Novi Standard

Rusija sa bogatom tradicijom sopstvenog samodržavlja jedina je sposobna da svetu ponudi novi politički koncept

Kako se datum predsedničkih izbora u Rusiji bliži, sve je više raznog propagandnog materijala koji kruži internetom i kojim su korisnici socijalnih mreža i internet portala na ruskom jeziku zatrpani.  

Već nekoliko dana nemoguće je i prelistati sve što se objavljuje. Svačega se tu može pronaći. Dubokoumne analize Ksenije Sobčak, na primer. Ili video spotovi u kojima navodni pripadnici elitnih ruskih padobranskih jedinica pevaju protiv Vladimira Vladimiroviča, jer je on „uništio“ rusku vojsku. U jednom od poslednjih letaka porede se BDP Libije za vreme Gadafija i BDP Rusije za vreme Putina. Obe zemlje baziraju svoj ekonomski rast na prodaji energenata, pa valjda autor u tome nalazi osnov za poređenje. Elem, pošto je BDP obe zemlje bio približno isti u 2010. godini (autor ne navodi izvor statističkih podataka), a plata medicinske sestre je u Gadafijevoj Libiji 2.000 dolara, a u Putinovoj Rusiji 300 dolara mesečno, birači se navode na zaključak kako je ova razlika od 1.700 dolara rezultat korupcije u Rusiji. Bespredmetno je polemisati o opravdanosti zaključka ili postavljati pitanje šta se desilo sa Gadafijem i Libijom? Ovaj letak i nije pravljen da bi se na ovu temu otvarala rasprava. On ima drugu svrhu, kao i pesma lažnih „parašutista“ i javni politički istupi estradne zvezde koju zapadni mediji neko vreme uopšte nisu znali kako da predstave. Na kraju, potpisuju je sa „social celebrity“. Ma šta to značilo.  

Ipak, sve to ne čini tekuću kampanju u Rusiji različitom od bilo koje druge kampanje u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu. Predizborno vreme je doba spinovanja javnosti i propagandnih podmetačina. 

Predstojeće predsedničke izbore u Rusiji različitim od svih ostalih izbora čini nešto drugo. Naime, sve pobrojane predizborne propagandne aktivnosti orijentisane su ka spolja, ka inostranstvu i javnom mnjenju u drugim zemljama, taman koliko i ka unutra, ka Rusiji i ruskoj javnosti. U određenoj meri ovo podseća na uvodne izveštaje američkih i britanskih medija o stanju u Libiji iz novembra 2010. ili Siriji iz septembra 2011. 

Sveobuhvatna kampanja protiv Vladimira Putina, čiji se intenzitet svakodnevno pojačava, ima svoju unutrašnju dimenziju. Cilj Zapada je destabilizacija unutrašnjih prilika u Rusiji. Još u jesen 2011. bilo je vidljivo da rusko rukovodstvo žuri ka parlamentarnim i predsedničkim izborima. Tom žurbom je ostvarena strateška prednost od nekoliko meseci u odnosu na promotere zapadnih interesa, koji svoju poziciju nisu utvrdili na način na koji su želeli. Na kraju krajeva, blok okupljen oko organizacija „ruskog proleća“ nije ni spremio sopstvenog predsedničkog kandidata. Mada su imali takve ambicije. Zato su u hodu promenili taktiku. Sada je cilj politički delegitimizovati Putina i na takav način destabilizovati Rusiju iznutra. Kako se u ruskoj blogosferi piše ovih dana, politička delegitimizacija Putina bila bi ostvarena ukoliko on ne bi pobedio u prvom krugu predsedničkih izbora. To bi trebalo da bude dovoljan impuls za nove akcije.  

KO SU 3 ODSTO Glasnogovrnici Jedinstvene Rusije za sada samouvereno govore kako iza svega stoji marginalna politička grupacija koju konstantno podržava oko 3 odsto birača. Ovakvi javni istupi korisni su za učvršćivanje samopouzdanja u sopstvenim redovima, ali daleko od toga da su tačni. Prvo, 3 odsto od preko 100 miliona birača je toliki broj ljudi, koliko polovina država na kugli zemaljskoj uopšte nema stanovnika. To je ogromna masa i regrutna osnova za razne akcije. Drugo, ni komunisti 1917. nisu imali veću podršku među ruskim stanovništvom. Ali, sa novcem i oružjem koji su stigli spolja, sve se preokrenulo. I treće, treba sagledati i strukturu tih 3 odsto birača. Nisu tu samo okupljeni ljudi koji dele stanovište Janova kako je Rusija toliko velika da je njena demokratizacija pitanje kojim mora da se pozabavi ceo svet. Među njima su i pojedini multilijarderi, veliki biznismeni, direktori uglednih ruskih kompanija, tajkuni, deo birokratskog aparata, izgleda da ima među njima i funkcionera vladajućih političkih organizacija. Dakle, među tih 3 odsto se ne formira politička grupacija koja može da pobedi na izborima, već političko-birokratska struktura koja može da preuzme vlast. 

