Vesti 
Prvi srpski ustanak nisu negirali ni nacisti ni komunisti, ta čast pripala je bezrazložno poznatim intelektualnim skakavcima
U Evropi postoji zemlja u kojoj šef države i premijer ne smeju da dođu na tradicionalno mesto proslavljanja Dana državnosti! Nije reč o nekakvom Gosposvetskom polju ili manastiru na Pčinji, važnim mestima koja su ostala izvan granica slavljeničkih država. Mi Srbiju ne spajamo sa narodom tuđeg imena i druge istorije. Nećemo da u manastiru crkve, koju na svojoj zemlji zabranjujemo, slavimo godišnjicu države koju naši politički preci ne bi mogli da stvore bez pomoći vojske – partizanske, ali ipak vojske – upravo tog naroda čiju crkvu negiramo. Ne, ne... Ovde je reč o nespremnosti prvih političara da odu u središte svoje države, tamo gde živi deo naroda, redak doduše, koji, i pored silnih za to namenjenih milijardi, ne vidi svoju srećnu budućnost u posebnom statusu, autonomiji ili otcepljenju.
Naša se vlada uplašila nekoliko stotina posetilaca proslave dana državnosti, koji bi ih nesumnjivo grdili, vikali na njih i kudili ih. Ljudi besposlenih – delom zato što nisu zaposleni, a delom zato što nemaju preča posla nego da po zimi drežde na mestu koje je Karađorđe izabrao po strateškim, a ne ceremonijalnim parametrima, dok hiljade aktivista naših vladajućih i opozicionih stranaka (pošto u Srbiji su nekako svi vlasti) nemaju kada da dignu glavu od opšteg grabeža i razvlačenja državne imovine, a milioni njihovih sigurnih glasača više razmišljaju o tome ko će naslediti Ali Rizu nego Borisa Tadića.
LUPI I BEŽI Dok tako prolazi Dan državnosti, u našoj javnosti su se poput skakavaca pojavili bezrazložno poznati, institucionalno duboko utemeljeni i projektno dobro uhlebljenji, intelektualci i intelektualke koji oštre sopstveno neznanje na Prvom srpskom ustanku. Dok su penzionisani generali izvesnih velikih sila omogućavali etničko čišćenje putem akcije adolescentskog naziva „Opremi i obuči“, ovi naši mozgovi u penziji sprovode akciju „Lupi i beži“. Te osobe, koje po pravilu imaju snažnije veze sa vlastima (bili su direktori, prijatelji, finansijeri, predsednici) nego sa naukama kojima su posvećeni, istupe javno tvrdeći recimo kako je Sveti Sava „prevaziđeni“ svetitelj, ili kako je Karađorđe mitologizovana ličnost, ili kako Prvi srpski ustanak nije imao veći istorijski značaj, konačno, da su ustanici vršili etničko čišćenje, čak genocid, te da godišnjica donošenja Sretenjskog ustava i nije toliko važna pošto Srbija tokom 19. veka gotovo da i nije imala ustav!
Tako kažu – citiraju ih u svim novinama, spomenu ih u elektronskim medijima – istina ponekad se pojave i u nekoj televizijskoj emisiji gde ih intelektualno zgaze i moralno ojade. Ali to nije važno – za modernizaciju, evropsku ideju i antifašizam. Uostalom šta su istina, pravda i moral za (post)modernu?
Za neobaveštene, nekoliko činjenica: Prvi srpski ustanak je bio najveći narodni ustanak u sedam stoleća dugotrajnoj istoriji Osmanskog carstva – jedne od najvećih imperija u istoriji ljudskog roda. Od Leopolda Rankea do Leftena Stavrijanosa, strani istoričari saglasni su kad je reč o značaju te prve revolucije na Balkanu i početka nacionalne emancipacije i oslobođenja ovdašnjih naroda. Srpska revolucija, naravno, nema veliki svetski značaj, ali je činjenica da su njene najvažnije bitke – Ivankovačka, Mišarska, Kamenička, Deligradska i Varvarinska po broju učesnika prevazišle važne bitke Grčkog rata za nezavisnost i stale u ravan sa najvećim bitkama Američke revolucije – bitkama kod Saratoge i Long Ajlenda.
RADIKALIZACIJA DRUŠTVA Tek tvrdnja da je ustanak bio genocidan nema veze sa istinom. Tačno je da je ustanak bio surov, istina je da zaraćene strane jedna prema drugoj nisu imale milosti. U bezakonom Osmanskom carstvu toga vremena i ustanak je bio besudan. Ipak, nije Beograd tog vremena bio turski, već su ga Turci ubijajući i proterujući takvim učinili. Srpske vojske nisu napustile krajeve u kojima su Srbi bili u većini, ali su zato vojske bosanskih begova ratovale po Srbiji.
Mitologizacija Prvog srpskog ustanka ne postoji, makar kad je reč o srpskoj nauci. Utemeljena na delima Leopolda Rankea, Vuka Karadžića i Stojana Novakovića, istorija ustanka pisana je tokom 20. veka minuciozno i pošteno. Do naših dana i ovih kritičara – čiji cilj više nije pomaganje nacionalizmima drugih naroda, već sistematska radikalizacija srpskog društva i zatiranje Srbije – nije bilo takvih kampanja protiv Prvog srpskog ustanka. Nisu ga negirali i ružili ni nacistički okupatori i kvislinzi, koji su pod sumnju stavljali srpsku i jugosloveski politiku ranijeg stoleća. Nisu ga klevetali ni komunisti, koji su delimičnu amnestiju dali samo voždu Karađorđu a 1804. stavili na grb SR Srbije.
( 74 ocena )
