Menu
RSS

ЈЕДНО ПОРЕЂЕЊЕ СРБИЈЕ И АУСТРИЈЕ ИЛИ ЗАШТО НАМ НЕ ИДЕ

becДНД

Пут који Србији једнострано намеће ЕУ је неостварив, и није ни у једном интересу Србије


У наредна три прилога који су објављени у аустријској штампи последњих дана пробајмо да упоредимо како Аустријанци живе у односу на Србе? Упоређивати, чини се да има смисла, јер Аустрија има приближно исти број становника као и Србија и приближно исту површину.

Пробајмо сазнати да ли су аустријски подаци уопште упоредиви са српским? Односно, може ли Србија доћи у упоредиви ред величина са Аустријом и може ли до тог циља доћи кроз интеграције у ЕУ, на начин како то ЕУ захтева и на начин како се те интеграције проводе до сада?

1. KRONEN ZEITUNG, 18. ОКТОБАР 2016: Аустријанци плаћају месечно у просјеку 1.970 евра. Становање је најскупље
Аустријанци сваког месеца у просеку дају 1.970 евра по глави на потрошњу, а по једном просечном домаћинству око 2.990 евра. Највећи део тога, више од четвртине, у области је становања и енергије. Због слабе економске конјуктуре, потрошња је знатно мање порасла у односу на инфлацију.

Трошкови домаћинства по глави становника су порасли у последњих пет година само 90 евра, док је инфлација порасла у односу на исти период, у апсолутном смислу за 214 евра, наводи се у истраживању Статистичког завода Аустрије.

Кућни приходи се мање повећавају од повећања цена. Стога произлази да домаћинства имају мање новца данас него пре пет година. На пример, удео издатака за становање и енергију порастао је са 23,8 на 26,1 одсто.

bec01aТрошкови просечног домаћинства

Превод графикона:
Трошкови приватног домаћинства (просечни месечни трошкови у еврима):
Wohnen/Energie – Становање/Енергија;
Verkehr – Саобраћај/Ауто итд.;
Lemensmittel – Исхрана;
Freizeit – Слободно време;
Wohnung/Ausstattung – Стан, опремање стана;
Gastronomie – Гастронимија/Расторани;
Bekleidung – Одећа/Обућа;
Gesundheit – Здравље;
Alkohol/Tabak – Алкохол/Цигарете;
Kommunikation – Комуникације/Информисање;
Bildung – Школовање/Усавршавање;
Sontiges – Остало.

Повећавају се разлике између богатијих и сиромашнијих домаћинстава. Док је раније само трећина кућног буџета била потребна за егзистенцијалне сврхе (станарина, грејање, храна итд.), или око 33 одсто, данас је потребно за те ствари потрошити око 45 одсто просечног буџета домаћинства у Аустрији.

Због тог разлога потрошња на алкохол и цигарете је пала у односу на прије пет година.

2. DIE PRESSE, 12. ОКТОБАР 2016: Аустријанци штеде све више
Аустријанци имају на штедњи око 230 милијарди евра (готовина) и достигли су највиши ниво. На штедној књижици држе новац гвозденом песницом. Хартије од вредности су превише опасне за многе. Један од петорице аустријанаца не зна шта је акционарство уопште.

Аустријски штедише славе 60-ти рођенадан. Настанком Друге Републике 1956. године, њене банкарске перјанице Erste Bank и Sparkassen одлучиле су да посредују у тешком послератном периоду тако што су штедњу промовисале као „забавну ствар“ или као „ствар задовољства“, које је имало за циљ да покрене потпуно нова „штедна осећања“ (или менталитет штедње; прим. прев.).

Успеи су јер шест деценија после рођења „срећног штедише”, Аустријанци су се задржали на навици „доброг старог штедише”. Као да им животи само од тога зависе. На то су имали мали или никакав утицај нултне каматне стопе, као и лабава монетарна политика Аустрије.

bec03Штедна књижица

Поред тога што се новац на штедњи не репродукује (ниске каматне стопе), он тамо само вегетира, чак и губи на вриједности (пошто није заштићен ни минималном егзистенцијалном каматом), штедња не јењава.

