Menu
RSS

КРАЈ ДОЛАРА И СТВАРАЊЕ ГЛОБАЛНЕ АЛТЕРНАТИВЕ У ПЕКИНГУ И МОСКВИ

siputin09ВИЛИЈАМ ЕНГДАЛ

Доларска империја у фази је самртне агоније, а њени патријарси у фази порицања реалности, скривеној иза Трамповог председниковања

Бретонвудски међународни финансијски систем, какав имамо данас, постао је, искрено говорећи, највећа препрека светском миру и просперитету. Сада Кина и Русија – која као друга велика евроазијска земља све више подржава Кину – одлучним корацима стварају веома одрживу алтернативу тиранији америчког долара над светском трговином и финансијама. Волстрит и Вашингтон нису срећни, али не могу да ураде ништа да то зауставе.

Недуго пре краја Другог светског рата америчка влада, саветована од великих међународних банки са Волстрита, израдила је концепт оног што су многи погрешно видели као нови златни стандард. То је заправо био доларски стандард, у коме је свака друга валута неке од земаља Међународног монетарног фонда подешавала вредност према долару. Заузврат је амерички долар био фиксиран према злату у сразмери 1/35 по унци злата. Вашингтон и Волстрит су тада могли да успоставе такав систем, јер су Федералне резерве држале око 75 одсто светског монетарног злата, што је била последица рата и сличних околности. Бретон Вудс је успоставио долар који је потом постао резервна валута светске трговине, коју држе централне банаке.

САМРТНИЧКА АГОНИЈА ДЕФЕКТНОГ ДОЛАРСКОГ СТАНДАРДА
До краја 60-тих, уз растући дефицит федералног буџета САД због трошкова Вијетнамског рата и осталих будаластих издатака, доларски стандард је почео да показује дубоке структурне недостатке. Опорављеној Западној Европи и Јапану нису више требале милијарде америчких долара за финансирање реконструкције. Немачка и Јапан постали су првокласне извозно оријентисане економије са већим степеном ефикасности од САД због застарелости америчке основне индустрије – од производње челика до аутомобила и примарне инфраструктуре. Вашингтон је тада требало значајно да девалвира вредност долара према злату како би исправио растућу неравнотежу у светској трговини. Таква девалвација долара би погурала извозне приходе САД и смањила трговинске дисбалансе. Било би то велико плодноо тле за реалну америчку економију. Међутим, банке Волстрита би то доживеле као велики губитак. Због тога су Џонсонова и Никсонова администрације ипак одлучиле да штампају више долара и тако инфлацију извезу у свет.

Централне банке, нарочито француска и немачка, реаговале су на глувоћу Вашингтона захтевом да им америчке Федералне резерве обезбеде 35 долара по унци злата, као што је договорено Бретонвудским споразумом из 1944. До августа 1971. откуп злата за надуване америчке доларе достигао је тачку кризе у којој је виши званичник Трезора Пол Вокер саветовао Никсона да сруши Бретонвудски систем.

Године 1973. Вашингтон је дозволио слободну трговину златом, које више није имало чврсту подршку у виду америчког долара. Уместо тога, режирани нафтни шок из октобра 1973, који је доларске цене нафте подигао за више од 400 одсто у само неколико месеци, створио је оно што је Хенри Кисинџер назвао петродоларом.

niksonpetrodolarСвету је за развој економије била потребна нафта. Вашингтон је договором са саудијском монархијом из 1975. обезбедио да арапски ОПЕК одбија да прода и кап нафте за било коју валуту осим за америчке доларе. Тако је вредност долара порасла у односу на друге валуте, попут немачке марке или јапанског јена. Банке са Волстрита биле су преплављене петродоларским депозитима. Отворен је доларски казино, а остатак света учествовао је у његовој превари.

У својој књизи Богови новца: Волстрит и смрт америчког века детаљно сам објаснио како су велике њујоршке међународне банке, попут Чејса, Ситибанке и Банке Америке тада искористиле петродоларе да рециклирају арапски нафтни профит из земаља које су током 70-тих имале статус земаља у развоју, чиме је посејано семе такозване Треће светске дужничке кризе. Интересантно је да је опет Пол Вокер, протеже Дејвида Рокфелера и његове Чејс Менхетен банке, овај пут у октобру 1979. са позиције шефа Федералних резерви САД (FED), изазвао дужничку кризу из 80-тих гурајући каматне стопе FED преко горње границе. Лагао је кад је тврдио да то ради како би смањио инфлацију. То је урађено зарад спасавања долара и банака са Волстрита.

Данас је долар, најблаже речено, чудан феномен. САД су од 1971. прешле пут од примарно индустријске државе до џиновског казина за дужничке спекулације.

