Novi Standard

Od propale politike treba dizati i ruke i praviti geopolitički zaokret a, ako više nema vremena, onda se sa okupacijom ne smemo pomiriti

Retko se dešava u velikim zemljama da se izbori sazivaju pre vremena. Još ređe da se na takav način održavaju i povezuju i parlamentarni i predsednički izbori. Zašto se onda Rusiji žuri? Vladajuća Jedinstvena Rusija ima stabilan rejting, nesumnjivo osvaja natpolovičnu većinu na parlamentarnim izborima, što se može reći i za predsedničkog kandidata Vladimira Putina, pred kojim nema ravnopravnog opozicionog protivkandidata. Da se u rukovodstvu ove stranke razmišljalo iz uskog stranačkog ugla, verovatno bi bilo bolje što kasnije održati izbore. Sve su procene da ideološki i kadrovski neosveženoj opoziciji ne odgovara duga kampanja, a eskalacija ekonomske i političke krize na globalnom nivou utiče na porast popularnosti dvojca Putin-Medvedev. U tom smislu, na parlamentarnim izborima, održanim sredinom 2012, a ne u decembru 2011, moglo se osvojiti još par mandata za ubedljiviju većinu u Dumi i suvereniju kontrolu političkog sistema, a mogli bi se namiriti i sve veći apetiti pojedinaca unutar partije i obezbediti spokojnija atmosfera unutar kuće. 

Razlika između logike kojom se vode velike i male zemlje jeste što u slučaju ovih prvih spoljnopolitičke okolnosti često igraju značajniju ulogu od unutrašnjih prilika. Tu leži i odgovor na prethodno postavljeno pitanje. Rukovodstvo Jedinstvene Rusije pokušava da sazivanjem i održavanjem izbora krajem 2011./početkom 2012. strateški pozicionira zemlju do proleća 2012. godine. Može se pokazati da će naredna godina po mnogo čemu biti presudna i očigledno je da u Moskvi žele da je dočekaju spremno. A to podrazumeva da institucionalno ruski sistem bude potpuno zaokružen i u funkciji pre održavanja predsedničkih izbora u Francuskoj i SAD. 

Jer francuski izbori verovatno će odrediti budućnost EU a američki mogu odrediti budućnost celog sveta. Tokom predizborne kampanje u obe zemlje otvoriće se niz pitanja i zahtevaće se izjašnjavanje političara o strateškim stvarima, posle čega svet više neće izgledati isto. 

FRANCUSKA, VARIJANTA 1 Za Francuze to je pitanje kojoj će se strani prikloniti? U balkanskim državama poslednjih nedelja često se postavlja pitanje: šta ukoliko propadne evro? Mudri političari, ekonomisti i analitičari horski odgovaraju: onda se treba preorijentisati na nemačku marku. Da, u tome ima ekonomske logike, ali nema političke. Zašto bi SAD dozvoljavale dalje jačanje nemačkog privrednog i za privrednim, naravno, i političkog uticaja u zoni jugoistočne Evrope, području od strateškog interesa za Vašington. Takođe, logično je da interes SAD predstavlja jačanje njihovog ekonomskog sistema, a ne nemačkog. Pa, prema tome, neophodno je stabilizovati američki dolar ili graditi severnoameričku monetarnu uniju i amero kao novu valutu u najavi, a ne marku. 

Ukoliko budući državni sekretar u Vašingtonu bude imao razloga za diplomatskim mekanim pristupom, verovatno će svima koji razmišljaju o nemačkoj marki poručiti da ne razmišljaju samo o ekonomiji već i o bezbednosti. Ukoliko se odluči za diplomatski tvrdi pristup, dok balkanski političari i ne stignu da razmisle kako da se preorijentišu, američka vojska će u zadovoljavajućim kontingentima već biti stacionirana u njihovim zemljama. Izgovor će se već naći, a i rezervni političari, za slučaj da sadašnji imaju nešto protiv toga. 

