Menu
RSS

МИЛО ЛОМПАР: НИСУ ПОРАЖЕНИ САМО ОНИ КОЈИ НЕ МИСЛЕ

lomparvn

Најбољом ми се чини реч Берђајева: “Треба упалити свеће и припремити се за ноћ”

О временима, писцима, политичарима, сећањима, аристократији духа и моралу (и неким другим феноменима) а поводом трећег издања књиге Моралистички фрагменти, разговарамо са Милом Ломпаром, професором на Филолошком факултету у Београду, где предаје српску књижевност 18. и 19. века и културну историју Срба

После недавно објављеног петог издања Ваше књиге Дух самопорицања, враћате се књизи Моралистички фрагменти, њеном трећем издању које ћете допунити као што сте урадили и с другим. Шта се то мења, шта дописује у књигу о моралу, је ли то ствар о којој би се могло писати целог живота?

— Та књига има отворену форму: састоји се од фрагмената који су посвећени различитим темама и есеја који повремено имају приповедни облик. Увек ју је могуће дописати. Јер њено јединство проистиче из става који повезује разнородне облике писања: приповедање, анализу, опис ситуације, психолошку интроспекцију. То је став надахнут духом моралиста.

То беху – у историји идеја – они људи који су испољавали негативан и субверзиван став према владајућим порецима: било идеја, било моћи. Протагора и Сократ, Паскал и Монтењ, Ниче и Шопенхауер, Сиоран. То нису пуки апологети морала. Такве апологете називам морализаторима: они увек подржавају поретке моћи на начин да употребљавају аргументе морала. Тако од тих аргумената и од самог морала – услед употребе у коридорима моћи – не остаје ништа. Духовна перспектива коју заговарам супротстављена је овом владајућем кретању.

У новом издању Моралистичких фрагмената, ако до њега дође, требало би да буде додато око 100 нових страница, које су распоређене на разнородне фрагменте и два нова есеја: о ходочашћу Гаврилу Принципу и о једној Каравађовој слици.

Габријел Гарсија Маркес написао је у свом роману чији се наслов руга (лажном) моралу Сећање на моје тужне курве једну реченицу о моралу у којој каже: „Морал, то је питање времена”. Извучена из контекста може да се тумачи било како, али – под претпоставком да је овај писац од оних који својим реченицама ипак нешто желе да поруче – како је ви тумачите? Шта би, по вама, била порука ове бучне реченице?

— Нема неког универзалног морала који важи свуда и у сваком времену. У духовној ситуацији нашег времена превасходно се свет моћи – који је увек свет поретка, јер се ту распоређује моћ – позива на морал.

Када ставе под контролу једну земљу, попут Србије 2000. године, они јој наметну такву приватизацију која поспешује све облике коруптивне деструкције друштва. Све то посматрају и подстичу. Када је друштво раслојено у сваком подручју, када је његов унутрашњи изглед приближен циљаној колонијалној организацији, онда се – са пресудном подршком окупационих сила – појављује власт која каже како се бори против корупције, премда се не бори – nota bene – и против оних налога који су поспешили коруптивност целокупног друштва: приватизације ресурса. Тако се издаја националних интереса и отписивање Косова и Метохије медијски и пропагандно прекривају борбом против корупције. Као да се та борба начелно није могла водити у име социјалне или националне државе.

Настаје друштвени бастард, као особена мешавина – на старински начин казано – левичарске идеологије и десничарских производних односа, јер се неке левичарске идеолошке теме (људска права, равноправност полова, идеолошка једнообразност, политичка подобност, односно коректност) потенцирају – због компензације – у оној мери у којој се занемарује кључна левичарска тема: каква је структура експлоатације и куда се одлива друштвено богатство? Та тема је склоњена са медијског и јавног видокруга, јер је идеја експлоатације постала сувишна. Што је више секундарне левичарске идеологије на позорници, што је поредак више cool, експлоататорски друштвени односи су све више hot.

 

У првом издању књиге Моралистички фрагменти, којој се враћате сада и планирате треће допуњено издање, ви наводите пораз као главни страх модерног човека. Могло се очекивати да то буду сиромаштво или болест, што може да се тумачи као пораз, али је и проблем врло практичне природе. Шта је онда пораз за човека модерног доба?