Ukoliko Zapadu uspe da podršku Vladimiru Putinu u prvom krugu predsedničkih izbora spusti ispod 50 odsto, ova političko-birokratska struktura će se verovatno organizaciono zaokružiti, moguće i povezati sa nekom od postojećih parlamentarnih partija i nesmanjenom žestinom nastaviti svoj rad. Gledano iz ugla Zapada, krajnji cilj učestvovanja u formiranju ovakve političko-birokratske strukture je jasan – destabilizacija Rusije do njene dezintegracije. Nije prošlo mnogo od kada je Medlin Olbrajt predlagala kako treba utvrditi koliko stanovnika mora živeti na jednom kvadratnom kilometru da bi se taj prostor nazvao naseljenim. Naravno, pod suverenitetom država bi mogli biti samo naseljeni prostori, a oni koji ne bi ulazili u tu kategoriji kontrolisala bi „međunarodna zajednica“. Aluzija na Sibir je više nego jasna. Bžežinski se u jednom od poslednjih radova čak i pozabavio ekonomskom održivošću „preostalog dela Rusije“. To bi bio deo istočno od Urala, deo koji bi preostao posle amputacije prostranstava zapadno od Urala.  

PROBLEM EVROAZIJSKE UNIJE Ovakav maksimalistički cilj Zapada ipak je neostvariv. Imao je Zapad velike planove i sa komunističkim režimom, uspeo u perodu od nekoliko godina da se čak i vojno instalira na teritoriji Rusije, ali je dolazak Staljina na vlast sve to promenio. Neka nova politička snaga koja se može formirati narednih meseci može poslužiti Zapadu najduže u periodu od nekoliko godina, ali mu ne može služiti. Ana Filimonova je pisala o narodima koji su sposobni da se „civilizacijski regenerišu“, što je sa Rusima bio slučaj nekoliko puta u istoriji.  

Iz ugla Zapada, zato bi dovoljna mera destabilizacija Rusije danas predstavljalo i nametanje unutrašnjeg problema Putinu, kojim bi on morao ozbiljno da se pozabavi dok zapadne zemlje ne okupiraju Iran. A jednom uskraćene za iranske energente, Indija i Kina će se naći u dramatično goroj poziciji od današnje. 

Zapadna bitka protiv Putina i ovoliki angažman u predizbornoj kampanji ima i svoju spoljnu dimenziju, značajniju od unutrašnje. U kratkom roku to se manifestuje na pitanju Irana. U dugom roku to se tiče iskazane težnje za formiranjem Evroazijske unije. Kako je konstatovao Aleksandar Dugin, onog trenutka kada je Vladimir Putin predstavio projekat Evroazijske unije kao svoju političku viziju, ujedinio je ceo Zapad protiv sebe. I ne samo Zapad. Kampanja protiv Putina vidljiva je svuda, u svakom mediju koji otvorite, a u kojem ima zapadnog uticaja.  

Ostaće zabeleženo da se ovoj zapadnoj akciji indirektno pridružila i srpska državna televizija. Ova televizija je našla za shodno da objavi na svom internet portalu tekst moskovskog „Komersanta“ o požaru koji je izbio na ruskoj nuklearnoj podmornici „Jekaterinburg“, a što je pretilo da izazove „najveću nuklearnu katastrofu“ u svetu još od Černobila. I kada bi se ostavilo po strani da bi neko morao da objasni zašto srpska državna televizija objavljuje tekstove „Komersanta“, kada se zna čemu ovaj časopis služi i koliko verodostojne informacije objavljuje, ne može se ostaviti po strani pitanje: zašto RTS nije proverio ove navode. Naime, kako stvari stoje, nikakvog požara na „Jekaterinburgu“ nije ni bilo. Nuklearna podmornica se nalazi na remontu i zapalila se jedna skela koja je bila postavljena, a, čak i da je došlo do požara na samoj podmornici, nikakve nuklearne katastrofe nije moglo biti. Usput, i Komersant i RTS su zaboravili da pomenu Fukušimu. To se valjda nije desilo posle Černobila. Ali to i nije bio cilj. Plasiranje ovakvih informacija ima za cilj narušavanje slike o Rusiji. 