Ovde se nazire i nekakva sličnost između pozicije balkanskih (polu)država sa jedne, i Francuske sa druge strane. U svom prvom mandatu predsednik Sarkozi je učinio dosta na francuskom integrisanju u atlantističke strukture. Ne radi se tu samo o formalnom povratku francuskih oficira u NATO komandne strukture već pre svega o suštinskom geopolitičkom pripajanju Francuske talasokratskom konceptu SAD. Sa svoje strane, SAD čine sve da zadrže Francusku pod sopstvenim okriljem. Novi dugoročni spoljnopolitički ciljevi Vašingtona vezani su za Pacifik, sprečavanje daljeg jačanja Kine, kontrolu Indijskog okeana i jačanje prisustva na srednjeazijskom prostoru, u čemu francusko-britanske snage mogu biti od presudnog značaja u strateškom obezbeđivanju zapadnog boka. Ovo je bilo očigledno tokom nedavne vojne intervencije u Libiji, a vidljivo je i iz držanja zvaničnog Pariza u „arapskom proleću“. A treba podsetiti da je Nemačka povodom glasanja o Libiji u Savetu bezbednosti UN, zajedno sa Rusijom i Kinom, ostala uzdržana. Rešavanje pitanja sopstvene energetske bezbednosti Nemačka dugoročno vidi u saradnji sa Rusijom, koja je dodatno učvršćena puštanjem u rad gasovoda Severni tok. Ovaj stav Nemačke je izgleda konstanta, bez obzira na vlade u Berlinu koje se smenjuju, pa neke bitinije razlike između razmišljanja Šredera nekada i Merkelove sada nema. Ukoliko se ne priključi nemačko-ruskom energetskom aranžmanu, Francuska alternativu može tražiti na Bliskom Istoku, u zajedničkim vojnim intervencijama sa SAD i Velikom Britanijom, i zaposedanju naftno-gasnih izvorišta, što i jeste trenutno opredeljenje predsednika Sarkozija.  

Kratkoročno, ova druga opcija je za Francusku verovatno jeftinija. Kome će i koliko će zapadne kompanije plaćati u Libiji za koncesije i prava eksploatacije? Takođe, jeftini energenti mogu povoljno uticati na stabilizaciju franka u slučaju raspada evrozone. Međutim, dugoročno to vodi novom francusko-nemačkom udaljavanju, toliko puta viđenom u istoriji. A sa tim udaljavanjem više neće postojati EU. Nemačke geopolitičke vizije su isključivo telurokratske, izraženo antiatlantističke i čvrst petogodišnji zagrljaj između Pariza i Vašingtona, u slučaju nove pobede sadašnjeg predsednika Sarkozija, vodiće ka stvaranju bipolarnog zapadnoevropskog kontinentalnog političkog sistema. Jedan pol, ekonomski silan i (preko energetske saradnje) bezbednosno oslonjen na Moskvu, biće u Berlinu, a drugi pol, vojno dominantniji i uz otvorenu podršku Vašingtona i Londona, biće u Parizu. Kao i uvek u ovakvim političkim konfrotacijama, brzo bi počela bitka za geopolitičkim povezivanjem sa zemljama saveznicima. Gledano iz današnje perspektive, tu bi atlantistički-talasokratski blok okupljen oko Francuske (uz podršku Velike Britanije) stajao mnogo bolje. Verovatno bi mu prišle zemlje tradicionalno osetljive na nemačko jačanje-Danska, Poljska, Češka, Belgija, a zatim i zemlje tradicionalno i/ili geopolitički orijentisane ka Vašingtonu – Holandija, Norveška, Island, Portugal, Irska. Nasuprot tome, srednjeevropsko-telurokratski blok, okupljen oko Nemačke, mogao bi da računa na podršku Austrije, verovatno i Mađarske i Hrvatske, a imao bi plodno tle za širenje i u javnim mnjenjima Slovenije i Slovačke. Kako bi se opredeljivale ostale države – skandinavske, baltičke, balkanske – i, što je za sticanje odlučujuće prednosti najbitnije – Italija i Španija – ostalo bi otvoreno i ponekad bi zavisilo i od dnevnopolitičkih okolnosti. Jedan pol će u svojim rukama držati novčanik, a drugi batinu.  

