Novi Standard

Ako Putin preživi i pobedi na izborima, Rusija će nastupiti prema Srbiji kao prema važnom geopolitičkom partneru

U ovom tekstu bavim se nekim pitanjima međunarodne politike za koja mislim da su od veoma velikog značaja, a da nisu u centru pažnje. i pokušavam da pokažem, na jednoj strani, međusobnu povezanost izbora u Rusiji, mogućeg napada na Iran, izbora u SAD, raspada Iraka i time prouzrokovane destabilizacije Turske a, na drugoj strani, pokušavam da utvrdim moguće uticaje ovih događaja u 2012. godini na Srbiju. Zvuči komplikovano, ali mislim da ćemo na kraju uspeti da isplivamo na obalu. 

Suprotno uobičajenom mišljenju da je danas centralna tema Iran i mogući napad na tu zemlju, mislim da je centralna tema za deceniju koja dolazi pitanje predsedničkih izbora u Rusiji. 

Prvi put mi se čini da je likvidacija Putina moguća. Ova opasnost nastala je kao spreg sila unutrašnjih i spoljašnih faktora, koji, i jedni i drugi, u predsedničkim izborima u martu vide trenutak za odlučnu bitku za spostveni opstanak, odnosno opstanak svoje strateške geopolitičke pozicije.  

TRI GRUPE PROTIV PUTINA Na unutrašnjoj sceni najmoćniji ljudi u poslovnom svetu Rusije shvatili su da, u slučaju da Putin dobije na izborima, sledi obračun s njima. Da je vreme miroljubive koegzistencije završeno. Jasno im je da je kasno da pripreme protivkandidata. To ih upućuje na vaninstitucionalnu borbu, a to znači ulicu. To dalje operativno znači da im je karta na koju jedino mogu da igraju podzemlje (bukvalno kriminalne grupe) i razne huliganske grupe. Cilj je jasan: platiti koliko treba (čak i 300 miliona dolara) da se organizuje masa od oko 100.000 ljutih mladića na ulicama Moskve, dobro plaćenih, a i inače spremnih da se biju s policijom. Njihov zadatak je da istraju na ulicama makar nedelju dana. Pretpostavlja se da bi to mogla da bude inicijalna kapisla da se tom rušilačkom pohodu priključi još toliko stvarnih političkih protivnika Putina i da bi onda to bio početak destabilizacije Putina. 

Druga grupa na unutrašnjem planu, koja takođe podržava nasilno rušenje Putina, je jedan sloj veoma visoko pozicioniranih državnih službenika i direktora državnih preduzeća, koji su ogrezli u korupciji i koji takođe procenjuju da izbor Putina za predsednika za njih znači sudski proces i zatvor. Oni su dodatna logistička podrška prvoj grupi bogataša i dodatna spona sa stranim obaveštajnim mrežama. 

Treći faktor je spoljni i odnosi se na SAD i Veliku Britaniju. Ako Putin dobije izbore i ostane na vlasti, onda je cela strategija Bžežinskog krahirala, onda oni ne mogu da se koncentrišu samo na Kinu kao silu koja ograničava njihovu moć. Onda je pitanje napada na Iran i Siriju krajnje neizvesno itd. Otuda je i za njih pitanje izbora Putina – biti ili ne biti – što znači da će aktivirati sve što imaju u tom cilju. I njima je jasno da na izborima niko nema šanse protiv Putina, što znači da će se koristiti sva druga sredstva. 

Sinergija ove tri grupacije čini stanje u Rusiji eksplozivnim. Moje je mišljenje da će Putin do izbora biti suzdržan, kako se ne bi razvijala propaganda protiv njega kao čoveka sklonog diktaturi, ali nakon pobede on će, prema mom mišljenju, povući radiklane i odlučne poteze. Naravno, kao pre svega iznuđene, pošto ne dolazi u obzir da mu se tzv. demonstranti valjaju ulicama Moskve mesecima. 

