Vesti 
Dođu, tako, vremena, pad propadnu sve institucije: kumstvo, pobratimstvo, prijateljstvo, ne samo junaštvo…
Dođu, tako, vremena, ili trenuci, u istoriji ili u poeziji: nestanu junaci.
Bili, pa ih nema.
Neko primeti, neko ne primeti; neko se čudi, neko ne čudi. I na to se navikne: poverujemo da junaka nikad nije ni bilo.
Oni koji ne vole junaštvo, tad se ojunače, pa onima koji vole – ukinu i lektiru o junacima, pa se priče i pesme o junačkim delima ne uče i ne pričaju i ne pevaju, a pamćenje junaka i podviga proglasi se štetnim, nazadnim i primitivnim.
Naše narodne pesme pamte takve godine i primere.
Nimalo slučajno, naš primer je iz pokosovskog cilusa, u kojem dominiraju usamljeni junaci, preostali ili se rodili posle kosovskog kolektivnog podviga.
Prijezda, Kajica, Dojčin.
Pesmu o bolanom Dojčinu Vuk Karadžić je dobio od “jednog trgovca iz Bosne”, kog je našao u Sremu 1815. godine.
Vojvoda Dojčin istoriji nije poznat. Ali poezija o njemu mnogo zna. U pesmi, on devet godina boluje u gradu Solunu, toliko da su ga mnogi zaboravili i pomislili da je odavno mrtav. To je začuo i Uso Arapin, pa se zaputio u Solun, zauzeo solunsko polje i na megdan pozvao ceo Solun. U Solunu, međutim, junaka nije bilo.
Dojčin bio, pa se razboljeo;
bio Duka, pa ga boli ruka;
jest Ilija, luda adžamija:
ono boja nije ni viđelo,
a kamoli s kime učinilo…
Kad Arapin vidi da u Solunu nema junaka, on na Solun udari porez: jelo piće, dukate –
I po jednu lijepu đevojku,
ja đevojku, ja nevjestu mladu,
kojano je skoro dovedena,
dovedena, jošte neljubljena…
I sav Solun daje, kuća po kuća sve ono što Arap traži. Dođe red i na Dojčinov dvor. On ima sestru i ženu. One su spremile prvi deo poreza: “sve na dvora po jalova ovna, / po furunu ljeba bijeloga, / i po tovar vina crvenoga, i po kondir žežene rakije, / i po dvadest žutijeh dukata…” Ali uz taj porez mora da ide i Dojčinova sestra. Sestra roni suze bolesnom bratu iznad glave:
Dvori moji, ognjem sagoreli,
a kade mi brže prokapaste?
da mi nije umrijeti s mirom!
Kad je razabrao šta se iz njegovog dvora (i iz celoga Soluna) traži, Dojčin šalje ljubu Anđeliju svome pobratimu – da mu potkuje konja. Pobratim neće ako mu Anđelija ne “pruži ljubavne usluge”.
Dođu, tako, vremena, pad propadnu sve institucije: kumstvo, pobratimstvo, prijateljstvo, ne samo junaštvo…
Dojčin uzjaše nekovanog konja, sestra i žena utegnu platnom njegovo oslabljeno telo
od bedara do vitih rebara,
da se moje kosti ne razminu,
ne razminu kosti mimo kosti…
Konj prepozna nekadašnjeg junaka, pa mu poigrava, a iz gradske kaldrme iskače kamenje:
Al govore solunski trgovci:
“Vala Bogu, vala jedinome!
otkako je Dojčin preminuo,
nije bolji junak proišao
kroz Soluna grada bijeloga,
ni boljega konja projahao…
Kao da je ustao iz mrtvih, tek toliko da spasi obraz svoga dvora i svoga grada – Dojčin jezdi kroz osramoćenu čaršiju, kroz srpsku junačku tradiciju…
Filmske slike ređaju se u desetercima savršenog zvuka i oblika: junak sličan onima iz Troje, ili onima sa Gazimestana…
Vrhunska pesma epska, sa antičkom snagom časti i viteštva, ponovila se i u vreme Marka Miljanova. Tadašnji glavar Podgorice, u kojoj se nekad rodio Stevan Nemanja, opet Juso, Jusuf Mučin, obećao je nebrojeno blago onome ko mu donese glavu junaka Marka Miljanova Popovića. Marko je to čuo, osedlao konja i sam se sa Meduna zaputio u šeher-Podgoricu. O tome peva popularna pesma Trifuna Đukića:
A kad banu kroz oblake praha,
stade jeka tijesnih sokaka,
Podgorica, nijema od straha,
sva se sakri iza ćepenaka…
Bili su to isti oni solunski trgovci…
Nalik Dojčinu, Marko na svom konju jezdi kroz podgoričke sokake… Kroz potisnuto pamćenje svoga preostalog naroda…
( 26 ocena )
