Novi Standard

Pokret okupljanja i izražavanje drukčijeg mišljenja od klišea okupacionog aparata i kompradorske elita biće vremenom sve veći

Prava borba unutar srpskog društva i političke strukture tek će se razvijati jer, uz svu početnu inferiornost kada su u pitanju materijalna sredstva i javno-medijski uticaj, procesi okupljanja imaće mogućnost rasta i napredovanja. Razlog tome je što se njihovi ciljevi podudaraju sa stvarnim interesima ubedljivo najvećeg dela stanovništva da se izbavi iz programirane mišolovke, koju je osmislio i koncipirao deo stranog faktora i čiju čine „drugosrbijanski“ faktor i kompradorski deo elite. Krajnji cilj te koncepcije je rasparčavanje srpske države, s tim da bi neki njeni delovi trajno izgubili srpski karakter etnonacionalnim inženjeringom. Reč je o Crnoj Gori, najvećem delu Vojvodine a potencijalno i nekim drugim područjima. Neka područja bi se etnički očistila od Srba, poput Korduna, Like, Banije, severozapadne Dalmacije, zapadne Slavonije, delova zapadne Bosne i centralne Hercegovine, potom Metohije i najvećeg dela Kosova, što se pokušava do kraja realizovati i sa istočnom Slavonijom, severnim Kosovom i enklavama južno od Ibra. Važno mesto zauzimaju i pokušaji izmene etničke strukture juga Srbije, posebno opština Bujanovac, pa i Medveđa, zatim Raške oblasti. Nisu u potpunosti napušteni ni planovi ophrvavanja Republike Srpske i proterivanja i menjanja etničke slike srpskag stanovništva, a to se pokušava već sad u opštini Srebrenica.

U ekonomskoj sferi cilj je konačna destrukcija privrede, oduzimanje preostalih ekonomskih resursa kojima Srbija raspolaže. U socijalnoj sferi na sceni je dalja pauperizacija stanovništva, udar na njegovu obrazovnu strukturu i uništenje inteligencije, uključujući i planirani udar na mali broj Srba koji raspolažu relevantnim kapitalom. Podstiče se demografska oseka putem podsticanja svih oblika patologija (narkomanija, alkoholizam i pušenje, kocka i svi oblici igara na sreću, prostitucija, podrška i širenje svih oblika seksualnih manjina i dr.) i opstanak kriminala. Tu je i pitanje GMO, uništenje srpskog vojnog i bezbedonosnog sektora, razbijanje i marginalizovanje SPC i drugo. Zapravo to su sve procesi koji su u toku.

Nosilac tih procesa su snage kojima smeta srpski faktor u celini jer je ocenjen u elementima dugog trajanja kao blizak ruskom. U tome prednjače američka i britanska politike, sa kojima, na ovaj ili onaj način, povremeno ili stalno, zajedno ili samostalno, u nekim pitanjima deluje i nemačka politika. Tu su i vatikanski krugovi, koji opet imaju svoj interes delovanja, islamski faktor i dr. Pred ovako izraženim izazovima, srpski narod, tačnije njegove široke mase, su proteklih godina prvo planski distancirane putem javnog mnjenja od tekuće politike i na svaki način anacionalizovane sa podsticanjem svesno izmišljene i u svakom slučaju predimenzionirane srpske krivice za događaje devedesetih, koji su opet od tih istih stranih krugova dobrim delom kreirani i u najvećem usmeravani.

PROGRAMI UNIŠTENJA Izmene u međunarodnom okruženju gde se svetski poredak od monopolarnog sa izuzetnom dominacijom SAD menja ka multipolarnom, gde sve više dobijaju na značaju zemlje BRIK, kao daleko više nakonjene srpskim interesima, daje mogućnost izbegavanja planiranog i nametnutog scenarija prema Srbima. Srbi načelno od velikih sila mogu da računaju na snažno savezništvo Rusije i drugih zemalja postsovjetskog prostora (Belorusije, Ukrajine i dr.), simpatije ostalih članica BRIK, a u dugom trajanju na stratešku saradnju i čak možda i naklonost Francuske, dok se sa Nemačkom u mukotrpnom dugogodišnjem radu mogu postići napredovanja u poboljšanju njenog odnosa prema nama.

