Novi Standard

Od svega što je o dve kompanije rečeno, tačna je samo Tadićeva tvrdnja da je „Telekom ponovo naš“. Da, iz ugla nas sedam miliona Telekom je njihov

Na dva primera kompanija Telekom i Sartid pokazaću svu beskrupuloznost vladajućeg sistema.  

TELEKOM Kupovinom 20 odsto vlasništva Telekoma od kompanije OTE – koja se po sedištu označava kao Grčka a koja je zapravo vlasništvo Dojče Telekoma (faktički kontrolni paket akcija je njihov) – zadat je odlučujući udarac Telekomu, od koga  se ili neće oporaviti ili će to biti moguće samo uz ogromnu pomoć države. 

Prvo, kupovina je obavljena po ceni koja je dramatično niža od cene po kojoj je bio raspisan tender za prodaju državnog paketa akcija Telekoma.  

Kada se preračuna na 100 odsto kapitala, Nemci su procenili da Telekom vredi milijardu evra manje nego što je procena Srbije. Pošto su po toj nižoj ceni prodali svoje akcije, nema sumnje da su u procenu uvereni, a pošto, prema našoj proceni, niko nije ni ponudio da kupi akcije, vrlo je verovatno da su Nemci u pravu. 

Ako fali milijardu evra, to znači da državni revizor mora odmah da uđe u Telekom i utvrdi pravo stanje. 

Drugo, Nemci procenjuju da bi iz Srbije trebalo bežati i ne vide perspektivu u Telekomu, što bi moralo da nas sve veoma zabrine i da podrobno razmislimo zašto je to tako. Ja inače mislim da Telekom ne treba prodavati, ali potez Nemaca treba detaljno analizirati u cilju povećanja tržišne vrednosti Telekoma. Oni očigledno procenjuju da je Telekom na jasnoj silaznoj putanji. 

Treće, novac za kupovinu 20 odsto od OTE je obezbeđen iz kredita. Kredit je izuzetno nepovoljan –  rok otplate tri godine i kamata 8 odsto.  

Istovremeno se Telekom zadužio za dodatnih 150 milina evra – ukupno 470 miliona – da bi isplatio dospele rate po ranijim kreditima.  

Na osnovu toga posredno saznajemo da je Telekom nelikvidan bez zaduživanja, odnosno da uopšte nema potreban novac na osnovu tekućih prihoda, potpuno nezavisno od kupovine 20 odsto akcija. 

To dalje znači da će Telekom celokupnu dobit u naredne tri godine usmeriti na otplatu kredita i da neće biti u stanju da investira i obezbedi sopstveni razvoj i konkurentnost na tržištu.  

Obzirom na veoma visoku kamatu od 8 odsto (kamatu uvek treba sagledavati u odnosu na cenu novca koju plaća konkurencija, a koja je oko 3,5-4 odsto), možemo očekivati da se ni ovaj kredit u trećoj godini neće moći otplatiti bez dodatnog zaduživanja, što znači da investiranja neće biti u Telekomu ni svih četiri, a možda i više godina.  

Kako planirane investicije ni u prošloj 2011. godini Telekom nije ispunio u neverovatnih tri četvrtine, potpuni gubitak trke sa konkurencijom je neminovan. 

Otuda je budućnost Telekoma, nakon ove kupovine i nakon upravljanja od strane DS, u celini uslovljena nekom budućom ogromnom finansijskom pomoći od strane države. 

Na taj način je vladajuća garnitura uspela da i poslednje važno preduzeće kojim upravljaju njihovi partijski kadrovi baci na kolena.  

Ono što svakom mora biti sasvim jasno je činjenica da sve ovo Tadić vrlo dobro zna.  

Akcije su otkupljene samo i isključivo zato da u trošenju para Telekoma do formiranja nove Vlade ne bi postojala bilo kakva kontrola. Koliko će Telekom biti dodatno uništen do tog trenutka, ostaje da se vidi, ali, poznajući apetite vlastodržaca, reč je o desetinama miliona evra. 