Тако изгледа на први поглед, али код Аустријанаца је превагнуло: „Ми смо земља штедиша“, рекао је први званични представник штедиша Die Erste Bank Томас Шуфлер у недавној презентацији студије о овом питању.

У просјеку сваки Аустријанац стави на штедњу 216 евра мјесечно. Поред лоших очекивања многих економиста, радује повећање штедње у време нултих каматних стопа. Пре десет година Аустријанци су у просеку само 132 евра чували за црне дане. Многи економисти нису очекивали, јер нема економску логику, да превагне логика штедиша: „Ако желиш да се спасиш при ниским каматним стопама и у несигурним временима, мораш више да штедиш, а не мање“.

Све у свему, Аустријанци су тако издвојили на штедњу прилично велику суму од 230 милијарди евра. „Аустријанци су изгубили од 2010. године око 2,5 милијарде евра годишње по питању смањења куповне моћи јер је инфлација већа од камата на штедњу, коју добијају на име штедње“, рекао је Шуфлер.

Занимљиво је да клијенти сада већином остављају новац на рачуну и не гурају га на књижицу, јер тамо не добивају ништа. То је штета. Клијенти не раземију у потпуности шта значе акције или обвезнице и колико су оне „вруће“. Зато у то много не верују. „Основно питање које се увјек постављало јесте како би требало тући инфлацију. Али толико драматично као данас никад није било“, рекао је Шуфлер.

bec04Структура штедње једног Аустријанца

Превод графикона:
Структура штедње једног Аустријанца

Месечни просечни износ штедње у еврима (леви дијаграм) (од 2011. до 2016. године)

Најомиљенији вид штедње у процентима (дијаграм десно).

Sparbuch – Штедна књижица
Bausparen – Штедња за изградњу (посебан популарни вид штедње у Аустрији)
Lebensversicherung – Животно осигурање
Wertpapiere – Хартије од вриједности
Pensionsvorsorge – Пензионо осигурање, које држава финансира
Immobilien – Некретнине

Проблем су и финансијска и инвестициона тржишта, јер на њима се данас не може много добити, поготово уколико је висок ризик.

„Аустријанац је класично конзервативан. Без великог ризика у инвестицијама се данас не може остварити добит. Напротив, ко ставља свој новац у немачким државним обвезницама, намерно губи имовину“.

Највећи изазов је доступност информација. Чињеница је да већина Аустријанаца зна шта су хартије од вриједности, али за 55 одсто њих хартије од вредности су једноставно превише тешко разумљиве. Трећина Аустријанаца не зна шта је то уопште.

Чак 43 одсто испитаника Ерсте банке нису знали шта је ATKS и да представља индекс најважнијих акција на Бечкој берзи. Само 36 одсто каже да се „осећа добро“ у финансијским проблемима и инвестицијама. Уосталом, теме моде и возила су још непопуларније међу Аустријанцима (нису међу најпопуларнијим; прим. прев.).

Међутим, најважнији податак је овај: скоро 70 одсто Аустријанаца каже да је штедња веома важна за њих. Чак 77 одсто има штедни рачун. У исто време, постоји страх код четворице од петорице Аустријанце да су капиталне инвестиције у „тешким губицима“ и врло ризичне. Не без разлога, јер недавна финансијска криза делује још увјек. У Леман-шоку (крах тржишта некретнина у САД; прим. прев.) и драматичним последицама по тржишта капитала широм света многи мали инвеститори су изгубили новац, такође и у Аустрији.

3. KRONEN ZEITUNG, 25. ОКТОБАР 2016: Сваки Аустријанац оставља 150 [1] евра месечно на страну!

kasicaКасица прасица

Аустријске штедише су конзервативне. Народна банка Аустрије у последња четири квартала је забележила први пут после кризе (2008. године; прим. прев.) благи пораст штедње. Аустријанци највише стављају свој новац на штедњу књижицу. Безбедност и брза доступност су им важнији од каматних стопа.

