Menu
RSS

КОРЕН КИНЕСКОГ ЧУДА [1]

kineskocudoПАВЛЕ ПОПОВИЋ

Важан чинилац успеха кинеских реформи је безболна смена у врховима власти. Стари принцип меритократије је обновљен


Кинеска цивилизација траје миленијумима. Доживљавала је велике успоне и падове. Када је велики зид, стотинама година грађен за одбрану од северних ратничких народа, попуштао, освајачи су прихватали локалне обичаје и културу, постајући саставни део многољудне кинеске нације. До краја XVII века у односу на западну цивилизацију имала је бољу организацију државне управе, засновану на меритократији, са аутохтоним развојем пољопривреде, занатства и разгранатим трговачким везама са земљама Јужне Азије, Блиског Истока и Источне Африке. Свету је дала епохалне изуме: компас, барут, папир, порцелан, природну свилу, тестенине. Брод Санта Марија, којим је чувени морепловац Колумбо пловио ка Америци 1492. године, дужине 22 метра, био је орахова љуска према једрењаку од 80 метара Ченг Хеа, заповедника кинеске трговачке флотиле од 300 бродова на путу ка обалама Јужне Азије и Африке, 50 година пре Колумбовог епског пута.

У наредним вековима почиње својеврсно затварање Кине, праћено технолошким заостајањем и опадањем економске и војне моће. Средином XIX века у тзв. опијумским ратовима понижена је стара цивилизација: западне колонијалне силе су снагом оружија обезбедиле трговачеке концесије а Велика Британија претворила Хонгконг у своју колонију. Неуспели Боксерски устанак против привилегија странаца и њиховог грубог мешања у управљање државом показао је да су неопходне унутрашње реформе за буђење Кине и успешан отпор страним силама.

РЕВОЛУЦИЈА И ЛУТАЊА
Крајем XIX века, после успешне Меиџи обнове, Јапан се придружује западним силама у отимању кинеских територија (Манџурија, Тајван). Године 1937 Јапан је покренуо напад на централни део Кине. У међувремену, 1912 године збачен је са престола последњи кинески цар. Модернизација Кине се споро одвијала под сталним притиском колонијалних сила и унутрашњих немира, када локални „господари рата” пркосе слабим централним властима. Пре и у току рата са Јапаном, две војне идеолошки супротстављене формације су се сукобљавале у борби за превласт: Комунистичка партија на челу са Мао Цетунгом, са ослонцем на сеоско становништво, и Куомитанг, који је окупљао националисте. По протеривању трупа Јапана, у међусобном сукобу победили су комунисти, а остатци националистичких снага су се повукли на Тајван који и данас, после толико година од завршетка грађанског рата, није у саставу копнене Кине. После пораза националиста, 1949 године проглашена је Народна Република Кина – земља социјализма.

maoНова власт се нашла пред тешким задатком да обнови ратом разорену земљу и покрене процес индустријализације у свеукупној политичкој и економској блокади САД и њених савезника. У неповољном окружењу становништво се покретало масовним кампањама да се самопрегорним физичким радом, без одговарајуће опреме, укључи у изградњу путева, канала, брана, обрадивог пољоприведног земљишта, импровизованој производњи грађевинског материјала и преради метала. Левичарење, као својеврсан одраз датих околности, поред извесних почетних резултата, није могло да обезбеди дуготрајне ефекте. Познати покрет „Велики скок напред” (1958), одвијао се у два смера – формирање сеоских пољопривредних комуна, чија је производња требало да обезбеди срества за индустријализацију земље, и успостављања индустријских језгара у сеоским срединама, са примитивним пећима за претапање отпадног гвожђа. Овај друштвени експеримент се завршио катастрофално, довео је до пада пољопривредне производње, великих несташица и глади, а претопљено гвожђе је био неупотребљиво, те је ова екстензивна производња брзо напуштена.

Крајем 60-тих, САД су пружиле руку помирења Кини у тежњи да појачају изолацију свог архинепријатеља, рачунајући на све веће пукотине у дотада братским односима СССР и Кине – од оружаних инцидената око територијалног разграничења у Сибиру до доктринарних спорова о путевима изградње социјализма. У својој дугој историји Кина је плаћала високу цену када се затварала према свету – заостајањем у развоју; слабљењем економске и војне моћи; немоћи да се одупре страним агресорима. Понуда о „укидању” блокаде била је примамљива. Кина је прихватила помирење под следећим условима: да се признају тековине кинеске револуције; да се Народној Републици додели место сталног члана Савета безбедности УН, тј. да јој се врати статус велике силе – победнице у Другом светском рату; да Кина може равноправно да се укључује у међународне финансијске и друге институције. Помирење са САД означило је почетак отварања свих видова сарадње са светом. Свесни да жељени ефекти привредне сарадње са другим земљама могу једино да се остваре ако се прихвате важећа правила игре, кинески руководиоци су донели прагматичну одлуку о поступном увођењу тржишних односа у привредном систему и прихватању постојања приватног сектора. Ова стратешка одлука је довела до промена смера економских политика за 180 степени у односу на претходне, карактеристичне за ригидно усмеравану планску привреду, у којој су сви привредни ентитети били у државном власништву.

ПРИСТУП РЕФОРМАМА
Кинеска пословица – „учитељи отварају врата, а ви морате да уђете сами” – говори о кинеском приступу реформама: селективна примена искустава других; поступно укључивање у светске токове привреде; прагматичан развој специфичног привредног система у коме равноправно егсистирају државни и приватни сектор; дозирано повећање тржишних слобода са протоком времена.