FRANCUSKA, VARIJANTA 2 Alternativa ovakvom raspletu bilo bi očuvanje srdačnih nemačko-francuskih odnosa i pokušaj da se sačuva EU u nekom obliku i na minimumu obostranih interesa. Ti interesi se, naravno, ne tiču samo energetske bezbednosti već ukupnih odnosa koji su značajno širi. Kako te ukupne odnose vidi Nemačka, može se nazreti iz poslednjih predloga o restrukturiranju EU. Nemačka, naime, uslovljava dalje postojanje evropske integracije stvaranjem jedinstvene ekonomske celine, onako kako je to još pre pola veka opisivao Bela Balaš govoreći o „punoj ekonomskoj integraciji“. Dakle, jedinstvena investiciona politika, jedinstvena fiskalna politika, jedinstvena socijalna opterećenja. Manjim državama se nudi članstvo u ekskluzivnom klubu, ali se zato moraju odreći vođenja sopstvene ekonomske politike. Donekle je to i razumljivo jer zašto bi najjača evropska ekonomija dozvoljavala da manje članice instaliraju na sopstvenim teritorijama konkurentske proizvođače iz Kine, Južne Koreje ili Indije. Nemački predlog nesumnjivo odgovara i Francuskoj. Francuska ekonomija preko kontrole celokupnog kontinentalnog ekonomskog sistema može obezbediti sebi novu svežinu za dugoročni ekonomski oporavak. Naravno, ovakvo prestrojavanje EU ne bi se odrazilo samo na polju ekonomije.  

Ono bi onda podrazumevalo i strateško istiskivanje SAD iz kontinentalne Evrope, i formiranje evropskih bezbednosnih snaga, čime bi NATO, najpre faktički, a ubrzo potom i formalno otišao u istoriju. Novi impuls nemačko-francuskom prijateljstvu zato bi izazvao reakciju SAD, koje bi pod ruku sa Londonom počele sa temeljnim razgrađivanjem EU, najpre preko evropskih država u kojima imaju čvrst oslonac.  

Pred predstojeće predsedničke izbore naredne godine Francuzi dakle biraju sa kim će se i protiv koga boriti. U slučaju da krenu starim degolističkim putem i pokušaju sa učvršćivanjem strateških odnosa sa Nemačkom, obezbediće sebi dugoročnu ekonomsku perspektivu za privredu kojoj je potrebno veštačko disanje, ali će za neprijatelja dobiti SAD. Za sada, svega jedan kandidat desnog centra, kao i na prethodnim izborima, pokazuje spremnost da se u potpunosti oslanja na bogatu degolističku tradiciju. Međutim, može se reći da bi i pobeda socijalista doprinela stvaranju novog ambijenta za dogovore sa Nemačkom, dok bi uspeh krajnje desnice izazvao pravi politički zemljotres, moguće – i sa globalnim posledicama. U slučaju da Francuzi nastave putem koji ucrtava Sarkozi, Pariz će postati deo trijumvirata sa jasno iskazanom željom za očuvanjem globalne dominacije (uz SAD i V. Britaniju) uz očigledne kratkoročne koristi, ali i dugoročno vojno i finansijsko iscrpljivanje, koje francuska ekonomija neće moći da isprati. Težnja za globalnom dominacijom znači i nove vojne intervencije, finansiranje prevrata, održavanje borbene gotovosti, ogromne investicije u vojni sektor. Intervencionizam u francuskom slučaju može značiti i unutrašnju destabilizaciju s obzirom na ogromne etničko-demografske promene u ovoj zemlji.  

Od toga kako izaberu Francuzi, zavisi i kojim tokom će krenuti nova (geo)politička prestrojavanja na celom kontinentu. 

