Vesti 
Unija će ili pronaći načine kako da zadrži organizaciju na okupu ili će pokleknuti pod težinom ekonomskog kolapsa
Dok nam propaganda servira sliku o Evropskoj uniji kao carstvu koje će trajati na vijeke vjekova, ozbiljni analitičari upozoravaju kako bi idućih nekoliko meseci moglo biti ključno za pitanje hoće li Unija uopšte opstati.
Ekonomski analitičar Reutersa Noah Barkin piše kako je fenomen da su teme vezane za ekonomiju EU naglo nestale sa naslovnih strana, samo privremen. Nadovezaćemo se na rečeno i konstatovati kako pomenuti fenomen nije puka slučajnost. Vesti o teškom ekonomskom stanju u vodećim svetskim medijima strateški su ublažene za vreme praznika iz vrlo jednostavnog razloga – da ništa ne omete potrošače u pomahnitalom desantu na rasprodaje i kupovanje poklona.
Barkin navodi da bi uskoro, već za nekoliko meseci, sve trebalo da bude jasno što se tiče budućnosti EU. Vodeći ljudi unutar Unije će ili pronaći načine kako da zadrže organizaciju na okupu ili će pokleknuti pred težinom ekonomskog kolapsa.
GRČKA, ŠPANIJA, ITALIJA...Grčka je još uvijek najvažnije pitanje – nova vlada pokušava da zadovolji sve potrebne uslove kako bi zemlji bio isplaćen novi paket spasa vrednog od 130 milijardi evra. Ukoliko MMF i EU Grčkoj ne odobre paket, zemlja će najverovatnije bankrotirati ovog marta.
Ekonomisti investicione banke Barclays Capital navode: „Ako Grčka bankrotira, slično bi se moglo desiti i Italiji i drugim ekonomijama“. Iz pozicije grčkih radnika – ako su na stolu samo bankrot ili paket spasa – svakako bi im bolje bilo da bankrotiraju.
Naime, pomenute mere koje grčka vlada ovih dana panično pokušava da provede kako bi im MMF odobrio paket spasa su pre svega novi radikalni rezovi koji će direktno pogoditi sve slojeve stanovništva u zemlji. Bankrot Grčke nikako nije u interesu ni MMF ni Evrope, isto kao što nije bio ni pokušaj referenduma o prihvatanju ili neprihvaćanju inicijalnog paketa pomoći (a sećamo se kako se to završilo).
Pad Grčke razbio bi Evropu kao niz domina, ali u ovom trenutku potencijalni katalizatori za raspad Unije su takođe Italija i Španija. Te dve zemlje nalaze se u sve lošijoj situaciji i upravo zbog toga je na poslednjem EU samitu odlučeno da se mora što pre obezbediti svota od 200 milijardi evra, koja bi se iskoristila u slučaju da jedna ili obe države počnu naglo da tonu.
Dvesta milijardi evra nije mala svota – u njenom prikupljanju apsolutni je imperativ da 50 milijardi od ukupnih 200 bude prikupljeno od članica koje se nalaze izvan evrozone. Jasno je na koga se misli – na Veliku Britaniju. Ali Britanija je već najavila da nema plan da odvoji toliki novac za spas posrnulih ekonomija.
Visoki nemački funkcioner koji je insistirao da ostane anoniman rekao je za Reuters kako je participacija Britanije apsolutno nužna. Bez asistencije Britanije neće biti moguće spasiti Evropu. Ali takođe je potvrdio i već poznati stav – Britanija nema nikakvu nameru da učestvuje u tom planu.
Ipak, recimo da se potreban novac prikupi. Biće gotovo nemoguće, uz sve intervencije MMF, koji postavlja svoje ljude za premijere, da se natera ceo politički establišment Španije i Italije da prihvati takav paket pomoći. MMF – koji bi prema odluci EU sumita trebalo da „čuva“ svotu od 200 milijardi dok ne zatreba – bi implementacijom paketa pomoći dobio gotovo potpuni fiskalni nadzor nad Italijom i Španijom.
Ako uzmemo u obzir nedavne događaje, i čudnije stvari su se dešavale u Evropi poslednjih meseci. Prema toj logici, možda je čak moguća i bliska budućnost u kojoj će MMF pod svoj finansijsko-kolonijalni model strpati i ogromne ekonomije poput Italije i Španije.
Ovo što upravo posmatramo – ako ogolimo tematiku od svih ekonomskih fraza i zanemarimo odluke sa samita EU koje zvuče veoma ozbiljno i sl. – jeste ništa drugo nego otvoreni rat između finansijskih elita.
Bila bi kardinalna greška kada bi se počelo raspravljati o tobožnjoj solidarnosti britanske i nemačke financijske elite – ili bilo koje druge varijacije. Ni MMF nije nikakva misteriozna supranacionalna utvara koja lebdi iznad EU plutokrata, MMF direktno predstavlja interese najveće kapitalističke sile sveta – SAD.
PREVARENI RADNICI I RAT ELITA Baš zato je sada, više nego ikad pre, bitno da se ogoli aktuelna krizu i da se primeti konflikt koji već duže vrijeme buja između međusobno suprostavljenih interesnih grupa.
Zaključeno je – tačno ili ne, vreme će pokazati – kako se na radnike može obrušiti dodatni nivo mera štednje i da se time iz njih istisne još veća produktivnost koja ima samo jedan cilj – akumulaciju što veće količine kapitala za određenu grupu.
Vesti u kojima svakodnevno čitamo kako vrhunski menadžeri, direktori, članovi uprava i slični danas primaju veće plate i bonuse nego ikad u istoriji nije slučajnost. Oni veoma dobro znaju kako je aktuelna kriza tek uvertira u još mnogo goru depresiju koja će biti obeležena ekonomskim kolapsima, narodnim ustancima i sličnim događanjima. Sasvim je logično iz njihove perspektive da žele da se maksimalno osiguraju za vremena koja dolaze.
U isto vreme radnicima se prodaje najveća laž još od industrijske revolucije – svakodnevno ih uveravaju da su „godinama bili suviše lenji“, da nisu radili dovoljno, da nisu bili „konkurentni“, da su najvećim delom sopstvenim ponašanjem krivi za izbijanje krize i da će sada morati da za kaznu stegnuti kaiš. Činjenica da su mnogi i poverovali u te priče, pogotovo kada bi trebalo navedene optužbe prišiti radnicima druge države, recimo Grcima (mit o lenjim Grcima), samo pokazuje i prokazuje razlog zbog kojeg svi danas žive tako loše – hronični nedostatak solidarnosti ili, ako uzmemo u obzir da kriza trese ceo svet – nedostatak internacionalne radničke solidarnosti.
( 26 ocena )
