Novi Standard

Nekad je neglasanje bilo jedino pribežište, da bi sad neke hulje zauzele i taj prostor i rekle: „Ako ne glasaš, ti si ustvari s nama“. Pa nisam s vama!

Internet mreže pune su saveta – verovatno ste primetili – kako da od glasačkog listića napravite brodić. To je, po mom mišljenju, užasavajuće. Od toga je gora samo ideja pod radnim nazivom „beli listić“ a koja propoveda, valjda, da se na glasanje uopšte ne izađe. Kao pojedinca koji nije sklon glasanju ova me je stvar ozbiljno zgrozila zbog toga što je neglasanje jedna lična i privatna stvar, kao da li volite da idete u crkvu ili svoje religozne potrebe upražnjavate u intimi doma svog ili ste možda notorni ateista, što je takođe sasvim privatna stvar i pitanje na koje vam život vaš daje s vremena na vreme različite odgovore.  

Kada se, dakle, neko dosetio da od lične stvari koja se zove „neglasanje“ napravi jedan ovako simplifikovan i uvredljivo glup pokret, uništio je poslednje pribežište ljudi koji – da li zbog svoje lenjosti, nezainteresovanosti, nepoverenja ili odbijanja da se učestvuje u cirkusu zvanom „izbori“ – jednostavno nisu želeli da se u neku nedelju legitimišu u već nekom biralištu, da im tamo mažu prste nekim đavolom i da oni, kao, sad biraju svoje nove tlačitelje. Nove – da prostite – reketaše, koji će ih zaštiti od starih lopova, uz jednu bulgakovljevsku – da ne kažem kafkijansku jer se plašim Kafke – „nelogičnost“ a koja kaže: pa to su sve mahom isti ljudi ili bar deca istih ljudi, ili bar ljubavnici dece istih ljudi...  Onih istih koji su uistinu kafikijanski uništavali mnogi život suludim procesima i robijanjima i progonom boljih od sebe.  

POKRET NOVODISIDENATA Da su od vlasti grozniji samo disidenti, stara je istina. Zna je svako ko ima ikakvu predstavu o tome ko je bio ko u Srbiji, da ne kažem Jugoslaviji, druge polovine 20. veka. Tako i ova vlast, sačinjena uglavnom od potomaka one vlasti ili njenih „disidenata“, ima armiju novodisidenata, koji u režiji novograđanskog društva od svake božje pojave – kao što su ljudi koji ne glasaju – pokušavaju da naprave nekakav do idiotizma simplifikovan pokret. Ne znam za vas, meni je odvratno. Zato što obesmišljava sve, pa čak i neučestvovanje kao legitimno pravo pojedinca.  

Čovek ne glasa uglavnom iz dva razloga. Ili je politički idiot i ne nalazi da politika ima neke veze s njegovim bivstvom ili u nedostatku poverenja u demokratiju kao sistem gde nekakav plebs navodno bira svoju elitu i u nedostatku živaca ne želi da državi, koja ga i bez toga dovoljno maltretira, podari svoje nedeljno popodne – jer ga ova već dovoljno izrabljuje i vrši pritisak na njega, uzima mu novac za porez, uzima mu vreme na plaćanje raznih taksi i ostalih reketaških izmišljotina, gnjavi ga preko TV ekrana i kvari mu svaki božji dan, pa on, eto, neće da joj ustupi i tu „nedelju na duhove“ ili izbore.  

Neglasanje je takođe odgovor na kampanje koje ne samo što čoveku obećavaju nepristojno i nemoguće nego ga i ucenjuju, prete mu, ubeđuju ga da je on u nekakvoj obavezi da, bože moj, glasa. Jer ako ne izađe da glasa – biće smak sveta. I onda čovek kaže, 'ajde neka bude smak sveta, jedva čekam da vidim i to čudo. Pre četiri godine kampanja je uveravala građane Srbije da će se, ako ne glasaju za Tadića, vreme vratiti unazad, a Sloba ustati iz groba i Šešelj izaći iz zatvora, i onda će uslediti potop. Verujem da je ta kampanja mnogog građanina oterala u agresivno-pasivno stanje omraze na državu i ignorisanja svih njenih aktivnosti, makar se iste odnosile i na ustupanje dela teritorije. Hoću da kažem, neglasanje je, između ostalog, odgovor na pokušaj političkih lidera, koje je prozvelo jedno nevreme, da vas ubede da ste dužni da na sve što su vam napravili još i glasate za (protiv) njih.  

SAMO ZBOG NJIH ĆU GLASATI Do ove godine neglasanje je bilo jedino – da ponovimo – pribežište (od sviju hulja), e da bi sada neke hulje zauzele i taj prostor i rekle: „Ne, to nije neučestvovanje – ako ne glasaš, ti si ustvari s nama“. Pa nisam s vama. Posebno s vama nisam, kako da kažem. Dobrobit od ove kampanje pravljenja brodića i drugih aviončića od glasačkih listića – ja zaista mrzim građanski aktivizam, da – može da bude sledeće: ljudi koji sebe ne pronalaze na liniji novodisdenata i njihovih brodića i ostalih aviončića, izaći će – šta im preostaje – da glasaju. Znam ih dosta koji do sada ni pomišljali nisu, znam i one koji nisu ni Petog oktobra imali nikakvu nameru da glasaju, znam razne, i među tim raznim znam dosta onih koji će ove godine glasati u inat „brodić-beli listić“ kampanji.  

Mislim da ću im se pridružiti (ovim neaktivistima) i, budući da nemam mnogo izbora, izaći da glasam. I moj glas svakako neće dobiti jedna od dve „najveće“ stranke u Srbiji, ali to sad nije ni važno. Ja ionako pišem ovo iz ličnog besa što su mi oduzeli poslednji pokušaj neučestvovanja i nazvali ga učestvovanjem.