Menu
RSS

ПОХВАЛА МАЏАРУ [2]

neoliberalizam08НЕБОЈША КАТИЋ

О тачности Маџарових ставова говори подударност са ставовима међународних организација, које помажу да Србија крене путем економске среће


7. О КАТИЋЕВИМ КОНТРАДИКЦИЈАМА И НАИВНОСТИ
У тексту (Катић, 2014) сам исказао скептицизам према политичкој филозофији као економском путоказу:

„Српска економска наука креће странпутицом када се окреће политичкој филозофији покушавајући у њој да пронађе инспирацију и решења за економску катастрофу коју Србија доживљава.

Економска наука има превише својих мука, превише дилема и нуди премало решења да би српски економисти себи могла дозволити луксуз губљења времена у схоластичким расправама.

На терену политичке филозофије нема ничег новог, ничега што не знамо већ деценијама, ничега што баца другачије светло и што данас може помоћи у конципирању економске политике.”

Маџар одмах уочава контрадикцију у мом тексту:

„Већ на самом почетку свог текста… Катић пада у очигледну контрадикцију. Уводно он констатује да је политичка филозофија јалова област и да је залудан сав труд посвећен разматрању тих изразито општих и апстрактних тема, а доцније се сам добрано упушта у исту материју и, штавише, излаже ставове које читалац може да прати са великим интересом (Ролс, Нозик, Хајек…). На ту 'јалову' филозофску материју утрошио је неких шест од 14 страна, што ће рећи безмало половину (43 одсто) свога текста, па је можда сама та чињеница довољна да се побије његова уводна тврдња“. (Маџар 2016)

Маџар је и овде, наравно, у праву. Уместо да у једној или две реченици саопштим да су економске расправе које у политичкој филозофији траже инспирацију јалове и бесмислене и да тако, по неолибералном методу, успоставим аксиом, ја губим време и трошим простор покушавајући да аргументујем зашто сам изашао са том помало радикалном тезом.

Шта је методолошки исправан пут, Маџар убедљиво демонстрира у само две реченице, једним другим поводом:

„Другим речима, ако је слобода највиши приоритет у скупу друштвених вредности, тада би једнако супериоран морао да буде и онај институционални модел у организовању друштва који слободу узима као централни усмеравајући елемент. Овим као да је аксиоматски доказана супериорност либералног поретка над разним варијантама комунитаризма“ (Маџар 2014).

Тачка, крај. Чему докази и теореме када постоје аксиоми? Један од њих је свакако да је слобода највиши приоритет у скупу друштвених вредности и да стоји далеко изнад сигурности, социјалне хармоније, правде, па и живота самог.

Маџар критикује моју наивност исказану у следећем цитату:

„Нажалост, на медијски видљивој страни интелектуалног спектра, а само је он важан јер креира јавно мњење, стање је редовно. Нема употребљивих развојних идеја, нема ничега што би помогло да политичка елита можда промени смер и сама креира своју развојну политику” (Катић, 2014).

Маџар са доста песничке слободе (ре)интерпретира моју тезу, па је чак и проширује:

„Даља грешка у Катићевом разматрању састоји се у тврђењу да би већи ангажман економске мисли знатније допринео превазилажењу постојеће економске кризе и лоцирању Србије на ефикасну и одрживу трајекторију привредног раста… Катићево игнорисање превласти политичке аритметике над економском рачуницом спада у категорију антилибералних заблуда“ (Маџар 2016).

Другим речима, Маџар индиректно саопштава да економски скупови, на којима се дебатује и за које се пишу радови, уствари не служе ничему, јер их политика ионако неће узети у обзир.

Али, ако једнога дана политичка аритметика изгуби превласт у корист економске рачунице, Маџар нуди одговоре и решење:

neoliberalizam11„За разлику од Катића, који излаз из кризе види у развијању и продубљивању економске анализе и трагању за неким друштвено целисходним решењима, ја сматрам да су битне детерминанте економског функционисања и развоја ван саме привреде, и то далеко ван привреде – у вредносним опредељењима друштва, у његовој колективној перцепцији националне судбине и битних чинилаца њеног еволуирања, историји, традицији и колективним сећањима, као и модалитетима реаговања на крупне промене и непредвидиве ударе у савременом свету“ (Маџар, 2016).