Кинески реформатори су знали на основу сопственог искуства да нагле и свеобухватне промене привредног система могу да произведу трајне негативне последице како на плану социјалних односа тако и на плану одрживог развоја привреде. Најбољи примери негативних искустава су биле кампање „Великог скока” и „Културне револуције”. Далековидост политичког вођства Кине потврђена је последицама шок-терапије, примењене током 90-тих и почетком 2000-тих у источноевропским земљама, укључујући и државе настале распадом Југославије: дуготрајна транзициона рецесија; деиндустријализација праћена великим растом незапослености и сиромаштва; анхилација домаћег банкарског система; доминирајућа развојна зависност од страних инвестиција; огромни дебаланси у спољнотрговинској размени; висока задуженост државе, привреде и становништва; ниске стопе раста друштвеног производа.

niksonkinaПошто се радило о великом друштвеном експерименту, Кина је успоставила пилот систем за експериментисање формирањем специјалних економских зона за страна улагања у залеђини Хонгконга, који је враћен под јурисдикцију Кине (1997) са статусом аутономије у „земљи са два система” – социјалистичким и капиталистичким. Хонгконг је добио значајну улогу посредника у усмеравању инвестиција у Кину и из Кине ка другим земљама. Први погони страних инвеститора имали су обавезу да целокупну производњу извозе, на овај начин се штитила постојећа домаћа индустрија. Уколико се радило о заједничким улагањима, без обзира на висину учешћа домаћег партнера, постојала је обавеза да држављанин Кине буде директор заједничке фирме. Приликом регистрације компаније, страни и домаћи инвеститори су морали да приложе детаљне планове о пословању. У погледу обезбећења репроматеријала, инвеститори су били у обавези да у набавке укључе домаће фирме. Како је експеримент промена система напредовао, нова регулатива је повећавала степене слободе привређивања а бројне рестриктивне клаузуле су укидане.

ПРОМЕНА РАЗВОЈНИХ ПРИОРИТЕТА
Кина је почетком 90-тих почела преговоре за учлањење у СТО, 2001. године је добила стаус привременог члана под условом да до краја 2016. године испуни одговарајуће критеријуме, посебно оне које се односе на развој тржишних институција, законску регулативу и укидање државних субвенција привреди. Приступањем СТО Кина је показала како се без страног туторисања и присиле може изградити систем тржишне економије и последичних великих социјалних и економских поремећаја.

Развој привреде Кине усмерава се помоћу петогодишњих планова развоја у оквиру којих се инвестиције разврставају у четири категорије: подржаване, дозвољене, ограничене и забрањене. За разлику од домаћих, страни инвеститори могу да улажу само у прве три категорије. Стране компаније могу да буду партнери у заједничким улагањима како са приватним тако и са државним компанијама, уз напред напоменуте рестрикције по врстама инвестиција. За прво категорију инвестиција постоји широка лепеза мера подршке. Страни инвеститори не могу да купује акције на кинеским берзама ни да улажу у банкарски и стратешке секторе привреде. Такође стране компаније не могу да учествују у јавним радовима нити да директно без посредовања домаћих фирми, учествују у јавним набавкама.

Државне компаније су корпоратизоване, послују као и све друге стране компаније и испуњавају правила тржишне привреде у веома компетитивном окружењу (у истој делатности постоји више фирми у државном власништву, које се међусобно надмећу у освајању тржишта). Плаћају порезе, доприносе и испуњавају остале обавезе, као и све друге компаније у приватном власништву у истој делатности. Око 25 одсто привреде је у власништву државе (нови власник Смедеревске железаре је кинеска челичана у власништву државе, кинески извођач радова на мосту преко Дунава је такође у власништву државе). Профит државних компанија остаје на располагању компанији, без обзира на државно власништво и користи се за реинвестирање. Не чуди податак да Кина има тако високе стопе штедње становништва и привреде – 45 одсто БДП – а САД само 10 одсто.

Протоком времена мењали су се развојни приоритети, уместо квантетета – висине раста БДП, повећања извоза и запошљавања радне снаге из сеоских подручија – нагласак се даје на квалитет развоја. У последњем плану (2012) више се не подржавају инвестиције у лаку и извозну индустрију, стимулишу се пројекти који штите животну средину (коришћење обновљивих извора енергије); пројекти засновани на савременим технологијама („зелене производње” и развој и коришћење IT) и пројекти који се изводе у неразвијеним регионима Централне и Западне Кине (поспешивање регионалног развоја). Кинеске банке обезбеђују, по повољним условима, финансијске кредите и гаранције домаћим компанијама за инвестиције у иностранству.

Улога државе је била значајна у текућим реформама у смислу стварања амбијента за тржишно пословање са дозираном либерализацијом и спољне и унутрашње трговине, истоветно економским политикама Велике Британије на почетку индустријске револуције или САД у првим годинама стицања независности. У светској финансијској кризи из 2008. године државне банке су обезбедила додатна срества за кредитирање привреде, укључујући и репрограмирање дугова и државних и приватних фирми. За разлику од привреда земаља Запада, кинеска привреда није утонула у рецесију.

sidjinpingmornaricaВажан чинилац успеха кинеских реформи је безболна смена у врховима власти. На челне позиције долазе они који су своје управљачке и организационе способности показали на претходним функцијама у управљачкој хијерархији државне администрације. Стари принцип меритократије је обновљен. Смер кретања државног брода се дугорочно утврђује, а врше се мање корекције брзине и правца пловидбе према датим условима.

(Наставиће се)

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.