Otuda okrenutost vladajućih struktura postoktobarske Srbije i „drugosrbijanaca“ pre svega ka silama koje su incijatori programa i realizacije naše destrukcije, kao što su SAD i Britanija, potom u manjoj meri i Nemačka, jeste u najmanju ruku u suprotnosti sa elementarnim interesima i logikom preživljavanja srpskog naroda i zemlje. Kako bi svaka ozbiljna analiza i javna debata pokazale suludost na istrajavanju u ovakvom geopolitičkom opredeljenju, ostvaruje se medijska i javna okupacija zemlje te marginalizacija u sferi društvenih nauka onih koji imaju hrabrosti i stvaralačkog potencijala da dovedu postoktobarski vladajući koncept u pitanje. Promene odnosa snaga u međunarodnom okruženju, ubrzavanje sveukupne destrukcije Srbije i srpskog društva počeli su da utiču da se sve više kod običnog pojedinca javljaju sumnja i zapitanost.

Verovatno su u tom pravcu presude Haškog suda i dalji ponižavajući pritisci na našu zemlju poslednjih meseci dodatno uticali da se običan čovek prene i da se zamisli o neodrživosti vladajuće postoktobarske koncepcije, koju je slušao svih ovih godina. On, bez obzira na svoje obrazovanje i status, čak i nacionalnu i versku odrednicu, počinje da sumnja u postoktobarsku koncepciju i svetli put koji su nagovestili „drugosrbijanci“.

Ključan elemenat za pokretanje srpskog otpora i različitih oblika okupljanja je u postepenoj spoznaji običnog građanina da, pored toga što svojim uključivanjem u političke tokove on svakako neće verovatno ništa za dobiti (što je bio i glavni motiv apolitičnosti širokih masa stanovništva u poslednjoj deceniji, podstican od okupacionih medija i „drugosrbijanaca“), ali će, sa druge strane, bar pokušati da, zajedno sa drugim sugrađanima koji su svi u istoj koži, spreči ostvarivanje zamišljenog destruktivnog projekta.

To zapravo podseća na ljude koji žive u nekom naselju da se odrede prema nasipu u odnosu na nabujalu reku. Oni neće ništa direktno dobiti u kratkom roku kao neposredni dobitak. Ali, ako ne dograde i ojačaju nasip, doći će do provaljivnja brane, a tada će gubitak, i društveni i lični, biti veliki. Dakle, glavna lažna hipoteza koju je podsticao okupacioni aparat u Srbiji svih ovih godina je ta da američka politika nema ništa protiv Srba, čak bi im mogla biti i naklonjena, ali eto neki Milošević je 90-tih talasao po regionu i oni su morali doći i intervenisati, pa će srpski faktor još neko vreme imati negativan odijum, ali se to šlihtanjem američkoj politici i kolaboracijom vremenom može popraviti za srpsko dobro.

Ta hipoteza je već 12 i više godina u uvu običnog građanina Srbije kao poruka medija, favorizovanih predstavnika kompradorske elite. Sa druge strane, ljudi su shvatili da od politike namaju lično ništa, da su, uz sve razlike, zapravo „svi političari isti“ i da trebaju da gledaju svoja posla, što je dovelo do programirane apolitičnosti i manipulacije širokim slojevima stanovništva. Ostao je potom samo mali sloj profesionalnih političara i ljudi iz lokalnih samouprava i stručnjaka koji su u najvećem korumpirani, ucenjeni i, ako profesionalno rade svoj posao i imaju najbolje namere i poštenje, smanjen im je manevarski prostor za ozbiljno delanje.

ŽELJE IZ ČETIRI ZIDA Stvoren je i masivan subvencionisani sloj petokolonaša, koji je zaposeo sve ključne pozicije u društvu, privredi, upravljačkim strukturama, upravljanju naukom i strukom i dr. Na taj način srpsko društvo danas u političkom smislu podseća nakon ovih dvanaest godina na piramidu gde su u osnovici najbrojniji apolitizirani i na svaki način marginalizovani donji slojevi, a, kako se ide više, radi se o sve malobrojnijim grupama, koje su popunjene „drugosrbijancima“. Tako smo zapravo došli do fenomena da jedna, od stranaca i okupacionog aparata favorizovana manjina, u političkom i društvenom smislu upravlja većinom, koja je obespravljena i na različite načine od političkih zbivanja odvojena i manipulisana. U socijano-političkom smislu pred sobom imamo sliku protektorata ili čak kolonije, koja nije direktno vojno okupirana, ali je na svaki način slično organizovana.