Ово је, бар из мог угла, најважнији закључак Маџареве анализе, који остаје за вечност. Доћи ће дан, мора доћи, када ће политичка аритметика бити промењена. Ко тада буде на власти, са лакоћом ће моћи да операционализује упутство које Маџар даје, јер све је ту… осим економије.

У том једном пасусу је и најснажнији аргумент који обара моју тезу о безидејности српске економске мисли. Ту се јасно види колико сам погрешио када сам за домаће економисте написао (Катић, 2014) да су рутинери и мајстори општих места, или да су идеолози који се не баве конкретним економским проблемима, већ се баве теоријама и принципима.

8. О КАТИЋЕВОМ НЕПОЗНАВАЊУ ЛИБЕРАЛИЗМА…
У тексту (Катић, 2014) сам написао:

„Либерализам је у академском смислу неухватљив појам, његов смисао и значење се мењају и кроз време и кроз географски простор и данас га је немогуће прецизно дефинисати. Не само да је тешко дефинисати шта се под либерализмом подразумева у широкој области политичке филозофије већ је немогуће дефинисати и садржај либерализма на ужем, економском терену.

Ова идејна и појмовна конфузија у великој мери обесмишљава употребу појма либерализам у економској сфери. Под појмом либералног се могу подвести различити, па и потпуно супротни погледи на економску политику.”

Има ту још мојих којештарија:

„У САД се под либералима најчешће подразумевају интелектуалци који стоје лево од центра, који су ближи Демократској партији и који су присталице државе благостања. У Европи се, сасвим супротно, под либералима подразумевају интелектуалци који стоје десно од центра и који су присталице laissez-faire политике. Ни увођење синтагми попут утилитарни либерализам, класични либерализам, либертаријански либерализам, егалитарни либерализам, ордолиберализам, неолиберализам итд., не може помоћи да се у тај идејни хаос уведе било какав појмовни ред.“

Или:

„Укупној конфузији свакако доприноси и необична симбиоза и узајамно разумевање између либерала и конзервативаца. Било би за очекивати да су ова два табора на супротним странама интелектуалног дискурса, али зачудо, та сарадња је породила ново филозофско чедо – фузионизам.”

ljubomirmadzarОву базну теза сам потом неуспешно покушао да развијем и кратком анализом дела Роулса, Нозика и Хајека.

9. …И МАЏАРЕВА ПОЕТСКА ПОДУКА О ЛИБЕРАЛИЗМУ
Тамо где ја видим конфузију, Маџар (у свом дужем тексту) види раскошан развој либералних идеја:

„Либерализам је жив мисаони систем и нормативно постављени друштвени поредак. Његова плодна исходишта нису могла да не продукују обилну научну продукцију у временима која следе сјајном добу његовог зачетка. Много тога новог у либералној мисли се креирало, а бројна концепцијска опредељења добила су своју елегантнију, прецизнију и прикладнију формализацију. Доктрина која се успешно развија, и из године у годину добија нове доприносе, сигурно се мења постајући богатија, шира и буквално раскошна у својим новим артикулацијама. Тај бурни раст и процес континуиране обнове дају добре разлоге да се либерализам у својим савременим обогаћеним верзијама назове неолиберализмом“ (Маџар, 2014).

Додуше, у свом кратком тексту Маџар, ужаснут мојим логичким грешкама и запетљанцијама пише:

„Следи и једна даља, рекло би се и крупнија логичка грешка од претходне, управо размотрене. Свој врхунац либерализам је, након на деценије протегнутог мирног и успешног развоја, досегао поткрај 19. века и пружио се још за деценију у 20. веку. А онда је дошло до његове добро познате ерозије. Стигло је време ауторитарне владавине, великих међународних напетости, интернационалних трговинских ратова кроз агресивне сукцесивне девалвације (beg your neighbour), светских ратова… Либерализам је остао још само у готово непрепознатљивим траговима… Катић због нечега закључује да оно што је настало након либерализма и што представља његову драстичну дегенерацију – такође може да се подведе под либерализам, као differentia specifica истог genus proximum-а. Каква логичка запетљанција!“ (Маџар, 2016).