OPCIJE ZAPADA Zapadni sistem nalazi se u ogromnoj krizi. Moguće je i najvećoj u svojoj istoriji. Patrik Bjukenon prognozira da SAD 2025. neće ni izbliza biti u poziciji u kojoj su danas. Neoliberalni koncept se pokazao neisplativim za većinu naroda i država a takođe se i ispostavilo da liberalni kapitalizam i demokratija nemaju mnogo dodirnih tačaka. SAD moraju ili menjati koncept koji je građen duže od jednog veka ili pokušati da ga na silu održe. Alternativa postojećem konceptu se ne nazire, pa se da pretpostaviti da će SAD, ali i ostale zapadne sile pribeći drugoj opciji. Za niz malih država i naroda to znači da ih čeka „grčki scenario“. Bez obzira što se mogu očekivati razna geopolitička pomeranja i sukobi između zapadnih centara moći, ukoliko se destabilizuje Rusija suštinski to neće puno promeniti u položaju malih država.  

Suštinski, položaj malih država može se samo promeniti stvaranje Evroazijske unije. Da li će male države, poput Srbije, Grčke ili Bugarske, postati članice ove Unije, sa teorijskog stanovišta posmatrano, donekle je svejedno. Samo njeno postojanje značajno će uticati na buduće postavljanje Zapada. Sovjetski komunizam naterao je zapadnoevropske države da grade sopstvene modele socijalno odgovornog kapitalizma, koji se u velikoj meri razlikovao od američkog liberalno orijentisanog kapitalizma. Evroazijska unija je pretnja za zapadnoevropske države, zbog koje će morati da razvijaju novi sopstveni koncept, koji će uvažavati i stavove i interese malih država. Jer, ukoliko to ne budu činile, male države uvek imaju alternativu i mogu se okrenuti ka Evroazijskoj uniji. 

Rusija sa bogatom tradicijom sopstvenog samodržavlja jedina je sposobna da ponudi novi politički koncept. To ne bi podrazumevalo samo ekonomsku integraciju i geopolitičko zaokruživanje Evroazijske unije već i traženje novog ekonomskog modela i načina unutrašnjeg uređenja. Na kraju, to bi značilo i izgradnju novog vrednosnog sistema.  

Ovo je i razlog zbog čega zapadni mediji daju ogroman prostor Navaljnom i njegovim komentarima, ponekad obojenim tvrdim iracionalnim nacionalizmom. Zašto Navaljni usmerava svoj gnev prema neruskim imigrantima? Da li su ti ljudi najveća pretnja i smetnja sa kojom se Rusija suočava? Da li su uopšte pretnja? 

ZAŠTO JE PUTIN PRETNJA Odgovor je jednostavan. Zarad razbijanja evroazijskog koncepta, uskogrudi ruski nacionalizam može predstavljati dobrog saveznika Zapadu. Tako Hantingtonova teorija o sukobu civilizacija može biti potvrđena i u političkoj praksi u Tatarstanu, Čuvašiji i Baškortostanu. Na Balkanu je nešto slično još davno primenjeno, uglavnom zalaganjem austrijske i britanske diplomatije. Pokazalo se vrlo uspešnim. Ne samo da je uništena ideja stvaranja samostalne i od spoljnih centara moći nezavisne države južnoslovenskih naroda okupljenih oko Srba već je postojeći konfliktni potencijal uvećan nekoliko puta. Za svaki slučaj.  

Zbog ovoga je Putin najveća moguća pretnja Zapadu. Oslanjanje na rusko samodržavlje i okupljanje niza slovenskih, turanskih i ugrofinskih naroda oko Rusa solidna su osnova za stvaranje Evroazijske unije. Zbog ovoga je i zainteresovanost za ishod ruskih predsedničkih izbora u nizu malih država jednako velika kao i u Rusiji.  

Naravno, opasno je vezivati sudbinu jedne ideje (ili jedne države) za jednog čoveka. U slučaju velikih država, takvi zaključci se gotovo uvek pokažu i netačnim u budućnosti. Moguće je da, čak i u slučaju Putinovog neuspeha sa formiranjem Evroazijske unije, neko ponovo pokuša sa tim za nekoliko decenija i uspe. Ali se u tom slučaju mora podsetiti i na potencijalne materijalne troškove i ljudske gubitke. Kao što je Ranke pisao – imperije se rađaju na groblju propalih nacija. Ili se može dodati i – na groblju propalih političkih projekata. Ukoliko se sa projektom Evroazijske unije ne uspe danas, već sutra će se na njenim razvalinama formirati neka druga.