Ovi procesi u začetku – poput pokreta „Nikad granica“ ili skupa vodećih intelektualaca – samo su neki od spontanih i samoniklih reakcija ugroženog i ophrvanog srpskog društva na destruktivne procese koji se nad njim provode. I, kao u svakoj okupiranoj zemlji, svaki građanin u skladu sa svojim mogućnostima, karakterom i shvatanjima se prema tome određuje – oni hrabriji se direktno uključuju, dok oni drugi prilaze tek kada vide da to prerasta u neku snagu, oni treći deluju anonimno različitim prilozima i pomoći, jedan značajan deo im šalje iskreni osmeh i lepe želje u svoja četiri zida dok sluša izvitoperene medijske izveštaje okupacionog aparata o novom skupu ekstremnih desničara ili izlapelih intelektualaca koji se ponovo pokreću nakon memoranduma i svih drugih zala...

Ali jedno je sigurno – pokret okupljanja i potrebe javnog izražavanja drukčijeg mišljenja od klišea koji nam nameće okupacioni aparat i kompradorska elita biće vremenom sve veći i uočljiviji. Javiće se i drugi pokreti i oni će se verovatno stapati i prožimati u želji da izbegnu realizacije scenarija čiji smo svedoci duže od decenije. O svemu tome, o načinu delovanja io daljem putu neće unaopred postojati saglasnost u okviru tog spontanog okupljanja, već će se vremenom trasirati u nešto zajedničko i pored mnogih individualnih i grupnih razlika koje će svakako postojati i vremenom manje ili više dolaziti do izražaja. Ono što će povezivati sve te raznolike pojedince, grupe, slojeve je želja da i posle dvanaest godina provođenja ekonomskih reformi omoguće za sebe i svoju porodicu dostojno preživljavanje, da posle dve decenije od juriša na TV-Bastilju mogu čuti i van interneta različito mišljenje od vladajućeg, da, i posle bombardovanja, rasparčavanja zemlje i svekolike organizovane desetrukcije mogu javno reći da američka politika nije veći prijatelj Srba od Rusije, Kine ili Francuske. Dakle, jednom rečju, oni će se boriti za niz malih ili većih prava, koja se zajedno mogu možda nazvati rečju sloboda. Slobodu, svoju, grupnu, slojnu, profesionalnu, slobodu za Srbiju. 

PRVI PRAG SLOBODE Do te slobode neće biti lako doći i za nju moraće se mnogo toga žrtvovati, i verovatno će biti mali broj onih koji će direktno smeti da izađu sa tim stavom javno. Onih koji će to smeti da podrže iz prikrajka biće neuporedivo više, naročito od trenutka kad se bude prelomilo da pokret i ideja dobijaju na snazi i ubrzanju. Međutim, prvi prag slobode je već dostignut, a to je onaj trenutak kad ogromna većina građana, bez obzira na svoju ideološku i političku opredeljenost, možda čak i versku i nacionalnu raznorodnost, pokaže svoj prvi osmeh simpatija bar u četiri zida dok pri kraju vesti sa nevericom sluša medijske izveštaje o desničarima i propalicama koji su negde održali novi performans pokreta „Nikad granica“ ili o skupu izlapelih intelektualaca, koji su odmah povezani sa memorandumom i koji makar u debati traže nekakvo rešenje problema mimo evroatlantske mantre, što je u postoktobarskoj Srbiji greh, ne manji od onog koji su priređivali rimskoj kuriji u Galileo Galilej i Đordano Bruno.

Taj osmeh simpatije, koje veći deo populacije današnje Srbije već šalje alternativnim inicijativama, iako je svakako svestan svih potencijalnih nedostataka i mana tih opozicionih aktivista, veliki je kapital za buduće okupljanje. Hoće li njegovi protagonisti i organizatori biti kadri da taj potencijal iskoriste i tu energiju pretoče i u prvu postoktobarsku vladu koja će sprovoditi u praksi volju većeg dela biračkog tela i makar najveći deo svojih predizbornih obećanja i političke platforme? To zavisi dobrim delom i od svih nas, koji posle početnog osmeha u četiri zida, možemo da biramo hoćemo li na tome do daljnjeg ostati, hoćemo li se priključiti sa strane i iz prikrajka ili ćemo na ovaj ili onaj način da se direktno priključimo ili čak u prvim redovima.

Jedno je sigurno – okupacionom aparatu koji raspolaže ogromnim sredstvima i monopolom u medijima, stranom podrškom i NVO sektorom, više se niko neće priključiti, bar ne u mentalnoj ravni. Oni su u višestrukom zastoju i krizi identiteta, pre svega onog etičkog tipa, koja će se vremenom višestruko povećavati. A to je još jedan razlog da, posle početnog osmeha, učinimo još makar nešto u pravcu potrage za slobodom. Hoćemo li je pronaći!?

Kraj