DILEMA AMERIČKIH IZBORA Uz Francuze, sledeće godine će na birališta i Amerikanci. U poslednjoj godini četvorogodišnjeg mandata predsednika Obame, očiglednije nego ikad u prethodne dve decenije, Vašington je otpočeo sa akcijom obezbeđivanja sopstvenih interesa u takozvanom „obodnom prostoru“, pre svega u njegovom ključnom delu na Bliskom Istoku. Nekoliko je razloga za ovakav agresivan pristup. Prvo, to je ovladavanje prostorom koji poseduje najveće rezerve nafte i gasa. Energenata je sve manje, nafte je ostalo za još otprilike osam decenija, gasa verovatno za nešto više od jednog veka, i sopstvenu vojnu nadmoć SAD moraju iskoristiti u ovu svrhu. Drugo, to je dugoročno geopolitičko okruživanje takozvanog „Srca kontinenta“, prema teoriji koja je ostala aktuelna duže od jednog veka. Prepuštanje kontrole nad prostorom koji se proteže od Skandinavije, na zapadu, preko srednje Evrope, Balkana, Bliskog istoka, Persijskog zaliva (uključujući srdnjeazijski prostor), Indijskog okeana, Filipina, Tajvana, do čak Korejskog poluostrva, značilo bi gubitak globalne dominacije. Treće, a što je u saglasnosti sa drugim razlogom, je jačanje Rusije i Kine, čije širenje interesa je neophodno što je moguće uže geografski lokalizovati stezanjem geopolitičkog kaiša oko njihovih teritorija. I četvrto, to je verovatno i pokušaj kontrole razlivanja muslimanskog stanovništva, koje svojom brojnošću i velikim demografskim rastom preti zapadnoevropskim zemljama.  

Ne postoji ni naznaka da bi posle narednih predsedničkih izbora SAD mogle promeniti ovaj pristup. Naprotiv, vrlo je verovatno da će njihova politika postajati sve agresivnija. Iako pojedini američki analitičari ubeđuju javnost da bi do delimičnog zaokreta u spoljnoj politici, u slučaju pobede nekog od republikanskih kandidata u najavi moglo doći, teško je zamisliti da bi do tog zaokreta moglo doći na prostoru tzv. Velikog Bliskog Istoka. Čak i kada bi do toga došlo, verovatnije bi se mogao vezati za period posle 2016. godine. Zbignjev Bžežinski je budući period okarakterisao kao „drugu šansu Amerike“ i najverovatnije je da će spoljnopolitički nastup Vašingtona u sledećem mandatu ići za tom formulacijom. 

U slučaju da se na vlasti održi predsednik Obama, više je nego izvesno da će se u spoljnim poslovima agresivnije nastupati. Naime, u tom slučaju Obama bi morao da nadoknadi sve ono što nije učinio u svom prvom mandatu, a što mu dobar deo uticajnih demokrata prigovara. Šta bi u slučaju SAD značio agresivniji pristup, nije teško naslutiti. Pre samo jedne decenije SAD su morale dugo i strpljivo da planiraju kampanju protiv Srbije i Miloševića (u tu svrhu napisano je više stotina knjiga uglednih istoričara i politikologa u raznim zemljama, koji su imali da objasne istorijsku osnovu za američki angažman), i da osnivaju poseban sud u Hagu, koji je, između ostalog, imao i cilj da svojim odlukama legitimizuje NATO intervenciju u BiH i protiv SR Jugoslavije. Danas niti ima opsežnih priprema – sve se svelo na najsiroviju moguću propagandu – niti ima bilo kakvih suđenja, pa je Gadafi lišen života na način koji se i u civilizovanim srednjevekovnim društvima smatrao nedostojnim. U cilju zadržavanja sopstvenog dominantnog položaja na globalnom nivou, SAD će nastupati sve brutalnije, kao što je uostalom bio slučaj u istoriji sa svim supersilama u opadanju. U funkciji održavanja političko-bezbednosnog uticaja Vašington će sada aktivirati sve one medije, političare, NVO-prvake i razne organizacije koje po raznim zemljama već decenijama finansira. Sve će češći postati i slučajevi krađe izbora, možda čak i neodržavanja izbora u pojedinim slučajevima, a prljave kampanje i afere otvaraće se na dnevnom nivou.  

Srednjoročno gledano, ključnu geografsku zonu za SAD predstavlja Veliki Bliski Istok – prostor koji se proteže u širinu i dužinu onoliko koliko se otprilike protezao i teritorijalni pojas obuhvaćen takozvanim „Istočnim pitanjem“. Od Kaspijskog basena na istoku do Balkana na zapadu, i od severne crnomorske obale na severu do Crvenog mora na jugu. Bez uspostavljanja kontrole nad Velikim Bliskim Istokom ili, u najmanju ruku, nedozvoljavanja ostalim geopolitičkim igračima da ozbiljnije utiču na dešavanja u ovom području, SAD ne mogu da se posvete svom daljem strateškom nastupu na Pacifiku, što će biti prioritet buduće administracije, bilo demokratske ili republikanske. U zoni Velikog Bliskog Istoka je i još jedan strateški cilj SAD – Iran.  