Приватна финансијска средстава Аустријанаца порасла су од 2010. године за пет одсто и сада износе 610 милијарди евра. То су новчана средства од 70.000 евра по сваком живом Аустријанцу, био тек рођено дете или старац. Осим тога, у средствима непокретности имају 781 милијарду евра.

Са друге стране, обавезе или накнаде по одобреним приватним кредитима износе укупно 177 милијарде евра.

Што се тиче структуре финанцијских средстава, према студији Аустријске националне банке, уочава се даља конзервативност Аустријанаца: 252 милијарде евра посједују у готовини, или у депозиту по виђењу, или у средствима на текућим рачунима. А 112 милијарди евра су уложили у инвестиције (пројекти, акције или акционарство), 111 милијарди евра у осигурање а 106 милијарди у хартије од вредности. Други облици штедње износе 29 милијарди евра (који нису садржани у претходним групама).

Ниска каматна стопа на штедњу од 0,17 одсто (од августа 2016) не одвлачи Аустријанце од штедње. Након што је штедња (или инвестирање у хартије од вриједности) била константна током последњих пет година (око 10 милијарди евра годишње, од јула 2015. године до јуна 2016. године) укупна штедња је порасла на 12,8 милијарди евра. То у просеку, по Аустријанцу, износи 125 евра месечно. Ту су још и реалне инвестиције (нпр. у злато), које износе 25 евра месечно, па просечан Аустријанац мјесечно даје на штедњу око 150 евра.

Кад се сабере имовина Аустријанаца и од ње одузме задуженост на кредите, онда аустријска домаћинства данас располажу 1,2 хиљаде милијарди евра.

Уводни коментари:

1945. године, након капитулацје Немачке и Аустрије (Немачка је претходно извршила анексију Аустрије), тадашњи аустријски канцелар Фигл је рекао: „Ја вас могу само замолити – верујте у Аустрију!“ Након тога је уследила десетогодишња борба Аустријанаца за независност и суверенитет. У Бечу су биле стациониране руске ослободилачке снаге;

1947. године на конференцији у Москви, на аустријски захтев да буде независна са новим уставом Републике Аустрије, руски министар Молотов је рекао „њет!“;

1948. године Аустрији је одобрено милијарду америчких долара из Маршаловог плана, а 1955. године у познатом бечком дворцу Белведере потписан је устав Друге Републике након добијене сагласности победничких савезника из Другог светског рата, после чега је наредне године Република Аустрија постала поново независна и суверена држава. Аустријанци кажу да је то био почетак од нуле.

Како је Србија почињала тих година – знамо. Знамо и шта је доживела крајем прошлог века. Није јој било лако, али овде се наводи пар историјских чињеница из којих се може видети да ни Аустријанцима није било потаман. Разлика је у томе што су Аустријанци увек имали обнову, а Србија је своју напустила оног тренутка кад је постала независна након распада Југославије;

Из првог прилога је видљиво колико просечо аустријско домаћинство троши мјесечно. Скоро 3.000 евра. А српска породица просечно има на располагању 300-400 евра, или скоро десет пута мање. Дакле, не ради се о томе колика аустријско домаћинство има примања, већ колико троши? При томе су цене у Србији скоро изједначене са аустријским.

Да ли постоје подаци за просечну српску породицу? Ако неко их има, било би добро да их видимо. Али што год имали и показали, сваком лаику је јасно да српска породица са 300 или 400 евра месечно не може да живи и преживи. Ту нешто не штима?

Породице у Србији ипак живе, а то значи да држава Србија и њени државни органи једноставно немају информације шта се дешава са њеним народом и грађанима и отуд је све под сумњом, сви подаци су под сумњом. Очигледно је да велики део примања, па тиме и потрошње грађана и домаћинстава у Србији, није ни под каквом контролом или анализом и налазе се у некој имагинарној, нестварној, скривеној сивој или изгубљеној сфери.