Када би се направила кратка синтеза горња два Маџарева пасуса, могло би се закључити да је либерализам, раскошно се развијајући у својим новим артикулацијама, еродирао до непрепознатљивости.

Некоме се може учинити да два цитирана исказа гротескно противрече један другом, међутим, то је само привид. Овде нема логичке запетљанције. Не, овде је реч о дубоко логичном и суптилном нијансирању исте тезе.

Маџар никада не троши простор у методичном побијању мојих аргумената, већ ме, економично користећи простор, саветује да своје заблуде, логичке запетљанције и незнање разрешим на следећи начин:

„Но, ако се Катићу ипак чини да не зна шта је либерализам, тај мањак се врло лако отклања. Одувек је важило да они који знају могу и треба да обавесте и подуче оне који не знају. Потребну информацију Катић може да нађе у зборнику који за читаве две године претходи овоме што садржи његов сопствени рад! Имао је времена да га детаљно проучи. Прокопијевић је врло прецизно одредио либерализам и спецификовао његова опредељујућа својства, а нема потребе да се његова јасна дефиниција овде репродукује“ (Маџар, 2016).

У свом тексту сам падао у још дубљу грешку, готово јерес, када сам написао:

prokopijevicdanas„Ипак, као продукт западне цивилизације, идеје либерализма не могу представљати универзалне вредности, сем у најопштијем смислу. Оне се не могу успешно наметати друштвима и културама другачијег типа, другачијих менталних структура. При томе, и друштвени процеси су спори и не могу се на силу убрзавати. Такви покушаји пре доводе до деструкције друштава, но до њиховог процвата на принципима либерализма. Или, да то грубо формулишем – таква друштва пре личе ни на шта него што личе на уређене западне демократије. То се, нажалост, односи и на државе које припадају православним културама. Чини се да упорно наметање либералистичких идеја постаје облик специјалног рата против држава другачијег устројства“ (Катић, 2014).

Маџар је одмах уочио да сам на странпутици, и то не обичној већ флагрантној, па ме у свом краћем тексту коригује:

„У очи као флагрантно погрешна пада и констатацијам, коју Катић афирмативно цитира, да либерализам, уз остало, иде за тим да било коме намеће своје вредности…“ (Маџар, 2016).

Либерализам се никоме не намеће, или да се послужим честом Маџаревом реченицом из краћег рада: „Таман посла!“.

10. О КАТИЋЕВОМ НЕРАЗУМЕВАЊУ ВЕЛИКЕ РЕЦЕСИЈЕ ИЛИ О КРИЗИ КОЈА ТО НИЈЕ
Свој стари текст (Катић, 2010) Неолиберални корени светске економске кризе сам започео овим пасусом:

„Данашња економска криза је вероватно највећа коју је свет видео, како по географском обухвату, тако и по дубини. Половина губитака финансијског сектора још увек је скривена, криза није окончана, нити је сачињен њен завршни рачун. Као последица огромних интервенција, буџетски дефицити држава драстично су нарасли, па је и буџетска драма Грчке, на пример, само најава онога што долази“.

Маџар ми замера да драматизујем кризу 2007/2008. године и да је погрешно поредим са кризом из 1928. По Маџару:

„…нема никаквог основа за поређење двеју криза а још мање за изједначавање њихове дубине“ (Маџар, 2014).

Ни овде Маџар не троши драгоцени простор обарајући моје тезе, већ ме упућује на релевантну литературу. Маџар ми објашњава да је Бошко Мијатовић дао праву анализу кризе:

boskomijatovic00„У трагању за одговором на исто питање – да ли је и колико је криза дубока – прави методолошки приступ одабрао је, а и до емпиријски заснованог одговора стигао, један либерално оријентисани економиста, где анализира стопу раста БДП света, а потом презентира исту стопу засебно за развијене и неразвијене земље, те закључује да су трендови у две скупине земаља веома различити, док су флуктуације на светском нивоу далеко од тога да би могле да се окарактеришу као драматичне“ (Маџар, 2014) [15].