— Пораз може обележити пуно тога у човековом животу: изневерено очекивање, изгубљен поглед, мањак радости. Пораз је конституционални моменат размишљања. Нису поражени само они који не мисле. Ко мисли, осећа егзистенцијални недостатак: ту је пораз. Шта је пораз? Зора, подне и вече човекове мисли. Но у духовној ситуацији нашег времена организовано се не мисли: ово је време самих победника.

Остарели царски пуковник, дугачке браде, сам на свету, који продаје штампу на киоску, станује – после Првог светског рата – у леденом сутерену једне страшне београдске зиме. Његов домаћин, лекар школован у Санкт-Петерсбургу, помоћу царске руске стипендије, коју су добијали даровити црногорски младићи, лекар који живи са породицом на спрату, зове га сваки дан да играју шах, јер је то једини начин да га не увреди и истовремено загреје. Мала девојчица се игра поред пећи и испод ока посматра призор. Причају наизменично на француском и руском: тихо изговарају кратке реченице, сећају се улица и зграда у граду на Неви, пију чај, у сећању васкрсавају различите емоције, дуго ћуте. Зар то није слика потпуног човековог пораза?

Она стоји насупрот слици оних који – подигнуте браде, са скупим сатом на руци, у глумљеној охолости самодршца и паничном страху кукавице – уводе санкције Русији: земљи која их је вековима хранила, од владике Данила преко владике Василија Петровића Његоша, који је 1754. године објавио Историју Црне Горе у Москви, до краља Николе. Зар су мањи победници они који су одвратили главу од својих сународника на Косову и Метохији, због којих није требало да ратују него да их грађански и људски подрже у њиховом вишеструко оправданом отпору? Зар они не побеђују на изборима? Зар они нису – заједно са својим гласачима – сушти победници?

Зашто се онда плашити пораза? Треба се плашити победе. Болести – као и смрти – панично се боје они који се непрекидно прегледају, док се болести не боје болесни, јер нихов страх има другу резонанцу. Као део свакодневног искуства живота, сиромаштво и болест су страшни, док су нешто друго као облик човековог самопосматрања.

nocnastraza01

Такође, бавите се “проблемом” корисног идиота као проблемом аутсајдера. Ако заборавимо на чињеницу да тај аутсајдер може добро да заради играјући улогу корисног идиота – у чему се састоји његово губитништво, где је промашај?

— Корисни идиот има све моје симпатије. Могло би ми се добацити с подсмехом: similis simili gaudet. Свет можемо сагледавати на различите начине. Тако можемо замислити како он функционише у две основне групације: поредак и дисиденти.

Људи поретка подржавају актуелну дистрибуцију моћи: политичке, економске, културне. Дисиденти је оспоравају у свим елементима: они сањају револуцију, преврат, преокрет свих вредности. Они су с оне стране поретка: често спавају по станицама метроа или испод мостова, отишли су негде далеко од света, често шетају по планинским врховима, тамо где ђеновски залив завршава своју песму, гледају нервозним погледом паметног но немоћног човека.

То су светови одељени границом: она је прекид и наставак, почетак и крај, згуснуто подручје мешовитих значења. Ту је комешање људи и кретања најснажније и са најјачим фреквенцијама. Око границе која раздваја поредак и дисиденте – као границе која је ментална, премда се увек може физички осетити – налазе се јеретици: они постоје унутар поретка који оспоравају, као асистемски чинилац система, као људи који би да очувају идеју поретка, али на другим основама од владајућих.

То је подручје чудно изукрштаних судбина. Јер у њему проналазимо преваранте, фолиранте, квазикритичаре. Како их препознајемо? По симулирању протеста и по приграбљивању утицаја јер се они у једном трену премећу из побуне у прилагођавање. Они су привидни јеретици, али су веома важан чинилац поретка, јер систем има потребу за симулацијом побуне. Зашто? Зато што тек симулација омогућава да систем изгледа целовит.

Прави јеретици су нешто ретко и друго. Јер они су корисни идиоти: они не теже освајању моћи, они представљају поражени аргумент који одбија да напусти позорницу, они верују – зато су идиоти – да истина и разлози, начела и ставови, имају неку вредност. Корисни су зато што у часу када поредак приграби њихове идеје и вредности – у часу када се смењује друштвена парадигма – они су ти који су створили подлогу да се све одигра. Природно је да тада испадну из игре.