Iz žablje perspektive malih balkanskih naroda teško je dokučiti kolike bi posledice imao vojni udar SAD na Iran na ostale zemlje koje pripadaju Velikom Bliskom Istoku. Odgovor i u ovom slučaju može se potražiti u istoriji. Srpski istoričar Milorad Ekmečić podrobno je objasnio vezu između Napoleonovog upada u Egipat 1798. i sudbine Prvog srpskog ustanka 1804. godine. Radi se o jednom geopolitičkom prostoru – Velikom Bliskom Istoku, čiji je jugoistočni deo Iran, a severozapadni Balkan. Vojna akcija SAD protiv Irana motivisaće i ostale geopolitičke igrače – Rusiju, Nemačku, Tursku, Francusku, moguće i Kinu, da traže svoje mesto i ulogu u ovom regionu i pokušaju da zaštite sopstvene interese, čime Balkan ponovo postaje područje velike diplomatske bitke. Ova diplomatska bitka zapravo je već počela.  

PRODOR TURSKE NA BALKAN Najaktivniji igrač trenutno je svakako Turska, koja se nameće i kao jedan od najznačajnijih američkih saveznika. Bez pomoći i podrške Turske SAD ne mogu ni zamisliti intervenciju protiv Irana a kamoli realizovati je. Pitanje je gde će i kako Turska naplatiti svoju lojalnost Vašingtonu. Najizvesnije je da će to biti upravo na Balkanu. Mediteransko područje već je rezervisano kako za same SAD, tako i za Francusku i Veliku Britaniju, pa se Turska tu može zadovoljiti samo ovladavanjem u perifernim zonama. Svi putevi na Kavkaz vode preko Gruzije, koja je nezaobilazna u svakoj računici SAD o transportu iranskog gasa na zapad, tako da se Ankara ne može nadati nekoj većoj ulozi ni tamo. Otprilike uticaj koji danas ima u Azerbejdžanu, Turkmenistanu, donekle u gruzijskoj Adžariji, održaće i dalje, ali nekakvih novih benefita teško da će biti. Zato se otvaranje balkanskih vrata za Tursku nameće samo po sebi kao logično rešenje. Uticaj Ankare među balkanskim muslimanima u Albaniji i BiH je popriličan, a niko na Zapadu neće ni trepnuti zbog toga što će Bugarska, Srbija, Makedonija i Crna Gora ponovo potpasti pod tursku kontrolu. Čak naprotiv, verovatno će većini i laknuti jer je mnogo bolje da ovaj prostor kontroliše Turska, nego Rusija. Za SAD je ovakav angažman Turske od dvostruke koristi jer istovremeno sprečava i značajniji upliv Nemačke na Balkan, a moguće je i da stvara solidnu osnovu za buduće podgrevanje nemačko-turskog konflikta. 

Najnepovoljniji ishod po Srbiju na izborima 2012. godine bile bi pobede Sarkozija i Obame, što bi garantovalo i nastavak dosadašnje atlantističke koncepcije na Balkanu. 

Tada bi po Srbiju stanje postalo još  dramatičnije jer bi se u računicu morali uzeti i pojedinačni regionalni geopolitički interesi okolnih država. Veliki Bliski Istok nije samo celina kojom se zanimaju drugi već ima i određenu unutrašnju dinamiku i strukturu. Ako postoji opasnost da Hrvatska i Mađarska počnu sa značajnijim približavanjem Berlinu, a da BiH i Albanija mogu da uđu u nekakve posebne aranžmane sa Turskom, čime bi se balkanski muslimanski elemenat izmakao superviziji Vašingtona, onda je, pored uvek dobrodošlog štapa, neophodno ponuditi i nekakavu šargarepu. Šta može biti bolja ponuda od teritorijalnih proširenja za sve. Mađarska i Hrvatska bi se namirili u Vojvodini, BiH u Raškoj oblasti, Albanci na jugu Srbije i severu Kosova.  