SARTID Iz izjava Mirka Cvetkovića smo saznali: 

1. Da je Srbija preuzela dugove Amerikanaca. Rečenicu da nema dugova prema bankama trebalo bi tumačiti kao umišljajni pokušaj da se sakrije preuzimanje dugova koje čine neplaćeni iznosi dobavljačima, za transportne troškove, struju, komunalije, poreze itd.; 

2. Da ćemo zadržati menadžment Amerikanaca da nastavi da upravlja Sartidom. Rečenicu da će upravljati profesionalni menadžment trebalo bi shvatiti kao umišljajni pokušaj da se sakrije da će Amerikanci – ali verovatno ne prva liga menadžera – i dalje upravljati željezarom, plus poneki miljenik vladajuće garniture, koji će verovatno biti pridodat; 

3. Da će Srbija snositi sve gubitke koji budu nastali iz tekuće proizvodnje. Vrlo verovatno će deo tih gubitaka biti prevaljen na EPS (i druga preduzeća u državnoj svojini) na taj način što će im se narediti da moraju da isporučuju struju i ako im se ništa ne plaća i sl.; 

4. Da će država tražiti strateškog partnera. Ovo treba razumeti kao umišljajni pokušaj da se sakrije da su Amerikanci već strateški partner i da su problemi mnogo dublji od prostog pitanja rukovođenja; 

5. Da će Srbija, u slučaju da nađe kupca za željezaru, cenu dati Amerikancima. Ne znamo da li baš celu cenu ili, što je verovatnije, neki procenat od cene. Izbegavanje da se precizno kaže koji deo cene ide Amerikancima trebalo bi razumeti kao umišljajni pokušaj da se prikrije da Sartid uopšte nije kupljen (u punom značenju te reči) za jedan dolar. 

Analizom postignutog aranžmana, koliko je on učinjen javnim, vidimo sledeće: 

1. Kupovina za jedan dolar ima za cilj da Srbija bude odgovorna poveriocima i za celokupno buduće poslovanje željezare; 

2. Srbija pomaže Amerikancima da ne snose teret neprofitabilnih godina, koje su sasvim uobičajene u ovoj vrsti posla; 

3. Srbija omogućava Amerikancima da zadrže sve koristi koje su imali u konjukturnim godinama poslovanja (kada je cena proizvoda veća od cene proizvodnje) i da bez bilo kakvog daljeg ulaganja ostvare čistu zaradu od buduće prodaje Sartida; 

4. Da Amerikanci imaju značajan interes da posebno nagrade svakog ko im potpiše ovakav aranžman. Ako se prisetimo da su Sartid kupili za 23 miliona dolara direktnom pogodbom, u trenutku kada je u konkurentskoj prodaji bilo moguće postići nekoliko puta (tačnije, mnogo puta) veću cenu, nameće se zaključak da im nije bilo komkplikovano da dogovore ni ovaj posao; 

5. Da, čak i kada je neko najveći izvoznik, sa precenjenim kursom dinara proizvodi gubitke. 

Mala ograda u vezi sa Sartidom: moguće je da se željezara sada pokloni Nemcima za jedan dolar (to bi Amerikanci prihvatili) uz obavezu Srbije da snosi sve nastale dugove (na koji način bi se Nemci obeštetili za iznos od nekadašnjih oko 115 miliona maraka, koje već više od decenije potražuju). 

ZAJEDNIČKE STVARI Nekoliko stvari je zajedničko u ova dva slučaja. Prva je medijska parada to kako se vlast brine za ekonomske nacionalne interese i dobrobit svojih građana. Druga je opsenarstvo u izjavama kako ni budžet ni građani neće dati ni dinara (Telekom), odnosno kako su nam Amerikanci ostavili silnu obrtnu imovinu (Sartid) i upornost u skrivanju koliko to nas košta. Treća je tvrdnja kako je sve to deo jednog vizionarskog plana – koji se, istina, menja za 180 stepeni u samo jednoj godini – ali je upravo zato on vizionarski i, kako čujemo, biće primenjen i u drugim oblastima našeg života (to me već zabrinulo, odmah sam pomislio da će početi da leče mrtve i ubijaju žive). I na kraju je, naravno, lični materijalni interes male grupe ljudi na vlasti. 

Ono što je jedino potpuno tačno i što doslovno treba razumeti jeste Tadićeva tvrdnja da je „Telekom ponovo naš“. Da, iz ugla nas sedam miliona Telekom je njihov.