У таквој ситуацији ништа не значе подаци о повећању БДП, смањењу буџетског дефицита, потрошачкој корпи итд., јер су основни улазни показатељи нереални, нестварни и немогући. То је исто као кад би у аутомобил уградио мотор од 100 килловата, а он може да даје само 10. Аутомобил некако гура низбрдо, али узбрдо никако. Притом, нико не зна где се сакрило осталих 90 киловата снаге мотора?

Са друге стране, уколико просечна српска породица заиста мора да живи од 300-400 евра месечно, онда се Србија налази у стању „колективног просјачења“. То би се тако могло назвати, где сви просјаче да би преживели, с тим да главни део испросјаченог морају дати газдама (домаћим и страним), који их чекају да им донесу сакупљену цркавицу и удељену милост.

О каквој се економској политици се у таквој ситуацији може уопште говорити? Кад становништво нема ни за пуко преживљавање, о којој ми тражњи можемо маштати и на бази тога о каквој производњи? Да ли је то било циљ препуштања домаћег тржишта странцима, у које они неће уложити ништа, а из њега ће исисати последњу кап суве дреновине.

У другом прилогу може се видети један од главних узрока зашто је Србија на колективном просјачењу. Аустрија никад свој банкарски систем није дала странцима. Њене доминантне банке су аустријске. Јесу оне на међународном тржишту, у њима има великог удела немачких банака (исто као да је аустријско). Аустријски штедиша зна да штеди у својој аустријској банци и горњи прилог говори да он још више штеди уколико осети да је тешко време за њега тако и његову државу.

Србија је почетком 2000-тих свој банкарски систем дала странцима, поклонила финансијско тржиште, дала га као што се на тацни даје вино на неком коктелу. Истовремено је укинула СДК и дала неограничене могућности да стране банке извлаче капитал и сву српску уштеђевину из државе. Овај поступак се може назвати највећим економским злочином и геноцидом над српским народом. Већим и од свих ратних, а Срби су их преживели много.

Из другог и трећег прилога види се колики је био овај злочин. Аустријанци имају на штедњи у разним формама преко 1,2 трилиона евра или више од 1.200 милијарди евра и годишње је повећавају за 10-13 милијарди. Можемо ли замислити шта то значи за аустријску привреду и државу, за аустријски буџет и БДП.

Ако знамо да је укупни годишњи српски буџет око девет милијарди евра, то је 0,75 одсто од укупне штедње Аустријанаца којом располажу или 69 одсто од њихове годишње штедње. Они годишње уштеде (ставе на страну) 1,5 српских буџета. Овдје се говори о Аустријанцима као приватним лицима, у тим цифрама нису фирме и њихова добит, државна добит и сл.

На слици 5 и 6 дат је графички приказ штедње Аустријанаца и поређење са српским буџетом.

bec05Структура штедње у Аустрији

bec06Укупна приватна штедња у Аустрији

Да ли Народна банка Србије својим званичним извештајима информише нацију о стању националне штедње и у које сврхе ту штедњу користи? Требало би погледати те податке.

Међутим, уколико Србија нема свој банкарски и финансијски систем, уколико је њена Народна банка под међународним притиском или туђом контролом (СБ, ММФ и слично), онда штедња њених грађана користи само странцима, или углавном странцима. Србији врло мало или нимало. Ту се не може говорити о „патриотизму штедиша“, о чему се говори у прилогу 2.

Распродајом домаћих банака и препуштањем домаћег банкарског система странцима убијен је домаћи патриотизам штедиша (патриотизам домаћина). То је већа штета и несрећа од поједностављеног гледања на наводно либерално уређења финансијског тржишта. О том социолошком аспекту, који Аустријанци сматрају темељом постојања своје државе, у Србији после 2000. године нико није водио рачуна.

Шта вреди што се кобајаги банкарски систем прилагодио европском или светском ако су људи у држави изгубили поверење у њега, ако га не осећају својим, ако су изгубили веру у своју државу и своју државну националну банку. Не зову се те банке „народне“ тек тако, већ зато што оне морају бити и остати народне, а не међународне или нечије треће.