NATO NIJE REŠENJE ZA SRBIJU Neko je već napisao da će kao spomenik četvorogodišnjem mandatu sadašnjih srpskih vlasti ostati spoljna politika. Srbiji je uspelo da ostane bez ijednog saveznika na međunarodnom planu koji joj može garantovati bezbednost, a sopstvenim pristajanjem na razne stvari išli smo ususret sopstvenoj nesreći. Sva ona vesela družina savetodavaca, naučnih radnika i analitičara, koja i dalje konstatuje da nam se sve ovo dešava samo zato što Milošević nije na vreme shvatio da pada Berlinski zid pokazuje isto takvo političko slepilo i uopšte ne razaznaje šta se dešava niti na globalnom planu niti u našem okruženju. Zablude su da se srpski interesi i država mogu sačuvati u nametnutom atlantističkom okviru o regionalnoj saradnji, a još manje se to može učiniti saradnjom sa NATO. 

Sa jedne strane, priča o „regionu“, regionalnoj sradnji, dobrosusedskim odnosima i zajedničkom putu u svetlu budućnost, čak i kada bi bila istinita, predstavljala bi udruživanje slepog i gluvonemog. Kakav ekonomski i politički uticaj imaju „države regiona“? Prema kome mogu zajednički da nastupaju i kakve zajedničke interese uopšte mogu samostalno da definišu i artikulišu? Na kraju krajeva, najviše regionalnih inicijativa i saradnje na Balkanu bilo je između dva svetska rata, pa kakav je rezultat posle svega ostao? Priča o regionalnoj saradnji u formi u kojoj se danas odvija samo je uguravanje država regiona u atlantistički ram, u okviru kojeg će biti lakše kontrolisane. Ona će trajati dok se ne okrene novi list u geopolitčkom nastupu vodeće zemlje atlantističkog pokreta, a kada se to dogodi, već će biti kasno za bilo kakvo prestrojavanje. Naša sudbina biće uveliko određena. 

Sa druge strane, NATO bez Nemačke i pratećih država neće više biti organizacija kakvu danas poznajemo. On će biti u potpunosti stavljen u funkciju američkog strateškog pozicioniranja, projekta u kojem je Srbiji već određena uloga. Možda je najjednostavnije reći da se ne kreira politika prema interesima saveznika, već se saveznici biraju u odnosu na to kakvi su interesi. Iz američkog ugla Srbija je remetilački faktor američkih interesa. Svako igranje na srpsku kartu značilo bi porast antiameričkog raspoloženja u najmanje četiri okolne države, što stvara mnogo veću glavobolju nego igrati protiv Srbije. Džordž Fridman je u jednoj svojoj analizi razrađivao tezu o tome kako Srbi u budućnosti mogu biti ključni saveznik SAD na Balkanu. Prema njemu, Turska će vremenom postajati sve samostalnija i sve agresivnija, a Nemački prodor u Hrvatsku i verovatno Mađarsku gotovo je nemoguće sprečiti. U takvim okolnostima Srbi bi bili koristan faktor i trebalo bi ih naoružavati. Na stranu to što Fridman predviđa da se to može desiti tek za nekoliko decenija, pitanje je i kakav bi interes Srbije bio u takvim okolnostima. Ako SAD ne mogu da spreče prodiranje Nemačke u Hrvatsku i jačanje turskog uticaja na Balkanu, kako onda mogu da garantuju Srbiji stabilan položaj u geopolitičkim kleštima između Ankare i Berlina, koji bi, oslobođeni pritiska Vašingtona, verovatno našli zajednički jezik oko međusobne podele interesnih sfera. Atlantizam za Srbiju nije rešenje. Veći broj autora u samoj Srbiji podvlači da to nikada nije ni bio, i pored savezništva sa Velikom Britanijom tokom dva rata.  

Pristajanje na atlantističku koncepciju zato bi verovatno značilo pristajanje na dobrovoljnu okupaciju. 

