljan narko diler, a da nije u vezi sa Albancima s Kosova. A ko je između? Verujem, takođe, da je čitaocima poznat i podatak da narko dileri često zaposedaju tela (i firme) nekih građevinskih preduzimača, industrijalaca, vole da se kao takvi predstavljaju kao „kontroverzni biznismeni“, a, čim neko umisli da je „kontroverzni biznismen“, on počne da se zanima i za politiku. Na kraju, kako drugačije do (pravog) posla?  

Zvonko se, međutim, nije bavio politikom. Politika se bavila njime. I tek će se baviti. Od trenutka kada je on postao „zaštitno lice“ barikada, počelo je takmičenje ko će više da ga pljuje a ko da ga brani. I čovek je počeo da daje izjave, intervjue, da se obraća javnosti. Kao opasna lutka u rukama moćnih, počeo je i da apostrofira ko su mu prijatelji, a ti koje je nazivao prijateljima počeli su još glasnije da ga brane. Oni koji su ga branili i koji ga sada brane, veruju da, braneći njega, ne daju na Sever; ne daju da se Sever baš toliko kriminalizuje; kao da veruju da će, ukoliko i operu Zvonka od svega što kazuje njegov dosije, oprati i to nesrećno srpstvo i taj tužni Sever. Verovatno u tome ima neke pameti, ali ja se bojim da je taj rat već završen. Sever jeste kriminalizovan i nije potrebna Zvonkova pomoć da se taj posao odradi. Odradila ga je međunarodna zajednica sa svojim misijama, svojim medijima, svojim činovnicima.  

POTREBAN SRBIJI Zvonkova pomoć potrebna je, čini se, za jedan drugi rat - a koji se dešava samo na teritoriji Srbije (bez Kosova). To je isti onaj rat koji je reanimirao davno zaboravljene grehove Nebojše Čovića (a koji je još nezgodniji svedok od Zvonka), onaj rat koji kroz usta Srđe Popovića objašnjava zašto je majka Zorana Đinđića baš sada izvolela da posumnja (greh na moju dušu, ali ja mislim da ta žena odavno više ništa i ni u koga ne sumnja) kako su Čović (i na stranu, Ilić) u nekoj vezi sa atentatom na njenog sina, i to je isti onaj rat koji je pre nekog vremena zbunio javnost kada je počeo da je uverava da je Đinđića ubio Koštunica, i isti rat koji u Srbiji ima veze samo sa moći nekolicine ljudi, a odavno više (nažalost) nema nikakve veze s Kosovom.  

U tom smislu, „iznenadno“ hapšenje Veselinovića može, ali ne bi trebalo da rastuži one kojima je iskreno žao ljudi na Severu i na njegovim barikadama. Njih smo odavno „uremili“, i odavno smo ih u toj kockarnici izgubili, i sada se igra samo na to „čija je Srbija“. Na kraju, koja je svrha od dalje kriminalizacije severa zarad osustajanja od Kosova, a hapšenjem jednog čoveka, kada i ministar spoljni, Jeremić, glasno i veoma razgovetno izgovara da odustajanje od Kosova jeste uslov za kandidaturu u EU? Da li postoji još neko, a da nam to nije rekao? (Boris se ne računa).  

Moglo se pretpostaviti da – vratimo se Zvonku – Zvonka neće hapsiti Euleks, niti da će ga ubiti Albanci ili Kfor. On je potrebniji Srbiji u ovom trenutku, suviše se radilo na njegovom „medijskom imidžu“ da bi se to sada prepustilo nekakvom slučaju. Ono što je opasno u slučaju zvanom Zvonko Veselinović je šta će taj čovek reći, kada ga budu ispitivali. I koga će povući za sobom. Pitanje, dakle, koje se nameće jeste – sa kim se on dogovorio, a koga će prozvati za svog pomagača.  

Ili će sve ostati na tome da je on nabavljao to famozno gorivo na dve-tri neverovatne pumpe u nekim novopazarskim i jagodinskim uličicama, i da je to taj veliki biznis za koji su se zanimali i Haradinaj pa Tači, a onda i belosvetska štampa? A da je on pre neki dan slučajno, eto, šetao, uživao u planinskom vazduhu – kad ono službenici BIA, takođe u šetnji, pa ga prepoznali. Isto kao što se onaj humanitarac Arlov, nedavno baš bio vozikao Timočkom krajinom, s kolima punim oružja, pa ga BIA onako rutinski (ko da su saobraćajci) zaustavila, i kad – imali šta da vide.