Свака страна банка ће све своју пословну добит проследити у иностранство, ништа је у томе не може спречити. Држава, да би имала напредак, да би развијала своју привреду, мора да заштити своје тржиште (економско, финансијско, трговачко и свако друго). Држава мора имати ограђено двориште, као свако домаћинство, и да на њему има улазну капију, коју ће отварати и затварати само онда кад то њој одговара, а не како то одговара странцу или госту.

Народна банка мора бити независна, али и самостална од спољних утицаја (слободна) и да развије своје домаће банкарске и финансијске механизме, према којима ће домаћу штедњу усмерити у домаћу привреду и развој. А не да делом те штедње или из буџета финансира туђу привреду и туђе инвеститоре.

Погледајмо каква је добробит за Србију од тзв. подстицања страних инвестиција. Узмимо као пример једно предузеће у Аустрији, које је у власништву Аустријанца и које неким случајем запошљава 100 Срба, који су отишли у Аустрију и код њега се запослили. И посматрајмо такво исто предузеће у Србији, које је у влаништву Аустријанца, које запошљава 100 Срба или било којих грађана из Србије. Да ли постоји у томе било која корист за Србију?

У првом случају нема никакве, осим штете што је сто младих људи напустило земљу. Могуће је да добије неку индиректну корист, јер у Аустрији ови наши људи ће имати најмање десет пута већу плату него да су у Србији, па ће се дио те зараде можда вратити у Србију, помажући родбину и слично.

У другом случају, Србија нема баш никакву корист. Ових стотину људи ће радити у том предузећу за мизерне плате, од мизерних плата ће држава имати мизерне порезе и доприносе, странац ће целу добит изнети у Аустрију, а Србија, поред тога што нема никакву корист, том странцу ће поклонити земљу и она ће чак њему платити раднике и њихове доприносе за период од неколико година?

Који је ово мозак смислио и да још увјек сматра да је читав? Да ли је могуће вршити било који вид ЕУ интеграција у оваквим диспропорцијама и различитостима између развијених европских држава, каква је Аустрија, и Србије. Ови дијаграми и подаци нам лепо говоре да се не ради о занемарљивим разликама, које би требало само ускладити, већ се ради о разликама које се мере редом величина.

Ситуација просто није упоредива, и оно што важи за Аустрију за Србију не мора да важи. И обрнуто. Пут који једнострано намеће ЕУ је неостварив, и није ни у једном интересу Србије. Он је, поред тога, и немогућ, утопија.

Аустрија никад није препустила своје тржиште док се није развила, све до данас. Да је тако, најбоље говоре њени банкарски и финансијски систем, а од тога почиње све остало и од тога се све друго равна.

Србија мора хитно да уради свој План и по њему да проведе своју Обнову. Нико јој други то неће направити, јер други то неће урадити у њеном интерсу и, пошто је не познају, други то и не знају да ураде.

Гдје се налазе разлози за оптимизам и шанса? Уколико су Аустријанци – којих има колико и Срба, који имају државу велику просторно као Србија, који су по природним богаствима можда и сиромашнији од Србије и имају неповољнију климу од Србије (пољопривреда) – остварили друштвено-економске резултате неупоредиво боље него Србија, онда то може само да значи две ствари:

1. Да су Аустријанци имали План према коме су се обнављали и развијали и према коме се још увек развијају;

2. Да Србија нема нити План нити се обнављала и развијала, већ је већину својих ресурса препустила странцима, који се развијају уместо ње или их једноставно не користи.

beograd11У Србији постоје огромни неискориштени ресурси свих врста и облика (природни, материјални, људски, културни и сваки други) и потребно је имати воље (само то) да се они плански и правилно користе. Србија може за свега пет година да поново постане држава срећног и просперитетног народа и њених грађана.

_________
Напомена:

[1] У прилогу 2 се говори о 216 евра мечно, а овде 150 евра. Разлика је настала од тога које је све врсте штедње узео аутор у обзир у прилогу 2, а које други аутор у прилогу 3.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.