Нема сумња да су и Маџар и Мијатовић у праву и да је криза 2008. била само бура у чаши воде. Коначно, и период који је уследио после 2008. јасно говори да о кризи не може бити речи, те да глобални систем већ осам година пуца од здравља.

Ако је за утеху мом незнању и заблудама, а није, и донедавно први човек америчког FED Бен Бернанки је направио у длаку исту грешку као ја.

Годину дана после мог текста (Катић, 2010), појавио се и извештај о финансијској кризи америчке Националне комисије: The Financial Crisis Inquiry Report: Final Report of the National Commission on the Causes of the Financial and Economic Crisis in the United States [16]. На страни 354. пише:

„Fed Chairman Ben Bernanke told the FCIC, 'As a scholar of the Great Depression, I honestly believe that September and October of 2008. was the worst financial crisis in global history, including the Great Depression. If you look at the firms that came under pressure in that period... only one... was not at serious risk of failure… So out of maybe the 13, 13 of the most important financial institutions in the United States, 12 were at risk of failure within a period of a week or two.“

11. О ЗАБЛУДАМА ВЕЗАНИМ ЗА ТОБОЖЊИ РАСТ НЕЈЕДНАКОСТИ
Маџар је до резигнације разочаран нарастајућим егалитаризмом који демобилише западна, и не само западна друштва. Неколико, готово апокалиптичних пасуса из његовог кратког текста (Маџар, 2016) то јасно осликава:

„Један аспект те антилибералне еволуције у САД је растући број становника који не живе од сопствених продуктивних учинака, него опстају паразитски на рачун остатка друштва. Овим је несумњиво пружена илустрација изобличења до којих долази кад се једна добрим делом либерално уређена земља окрене решењима која потичу из антилибералне програмске радионице.“

Или:

„Пузећи социјализам у савременим капиталистичким друштвима – а о онима на нижем степену развоја да се и не говори – огрезао је у силним прерасподелама; ослоњена на институционализовану принуду држава узима од оних који стварају и производе и прерасподељује доходак у прилог оних који су мање предузимљиви, мање вредни и мање посвећени увећавању дохотка и богатства.“

Или:

„Резултат оваквог потирања стимулативних мотивационих структура јесте општа демобилизација друштва која се испољава кроз смањене радне напоре, редуковану штедњу, недовољне инвестиције, успоравање и делимично имобилисање иновативних активности и, погубније од свега, обесхрабривање предузетништва уз недовољну мобилизацију ресурса на нивоу привреде као целине. Крајњи исход је очит и предвидив: демотивацијом изазвано успоравање раста спушта у динамичком контексту цело друштво на субоптималну трајекторију, сви су у лошијем положају него што би без таквих прерасподела могли да буду, а у лошији положај од објективно доступног доспева и учестало истицана сиротиња за чије се наводно добро толике прерасподеле наводно и предузимају.“

Или:

„…Трошкови социјалне политике (издаци на подршку и заштиту 'економски угрожених' стратума становништва) достигли су почетком овог миленијума читавих 5% БДП… Тих (напред речених) 5% БДП осетно је више чак и од укупних издатака на одбрану (4,0%) и на све јавне школе (3,8%).“

Да ли је могуће да се на бригу о сиромашнима троши више него на наоружање, и то у тренутку када су САД угрожене са свих страна и када је непријатељ такорећи пред вратима [17]? Има ли снажнијег примера државне неодговорности? Има ли ко да чује?

Маџар не ставља случајно под наводнике „социјално угрожене“. У прилог Маџаревој тези, изнећу еклатантан пример државног лудила и тобожње социјалне угрожености. Према проценама за 2004, за запослене у највећем америчком трговинском ланцу Walmart, држава је морала да издвоји око 2,5 милијарде долара. Иако их Walmart плаћа, огроман број запослених је са тим примањима испод границе сиромаштва и квалификује се за социјалну помоћ. Уместо да мало стегну каиш и нађу још један или два додатна посла, радници пасивно чекају да им држава додели помоћ.