I tako dolazimo do fizičke likvidacije Putina kao sasvim mogućeg rešenja za tri navedene grupe: ruski bogataši, deo državnog establišmenta i SAD (plus Velika Britanija, čije obaveštajne mreže nikad ne treba podceniti). 

Za Srbiju to znači sledeće: ako Putin pobedi sve prepreke – na izborima pobeđuje sigurno, osim ako ga ne ubiju pre izbora – onda Rusija nastupa prema Srbiji kao prema važnom geopolitičkom partneru, a to za nas znači snažan ekonomski napredak i pomoć u pravcu očuvanja teritorijalnog integriteta. Ako pobede protivnici, onda je Srbija u poziciji u kojoj je bila dok je predsednik bio Jeljcin (i ne samo Srbija nego i Rusija). 

IRAN, OBAMA, TURSKA... Napad na Iran u 2012. za sada ne izgleda verovatan. Ovo pre svega zbog veoma bledih kandidata republikanaca za izbore u SAD. To znači da Obama nema potrebu da vuče dramatične poteze kao što je rat sa Iranom zato što ove političke protivnike može da pobedi u stanju u kakvom je sada. Obamina taktika je slična Dinkićevoj kod nas – u svim pitanjima u kojima ima saglasnost građana SAD on je zaslužan, a u svim pitanjima zbog kojih su građani ljuti Obama govori kao da je opozicija. 

Prosto, rizik koji rat sobom nosi, naročito protiv veoma ozbiljnog Irana, mu ne treba. To, naravno, ne znači da se ta karta neće povući u 2013. godini, nakon izbora. 

U sklopu prethodne analize izbora u Rusiji – ako SAD eliminišu Putina, onda će Obama imati neviđen adut za novi mandat na unutrašnjoj sceni u SAD i nekog mekušca na poziciji predsednika Rusije, preko koga će mnogo efikasnije sprovoditi sankcije prema Iranu i time se daleko bolje pripremiti napad na Iran u 2013. godini. 

Turska je tokom prošle godine napravila veliki zaokret prema Siriji. I to je prva velika greška vođstva Turske u proteklih desetak godina. Ne znam šta je moglo da navede Tursku na takav zaokret, ali mi se čini jedino logičnim pretnja SAD da će u kratkom roku destabilizovati Tursku. 

Naime, razvaljivanjem Iraka –  a Irak je bukvalno razvaljen – dramatično je i trajno destabilizovana Turska. Sa slabom vlašću u Bagdadu ništa ne stoji na putu otcepljenja Kurda na severu Iraka. A, kada oni naprave svoju državu, onda je sledeći korak secesija Kurda na jugu Turske. Faktičkim raspadom Iraka stvorena je situacija veoma slična onoj na granici Avganistana i Pakistana, s tom razlikom što je i Avganistan ozbiljna država za Iarak, a o Pakistanu da se i ne govorim. Izgleda kao da je vođstvo Turske poverovalo da će im za stabilnost u vezi sa Kurdima pomoći SAD ukoliko Turska zaoštri odnose sa Sirijom. Pogrešna i naivna procena. Da se podsetimo, SAD nisu pomogle ni Velikoj Britaniji posle Drugog svetskog rata. 

Ako tome dodamo da je Turska veoma zaoštrila odnose prema Izraelu i sada Francuskoj, jasno je da sama Turska ulazi u period značajne političke destabilizacije.  

To za Srbiju znači da Turska neće imati kapacitet da se politički vrati na Balkan, zbog toga što će u deceniji koja dolazi morati da gasi vatru kod kuće. 

Ukupno uzevši, politički događaji u svetu koji nam predstoje u 2012. godini bitno će uticati na dalji put Srbije, na mogućnost razvoja zemlje i očuvanje nacionalnih interesa. Naravno, nama samima predstoji da počnemo nešto od svega toga da radimo sami, ali to nije tema ovog teksta.