Са каматним стопама Федералних фондова између нуле и једног процента у протеклих девет година – што је преседан у модерној историји – велике банке Волстрита, чије су финансијске малверзације и убилачка похлепа 2007. створиле субпримарну кризу а 2008. глобални финансијски цунами, спремају се да изграде нови спекулативни балон. Уместо да финансирају презадужене градове, којима су преко потребне инфраструктура или друге продуктивне производне могућности реалне економије, оне су створиле још један колосални берзански балон. Велике компаније су искористиле јефтино кредитирање да откупе сопствене деонице, чиме се подстичу цене акција на берзама Волстрита, а тај раст потхрањује митове о „економском опоравку“. S&P-500 берзански индекс порастао је 320 одсто од краја 2008. Будите сигурни да тај раст папирних акција није изазван растом реалне америчке економије од 320 одсто.

Америчка домаћинства имају мањи реални доходак из године у годину. Од 1988. просечан приход домаћинства стагнира у условима стално растуће инфлације, што значи да реални приход пада. Домаћинства морају да позајмљују више него икад у историји. Федерални дуг је на нестварних 20 трилиона и не назире се крај његовом расту. Америчка индустрија је затворена а производња пребачена напоље, илим како се то данас еуфемистички каже, „аутсорсована“ (outsourced). Иза тога је остављен висок дуг и трула „услужна економија“, у којој милиони раде два или чак три хонорарна посла само да би могли да саставе крај с крајем.

Једини фактор који чува долар од тоталног колапса је америчка војска и Вашингоново глобално распоређивање преварантских невладиних организација са задатком да олакшају пљачку светске економије.

Federal Reserve iluДок год су Вашингтонови прљави трикови и махинације Волстрита били у стању да креирају кризе, као што су преко Грчке урадили у Еврозони 2010. године, земље са трговинским суфицитима попут Кине, Јапана, тада и Русије, нису имале много избора осим да највећим делом свог трговинског доларског вишка купују амерички дуг, односно трезорске хартије од вредности. Вашингтон и Волстрит су се задовољно смешкали. Могли су да штампају бескрајне количине долара без икаквог покрића вреднијег од авиона F-16 и тенкова Абрамс. Кина, Русија и други власници доларских обвезница заправо су куповином америчког дуга финансирали ратове САД, који су били усмерени против њих. Тада су имали мало одрживих алтернатива.

ПОЈАВА ОДРЖИВЕ АЛТЕРНАТИВЕ
Сада, иронично, две економије које од 1989. долару дају вештачко дисање – Русија и Кина – пажљиво откривају алтернативу од које се највише зазирало – одрживу међународну валуту подржану златом и потенцијално неколико сличних валута које могу заменити неправедну хегемонистичку улогу долара данас.

Неколико година су Руска Федерација и Народна Република Кина куповале велике количине злата, у великој мери да би обогатиле девизне резерве својих централних банака, у којима иначе доминирају долар и евро. Донедавно није било сасвим јасно због чега то раде.

Већ неколико година на тржишту злата је позната чињеница да су највећи купци физичког злата централне банке Кине и Русије. Оно што није било јасно јесте да ли и колико њихова стратегија иде дубље од  једноставног стварања поверења у своје валуте због растућег тренда увођења економских санкција и претњи трговинским ратом које се чују из Вашингтона.

Сада је јасно зашто.

Кина и Русија – којима ће се највероватније придружити њихови главни BRICS трговински партнери (Бразил, Индија, Јужна Африка), као и евроазијске партнерске земље из Шангајске организације за сарадњу (ШОС) – су при крају израде нове монетарне алтернативе доларском свету.

Тренутно, поред држава оснивача Кине и Русије, пуноправне чланице ШОС су и Казахстан, Киргистан, Таџикистан, Узбекистан и одскоро Индија и Пакистан. То је популација од преко три милијарде људи, што је око 42 одсто светског становништва, која се повезује у кохерентној, планској и мирној економској и политичкој сарадњи.

sosastanaАко томе додамо државе које званичо имају статус посматрача – Авганистан, Белорусија, Иран и Монголија – и које су изразиле вољу да постану пуноправне чланице, поглед на светску мапу показује импресивне потенцијале растуће Шангајске организације за сарадњу. Турска је формално партнер у дијалогу који изучава могућност апликације за чланство, баш као и Шри Ланка, Јерменија, Азербејџан, Камбоџа и Непал. Једноставно речено, ово је огромна ствар.

BRI И ЗЛАТНИ ПУТ СВИЛЕ
Донедавно су се вашингтонски тинк-тенкови и влада подругљиво подсмевали растућим евроазијским институцијама попут ШОС. За разлику од BRICS, који није састављен од комшијских земаља огромне копнене масе, група ШОС формира географски ентитет звани Евроазија. Кад је кинески председник Си Ђинпинг на састанку у Казахстану 2013. предложио стварање онога што је тада назвао Новим економским путом свиле, ретко га је ко на Западу схватио озбиљно. Званично име сада је Иницијатива појас и пут (BRI). Данас свет озбиљно схвата BRI.