SRPSKA DEZORIJENTISANOST Više od tri godine bilo je potrebno predstavnicima Srbije da uopšte priznaju da velika ekonomska kriza nije prošla i da počnu sa objektivnijim javnim istupima o tome kako će se stanje u narednom periodu samo pogoršavati. Problem je međutim u tome što je kriza već odavno izašla iz svog ekonomskog odela i postala politička. Tačnije geopolitička. Ona se zato neće rešavati novim merama štednjama i instrumentima MMF, već novim sukobima, vojnim intervencijama, strateškim prestrojavanjima i geopolitičkim zaokruživanjima. Svega toga srpska elita je izgleda potpuno nesvesna. Da li toga i možemo biti uopšte svesni sa birokratskim aparatom koji srlja ka EU u trenutku dok se EU raspada; sa visokim oficirima koji veruju da se bezbednost države osigurava u Mosulu i Kandaharu; sa intelektualnom elitom koja je i dalje zarobljena u 90-tim i sve meri prema pokojnom Miloševiću; sa kulturnom elitom koja i dalje živi sa mišlju da na Zapadu i još uvek nekoga interesuje njihova priča o našem ratu, kada taj isti Zapad već ima svoje sopstvene, unutrašnje i spoljne ratove; sa novinarima koji maštaju o Jugoslaviji i opisuju je onakvom kakva nikada nije bila; sa dezorijentisanim političarima koji sosptvene platforme zidaju na istrošenim ideološkim matricama. Tako možemo samo da budemo spremni da sve naše neprijatelje dočekamo sa hlebom i solju, predstavimo ih kao nove investitore i organe vlasti koji će zavesti red u raspadajućem sistemu. Našao bi se u toj galeriji likova još i neko ko bi nam objasnio kako drugačije i ne može da bude.  

Možda je srpsko potpadanje pod novu okupaciju neminovnost. Ali je bitno da se sa tim ne pomirimo. Nedavno je Milo Lompar pisao kako je sloboda teška zato što se za slobodu mora boriti. 

Razmišljati o miru u svetu i istorijskim dogovorima jeste plemenito, ali u praktičnoj politici naivno, u velikoj meri i nezrelo. Međunarodni odnosi su prostor u kojem se stalno upoređuju i odmeravaju potencijali moći. Veliki i bogati nisu to postali zato što su svoje delili drugima, već zato što su otimali od drugih. Kao što je Leopold fon Ranke pisao – imperija se postaje na groblju propalih nacija. U periodima relativnog mira i blagostanja na to se često zaboravlja, nekada i namerno i smišljeno. Međutim, stvari se uvek vrlo brzo vrate na svoj početak.  

OSTALO JE MALO VREMENA Istorijska odgovornost današnjih srpskih političara zato se pre svega vezuje za sprečavanje daljeg rastakanja države u neposrednoj budućnosti. Malo vremena koje je ostalo pred nama do početka novih sukoba na prostoru Velikog Bliskog Istoka trebalo bi što bolje iskoristiti za strateško vezivanje za iskrene saveznike. Utvrđivanje interesa od obostrane koristi i stalno praćenje promena u ravnoteži snaga između vodećih geopolitičkih igrača. Moglo bi se na ovom mestu predložiti i nekoliko mera koje je neophodno preduzeti.  

Prvo, to bi bio izlazak iz nametnutog atlantističkog rama vođenja regionalne politike i pokušaj formiranja novih okvira. Sa jedne strane, to bi bio pokušaj jačeg vezivanja sa Bugarskom i Rumunijom i traženja našeg geopolitičkog puta ka Crnom moru. Sa druge strane, umesto učešća u veštačkoj i gubitničkoj trilaterali Turska-Srbija-BiH, to bi moglo biti insistiranje za uspostavljanjem trilaterale Beograd-Tirana-Zagreb kao konfguracije u okviru koje bi se, uz sve sukobljene interese, neslaganja mogla držati pod diplomatskim nadzorom, a eskalacija krize pod kakvom-takvom kontrolom. Sa treće strane, to je jačanje političkog uticaja u Crnoj Gori, Republici Srpskoj i delimično i u ograničenom obimu u Makedoniji, kao protivteže pokušajima daljeg rasparčavanja Srbije.  