То је та ушушканост и опуштеност коју је Маџар већ поменуо на примеру Скандинавије. Некоме може засметати мањак емпатије према онима који тешко живе, али то је привид. Све и да је према сиромашнима заиста мањак емпатије, пуно је дирљиве емпатије према плутократији, према онима које држава тако бездушно и демотивишуће експлоатише.

У светлу претходно изнетог, јасно је зашто је Маџару засметао овај мој пасус који је у раскораку са горе изнетом стварношћу:

„На премисама новог либерализма и економске политике која се води последњих 35 година, дошло је до огромне концентрације богатства на врху пирамиде моћи, до страховитог нарастања социјалних разлика, до потпуне атомизације и растакања друштава. Важну Пикетијеву (Thomas Piketty) студију Капитал у 21. веку и њене закључке више нико не може оспоравати. Проблем неједнакости није више само социјални и етички проблем. Он је постао и прворазредни економски проблем, препрека економском напретку и изласку из кризе” (Катић 2014).

borisbegovicМаџар је одмах уочио моју заблуду и у свом кратком тексту је на њу указао:

„Можда је ово место на коме је упутно скренути пажњу на још једну нетачну Катићеву напомену – да Пикеттијеву анализу нарастања социјалних разлика и у њој прокламовану 'огромну концентрацију богатства на врху пирамиде моћи… више нико не може оспоравати'. Таман посла! Код мене се стекло најмање пет изузетно елегантних критички интонираних текстова у којима се његови налази фронтално и методично оспоравају. Мора се истаћи да су то текстови на неупоредиво вишем нивоу теоријске обраде и аналитичке истанчаности од кабастог и не баш срећно структурираног Пикетијевог текста“ (Маџар, 2016).

Нема разлога за сумњу да је Маџар темељно проучио сву релевантну литературу за и против Пикетија, и да је компетентно и информисано проценио да је рад Бориса Беговића најдубља критика Пикетија. Маџар тврди:

„Важнија од тога је чињеница да је у самом зборнику са научног скупа од 20. марта 2015. садржан изванредан рад Б. Беговића, један од најдубљих на које сам наишао у протеклих пет-шест година, у коме су Пикетијеви налази тако темељно оспорени да од њих, метафорички говорећи, није остао ни камен на камену“ (Маџар 2016).

Не само да Беговић није оставио ни камен на камену од Пикетијевог рада већ су последице раскринкавања Пикетија још драматичније и далекосежније. У раст неједнакости су наивно поверовале још неке институције, које иду толико далеко да тврде како је растом неједнакости сада угрожен и глобални привредни раст.

На Пикетијевој странпутици су се тако нашле, на пример, америчке Федералне резерве [18], ММФ [19], Morgan Stanley [20], Credit Suisse [21] итд., све одреда криптолевичарске институције. Све те заблуде су, ако Маџар добро интерпретира Беговића, сада пале у воду.

12. О ПРОКЛЕТСТВУ МАЛИХ ЈЕЗИКА
Ово је прави тренутак и да укажем на велики хендикеп српских економиста. Како из текста следи, Маџар показује да о свим великим светским темама постоје капитални радови на српском језику. Ти радови су храбри и супротстављени су владајућим глобалним предрасудама.

Ако је о политичкој филозофији и либерализму реч, Мирослав Прокопијевић је коначни ауторитет. Када су у питању Велика рецесија, њена озбиљност и генеза, коначни ауторитети су Бошко Мијатовић и Славиша Тасић. Када је о проблему расподеле и неједнакости реч, најбољи рад је написао Борис Беговић. За Маџара, наравно, није битно из које идеолошке школе ауторитети долазе, јер његов фокус је искључиво на квалитету радова.

Када је реч о глобалним темама, признајем да не читам домаће економисте. Ту није реч о покондиреној ароганцији, мада и ње има помало, већ је пре свега реч о мањку времена. Продукција радова на глобалној сцени је огромна и тешко је све то пратити. (Једини рад који сам стицајем околности прочитао је поменути рад Бошка Мијатовића.)

