Vesti 
Mediji su isticali da je Obama 2008. pobedio zahvaljujući “harizmi”. Ako je to tačno, zašto je njegov reizbor tako neizvestan četiri godine kasnije?
Smena lidera planirana je ove godine u dve velike autokratije. Ni u jednoj se ne očekuju iznenađenja. Predviđeno je da Ksi Jingping zameni Hua Đintaoa na funkciji predsednika Kine a u Rusiji je Vladimir Putin najavio da će se ponovo kandidovati na čelnu funkciju umesto Dmitrija Medvedeva. U najvećim demokratskim zemljava sveta ishod političkog nadmetanja je manje predvidiv.
Nikolas Sarkozi se suočava sa teškom kampanjom za reizbor za predsednika Francuske kao i Barak Obama u SAD. Na izborima 2008. godine mediji su isticali da je Obama pobedio zahvaljujući “harizmi” – posebnoj sposobnosti da inspiriše lojalnost i fascinaciju. Ako je to tačno, zašto je njegov reizbor tako neizvestan četiri godine kasnije? Da li lider može da izgubi harizmu? Da li harizma nastaje, odnosno potiče od lidera, njegovih sledbenika ili same situacije? Akademska istraživanja ukazuju na sva tri faktora.
Pokazalo se da je teško unapred identifikovati harizmu. U nedavnom istraživanju je zaključeno da se “relativno malo” zna ko su harizmatski lideri. Američki politički konsultant Dik Moris ističe da je, prema njegovom iskustvu, “harizma najneuhvatljivija politička osobina jer ne postoji u stvarnosti, već samo u našim percepcijama kada kandidati (lideri) uporno i dobro rade”.
U sličnom tonu ekonomski magazini opisuju mnoge direktore kao “harizmatične” kada kompanije dobro posluju, a onda precrtavaju taj epitet čim profit počne da pada. Politički teoretičari pokušavaju da naprave skalu harizmatičnosti koja bi predvidela ishod izbora ili rejting predsedničkih kandidata, ali to se nije pokazalo korisnim.
ZAKASNELA MUDROST HARIZME Među američkim predsednicima Džon Kenedi je često opisivan kao harizmatičan, ali očigledno to nije bio za svakoga imajući u vidu da nije dobio većinu glasova u ukupnom biračkom telu (pobedio je glasovima elektora) a njegova popularnost je varirala tokom mandata. Kenedijev naslednik Lindon Džonson žalio se da mu nedostaje harizma. To je tačno kada je reč o njegovim odnosima sa javnošću, ali on je posedovao magnetizam kojim je plenio u ličnim kontaktima. Prema jednoj studiji o retorici predsednika, čak i slavni govornici, kao što su Franklin Ruzvelt i Ronald Regan, nisu mogli da računaju na harizmu za prihvatanje njihovih programa.
Harizmu je lakše identifikovati nakon nekog čina, događaja. U tom smislu ovaj koncept je cirkularan, kružan. Nalik je starom kineskom viđenju “nebeskog mandata”: smatralo se da carevi vladaju jer ga poseduju, a, kada ih zbace, to je tumačeno gubitkom pomenutog mandata. Međutim, niko nije mogao da predvidi kada će se to desiti.
Na sličan način uspeh je često korišćen da bi se dokazalo – posle događaja, nečeg što se odigralo – da moderni politički lideri imaju harizmu. Mnogo je teže koristiti koncept harizme da bi se predvidelo ko će biti uspešan lider.
Sledbenici najverovatnije pripisuju harizmu liderima kada osećaju snažnu potrebu za promenama, često u kontekstu lične, organizacione ili društvene krize. Na primer, britanska javnost nije smatrala Vinstona Čerčila harizmatičnim liderom 1939, ali godinu dana kasnije, njegova vizija, samopouzdanje i veština komuniciranja dali su mu oreol harizmatičnosti, imajući u vidu strah Britanaca nakon pada Francuske i evakuacije iz Dankerka (evakuacija više od 300 hiljada savezničkih vojnika krajem maja i početkom juna 1940. godine – najviše britanskih i francuskih. Ova evakuacija je nazivana i “čudom u Dankerku” jer su mnogi bili skeptični u njen uspeh). Potom je 1945, pošto je pažnja javnosti preusmerena sa pobede u ratu na stvaranje države blagostanja, Čerčil izgubio na izborima. Njegova harizma nije nagoveštavala poraz, već promena u potrebama njegovih sledbenika.
U praksi harizma je nejasan sinonim za “lični magnetizam”. Ljudi se razlikuju po sposobnosti da privuku druge, a njihova privlačnost zavisi delimično od nasleđenih i prirodnih osobina, delimično od naučenih veština, a delimično od društvnih okolnosti. Neke dimenzije lične privlačnosti, kao što su izgled i neverbalna komunikacija, mogu se testirati. Različite studije su pokazale da su ljudi koji su ocenjeni kao privlačni favorizovani u odnosu na manje atraktivne osobe. Prema jednom istraživanju, lep muškarac može da računa na prednost od šest do osam odsto glasova na izborima u odnosu na ružnog. U slučaju žena ta razlika iznosi i do 10 procenata.
ISTINSKI TEST HARIZME Neverbalni signali čine veći deo ljudske komunikacije i jednostavni eksperimenti pokazuju da neki ljudi bolje neverbalno komuniciraju u odnosu na druge. Na primer, u studiji Univerziteta Prinston je utvrđeno da, kada se ljudima pokažu slike sa nepoznatih izbora, oni mogu da pogode ko je pobedio u sedam od deset slučajeva. Sličan je i rezultat istraživanju Univeziteta Harvard, tokom kojeg su ispitanicima prikazani video-snimci bez tona. Ironično je da su predviđanja postala nepouzdanija kada je uz video snimke uključen i ton.
Na izborima 2008. godine Amerikanci su bili nezadovoljni Bušovom administracijom zbog rata u Iraku i finansijskom krizom, koja je izbila dva meseca pre glasanja. Obama je bio atraktivan mladi kandidat, koji je dobro govorio i projektovao osećaj nade za budućnost. Jasno je da je zbog toga Obama stekao reputaciju harizmatičnog političara.
Međutim, deo njegove harizme bio je u očima njegovim sledbenika. Ljudi ponekad kažu za harizmu da je “mi spoznamo kad je vidimo”, ali, takođe, gledamo u ogledalo. Sa pogoršanjem ekonomske situacije, rastom nezaposlenosti – zbog čega Obama mora da se uhvati ukoštac sa haotičnim kompromisima u upravljanju – ogledalo postaje zamagljenije.
Harizma nam nešto kazuje o političkim kandidatima, ali nam čak više govori o nama samima, raspoloženju u našoj zemlji, kao i tipu promena koje želimo. Nije lako očuvati harizmu u teškim ekonomskim vremenima. Obama se suočava sa kontinuiranim izazovom nezaposlenosti i neposlušnom republikanskom opozicijom. Sarkozi mora da se uhvati ukoštac sa sličnim problemima. Međutim, u izbornoj kampanji, njihova retorika će biti lišena potrebe za kompromisom. Ovogodišnji izbori će biti istinski testovi njihove harizme.
Autor je profesor Univerziteta Harvard, autor brojnih knjiga poput „Meka moć“ („Soft Power: The Means to Success in World Politics“) i „Budućnost moći („The Future of Power“)
Priredio Dragan ŠTAVLJANIN
( 8 ocena )