Drugo, to bi bilo strateško, političko-bezbednosno povezivanje sa Rusijom. Članstvo u ODKB i ŠOS kratkoročno bi garantovalo teritorijalni integritet Srbije i ograničile aspiracije susednih država. Dugoročno, verovatno bi bilo najisplativije tražiti sopstvenu poziciju u preseku ruskih i nemačkih interesa, istovremeno pojačavajući nastup prema Turskoj i oprezno se sklanjajući pred atlantističkim pretnjama.  

Predloga bi svakako moglo biti još, ali, pre svega, neophodno je da postanemo svesni toga kakva nam se budućnost sprema. To nije neka daleka budućnost. Stvari će se odvijati i brže nego što i najveći pesimisti očekuju. Ukoliko nismo svesni onoga što nadolazi, bez veze je bilo šta predlagati. Slaba uteha je i činjenica da će do novih sukobljavanja dolaziti kombinacijom instrumenata meke i tvrde moći, pa će samim tim i okupacija biti podnošljivija nego u nekim prethodnim slučajevima. 

Bez svesti šta se oko nas dešava i sagledavanja ukupnih međunarodnih odnosa, bez sopstvene politike i podrške saveznika, u najcrnjim prognozama moguće je i da Srbija jednostavno bude predmet najbesprizornije trgovine i kasapljenja, koje može ostaviti višedecenijske posledice. Prvi preduslov za tako nešto već su ispunile aktuelne srpske vlasti dosadašnjom politikom temeljnog i sistematskog istiskivanja Rusije iz ekonomskog i političkog života Srbije, čime su Moskvi dale povoda da o Srbiji razmišlja ne samo kao o potencijalnom savezniku već i na neke drugačije načine. Drugi preduslov je da, u slučaju pobede nekog od republikanskih kandidata koji bi zagovarao podnošljivije odnose sa Moskvom, kako bi se SAD mogle u potpunosti posvetiti Kini ili, na primer, ukoliko predsednik Obama doživi veliki neuspeh u Iranu pa SAD otpočnu sa delimičnim geopolitičkim povlačenjem, i u tom kontekstu predlože Rusiji dobrovoljno ograničavanje obostranih geopolitičkih interesa. U praksi, to bi se svelo na običnu trampu. Tako bi Rusija pristala na strateško povlačenje iz Srbije, a zauzvrat bi se SAD povukle iz Gruzije. Imajući u vidu i to da je sledeća godina izborna i za režim Mihaila Sakašvilija, koji među biračima stoji najgore u svojoj dosadašnjoj karijeri, a da je krug onih oko Sakašvilija na koje Vašington može računati umesto dosadašnjeg gruzijskog predsednika uži nego ikada, ovakva trgovina se ne čini neverovatnom. Kada jednom počne rat, svi ishodi su mogući. Naravno, u ovakvu računicu morale bi ući i druge stvari, poput američko-ruske saglasnosti oko akcija na Pacifiku i budućnosti Irana, ali ne zbog Srbije, već zbog Gruzije. SAD su i previše investirale na Kavkaz da bi sada menjale Tbilisi za Beograd. Zato, na sreću Srbije, ova računica i nije toliko jednostavna i izvodljiva koliko se na prvi pogled čini. Ali je opomena svima u Beogradu da nam sopstvenu kožu neće niko drugi spašavati i da je krajnje vreme da se okrenemo sebi. 

Kada najveća država na kugli zemaljskoj sa dugačkom imperijalnom tradicijom i diplomatskim iskustvima, druga nuklearna sila sveta i jedna od ekonomija sa najvećim rastom na globalnom nivou u poslednjih pola decenije, ovako u žurbi i pre vremena organizuje izbore da bi nastupajuće godine dočekala spremna, šta te tek reći za malu i neuticajnu Srbiju. Vremena za gubljenje više nema. Zato od propale politike što pre treba dizati i ruke i praviti geopolitički zaokret. Ukoliko se to ne može učiniti ili ukoliko više nema vremena, onda se sa okupacijom ne smemo pomiriti. Postoji stotine načina kako se protiv nje može boriti zato što nema naroda u svetu koji se razvijao u okupaciji niti ima društva koje se pod tuđom upravom rascvetalo. Drugi se za nas neće boriti.