Очигледно је да је економска дипломатија Кине, као и Русије и њене Евроазијске економске уније, добрим делом фокусирана на реализацију пројеката напредних брзих железница, лука и енергетске инфраструктуре на огромном новом тржишту које ће за мање од десет година засенити сваки економски потенцијал презадужених и економски стагнирајућих земаља Организације за економску сарадњу и развој (OECD), у које спадају ЕУ и Северна Америка.

Оно што је до сада остајало нејасно, иако је било од виталне важности, је стратегија ослобађања евроазијских држава од долара и рањивости на финансијски рат и санкције америчког Трезора, који се заснивају на зависности од долара. То се сада догађа.

briks201704На самиту BRICS у Сјамену (Кина) 5. септембра руски председник Путин дао је једноставну и веома јасну изјаву о руским погледима на актуелни економски систем. Рекао је: „Русија дели забринутост земаља BRICS због неправедности глобалне финансијске и економске архитектуре, која не уважава довољно растућу тежину земаља у развоју. Спремни смо да, заједно са нашим партнерима, радимо на промоцији реформе међународне финансијске регулативе како би се превазишла прекомерна доминација ограниченог броја резервних валута“. Колико ја знам, он никад није био у овој мери отворен говорећи о валутама. Ставите ово у контекст најновије финансијске архитектуре коју је представио Пекинг, и постаје јасно да ће свет уживати у новом степену економске слободе.

НАФТНА БУДУЋНОСТ КИНЕСКОГ ЈУАНА
Судећи према извештају јапанског Nikkei Asian Review, Кина је пред ласнирањем споразума о нафтним фјучерсима деноминованим у кинеским јуанима који ће бити конвертибилни према злату. Кад се ово комбинује са другим потезима Кине у претходне две године, чији је циљ да Шангај постане одржива алтернатива Лондону и Њујорку, ситуација постаје веома интересантна.

Кина је највећи светски увозник нафте, а огромну већину трговине још увек плаћа у америчким доларима. Уколико нови споразуми о нафтно-јуанским фјучерсима постану шире прихваћени, Кина би могла да постане најважнији азијски бенчмарк за трговину нафтом, будући да је највећи светски увозник те сировине. То би представљало изазов за два споразума о бенчмарку нафтних фјучерса у северноморском бренту и WTI (North Sea Brent и West Texas Intermediate су врсте нафте; прим. прев.), у којима доминантну улогу има Волстрит, којем су ови споразуми све до сада давали огромну скривену предност.

Тиме би Кина, са својим нафтним партнерима, од којих је најважнији Русија, уклонила још један слој огромне манипулације. Увођење споразума о нафтним фјучерсима којима ће се у Шангају трговати у јуанима – јуан је недавно стекао чланство у изабраној ММФ групи валута са специјалним правима вучења – посебно нафтним фјучерсима који су конвертибилни у злато, могло би да геополитичку равнотежу драматично помери од Атлантика ка Евроазији.

У априлу 2016. Кина је направила велики корак ка томе да постане нови центар за размену злата и светски центар трговине физичким златом. Кина је данас највећи светски произвођач злата, далеко испред чланице BRICS Јужне Африке, док је Русија на другом месту.

Кина је успоставила огромни складиштни центар у слободној трговинској зони у Кинхају, у близини Шенжена, града од неких 18 милиона људи, северно од Хонг Конга, на делти Бисерне реке. Сада завршава изградњу трајног златног трезора, укључујући царинско складиште, спрат за трговину и сродне канцеларијске површине. Кинеско удружење за размену злата и сребра из Хонг Конга, основано пре 105 година са највећом кинеском државном банком ICBC, која је и највећи увозник злата, учествује у заједничком пројекту стварања Кинхајског центра за складиштење. Постаје јасно због чега су вашингтонске преварантске НВО, попут Националне задужбине за демократију, неуспешно покушале да организују антипекиншку обојену револуцију (тзв. Револуција кишобрана) у Хонг Конгу крајем 2014. године.

Нови споразуми о нафтним фјучерсима којима ће се на бази златне подлоге у Кини трговати у јуанима довешће до драматичне промене међу кључним члановима ОПЕК чак и на Блиском истоку, који ће пре бирати јуан са златном подлогом него надувани амерчки долар, који носи геополитички ризик, што је осетио Катар након Трампове посете Ријаду пре неколико месеци. Значајно је и то што је руски нафтни гигант Росњефт објавио да је кинеска државна нафтна компанија CEFC управо откупила 14 одсто деоница Росњефта од Катара. Све почиње да се уклапа у веома кохерентну стратегију.

dolarkrajДоларска империја је у фази болне самртне агоније, а њени патријарси у фази порицања реалности, познатом под називом Трампово председниковање. У међувремену, разумнији елементи у свету граде конструктивне, мирне алтернативе. Чак су отворени да допусте Вашингтону да им се придружи под поштеним условима. То је изузетно великодушно, зар не?

Ф. Вилијам Ендгал је саветник за стратешке ризике и предавач. Дипломирао је политикологију на Универзитету Принстон и аутор је бестселера на тему нафте и геополитике

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

 

New Eastern Outlook

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.