Нема разлога за сумњу да Маџар више прати и боље познаје светску економску литературу но ја. Отуда је и логично да он коригује мене, а не ја њега. Чињеница да управо српске ауторе наводи као коначне ауторитете за велике глобалне теме произлази управо из његове широке и дубоке анализе и познавања онога што се у свету пише.

Дакле, код Маџара није реч о некаквом парохијалном погледу на глобалне економске токове и феномене нити је код њега реч о изолованости од релевантне економске литературе. Не ради се овде ни о маниру којим се промовишу пријатељи и истомишљеници по принципу ја теби сердаре, ти мени војводо. Не, једноставно српски економисти супериорно анализирају светске токове и феномене и дају најбоље анализе онога што се на великој сцени догађа. Чак би се могло рећи да им те активности не остављају довољно времена да се фокусирају на економска дешавања у Србији.

slavisatasicКако је најчешће реч о радовима који су у својим закључцима револуционарни и авангардни, може се констатовати да свет губи тиме што не разуме српски и да би познавање радова које Маџар цитира и на које се позива, довело до промене уврежених ставова (нпр. о неједнакости или Великој рецесији) и на глобалном нивоу.

Не мари. Сигуран сам да ће пре или касније поменути радови на које Маџар тако ауторитативно указује осванути у најугледнијим светским часописима и да ће то довести не само до промене парадигме већ да ће и српску економску мисао уздићи до неслућених висина, управо тамо где јој је и место.

ЗАКЉУЧАК
У радовима Љубомира Маџара садржане су све најбоље карактеристике неолибералне школе, садржано је све оно што је и довело до њене глобалне доминације. Маџар се ослањања на своју високу ученост која резултира типичним императивом тачног поимања стварности. Уместо на вулгарну и непоуздану емпирију, Маџар се ослања на увек поуздану логику и неолибералну аксиоматику. Непоуздана емпирија се може мењати али је неолиберална аксиоматика, као и Еуклидова геометрија, ту за вечност.

Маџареви радови су темељни а његове тезе су убедљиво аргументоване. Истовремено, његова критика оних који другачије мисле испуњава највише академске стандарде – она је строга али скрупулозна, педантна и никада идеолошка. Реч је о јако обимним радовима, који доказују дијалектичку законитост по којој квантитет неминовно прелази у квалитет.

neophyte 1877Монументални обим Маџаревих радова сведочи о ширини и познавању како економских феномена, тако и ширих друштвених и културних феномена. Маџар је мајстор великих и веома обимних синтеза. О тачности његових ставова можда најбоље говори њихова подударност са ставовима водећих међународних организација, које несебично помажу да Србија крене путем економске среће.

___________________
Упутнице и напомене:

[15] Мијатовићева анализа се може наћи овде:
http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/odgovor-jovanu-dusanicu-ili-o-tzv.-neoliberalizmu.html
Како сам прекасно схватио да је Мијатовић у праву, покушао сам са њим да полемишем. Полемика је на мом блогу и читаоци је могу наћи у поглављу Критика мојих текстова
https://nkatic.wordpress.com/category/kritika-mojih-tekstova/

[16] https://www.gpo.gov/fdsys/pkg/GPO-FCIC/pdf/GPO-FCIC.pdf

[17] НАТО стандард који дефинише однос трошкова за одбрану и БДП је 2%. Маџар би био ужаснут чињеницом да је учешће трошкова одбране у БДП САД додатно опало, и сада у 2016. је неодговорних око 3,6%.

[18] http://www.federalreserve.gov/pubs/bulletin/2014/pdf/scf14.pdf

[19] http://www.imf.org/external/pubs/ft/sdn/2014/sdn1402.pdf

[20] http://www.morganstanleyfa.com/public/projectfiles/02386f9f-409c-4cc9-bc6b-13574637ec1d.pd

[21] https://www.credit-suisse.com/us/en/about-us/research/research-institute/news-and-videos/articles/news-and-expertise/2015/10/en/global-wealth-in-2015-underlying-trends-remain-positive.html

Текст је написан за научни скуп Академије економских наука који је одржан 4. новембра 2016. у Београду на тему „Наши научни спорови – Велике алтернативе у изградњи институционалног поретка”

Крај


Блог Небојше Катића

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.