Још једну тему начињете, којом ћете се касније бавити у другим књигама: о “српском становишту”. Шта то значи?

— Настојање да – у складу са околностима данашњег живота – вратим у јавни простор појам “српског становишта”, као важан појам наше грађанске и националне мисли 19. века прибавило ми је неочекиван број противника са свих страна. Био сам помало затечен: одакле толико личних непријатеља поводом једне начелне и – како кажу – анахроне теме? Кога толико једи и угрожава сањарија усамљеног и паланачког професора која је – nota bene – заокупљена културом а не територијом? Занимљива је и динамика напада: док су ме – до избора 2012. године – нападали представници секуларног свештенства, дотле су им се – после тих избора – снажно почели придруживати представници наводно националне оријентације. Промена сувише блиска промени власти да би била спонтана.

Ако се залаже за српско становиште, човек може доживети пуно непријатних ствари. Могу га оптужити – са циљем да створе одијум око њега, не би ли га онемогућили у јавности – за српски национализам, за насиље, за ретроградност, може постати одговоран за сва непочинства, несреће и злочине у српској историји. Осим – наравно – комунистичких злочина. То је и логично. Јер, кад су комунисти и друг Тито чинили злочине у Србији?

Како бисте на личним примерима описали механизам културне дискриминације која се разгранава?

— Свему утиру пут – као историјска авангарда – опширни и вишекратни напади Пешчаника и Сарајевских свески. У једном удворичком писму тадашњем првом потпредседнику српске владе, у којем му је пописао шта треба да уради да би му били опроштени греси деведесетих, Пешчаник наглашава како би ваљало да обрати пажњу на то ко предаје Културну историју Срба на Филолошком факултету у Београду. Предлог изнет у најбољој традицији комунистичке чистке на Београдском универзитету 1945. године.

Као неопходна стратешка матрица, културни додатак Политике проширује назначени пут политичким нападима у неколико узастопних бројева, да би потом – преко писама читалаца – Политика посезала за именовањем „теразијског Мила”. То је облик националног дискредитовања помоћу човековог имена. Недавно је Политика отишла корак даље: зато што сам се залагао да у најужи избор за награду Никола Милошевић уђе књига Небојше Васовића Зар опет о Кишу?, у којој аутор критички посматра установљени мит о Кишу, био сам оптужен ни мање ни више него за – антисемитизам. Околност да универзитетски професори расписују полицијске потернице није постојала у протекле три деценије, али она показује како се непрестано модернизујемо у повратку титоизму. Ствари се природно захуктавају: узалуд Милош Ковић у скорашњем интервјуу за културни додатак Политике каже да сам језгровито формулисао да треба разликовати западне вредности од западних интереса. Јер из његове реченице је уклоњено помињање мог имена. Може став да буде толерисан, али не и означени човек: и кад није спорно мишљење, остаје спорна – личност.

Новинар Вечерњих новости тражио ми је – у јесен 2013. године – изјаву поводом Његошевог јубилеја. Када му пошаљем своје мишљење, у којем осуђујем власт која је прикрила сам јубилеј у нашој јавности, он ме обавештава како уредник није хтео да одобри објављивање. Новинарка Културне редакције РТС, упитана због чега ме није позвала да говорим у емисији о Његошу, одговорила је како то није учинила зато што се не слаже са мојим политичким ставовима. Сав човеков интелектуални труд, оно што је он постигао у строго научним подручјима духа, оно што су потврдили национални и – што је за колонијалну свест пресудно, премда је у стварима националне културе мање важно, јер је кључни ауторитет за српску књижевност по дефиницији ситуиран на нашим универзитетима – међународни ауторитети, све то бива обезвређено услед његове политичке оријентације. Да ли РТС постоји да би се појављивали политички истомишљеници његових новинара или људи који имају нека постигнућа у вези са темом?

Одлучујуће је сазнање о атмосфери у којој новинарка саопштава како делује у складу са идеолошком дискриминацијом. То нам показује како је идеолошка дискриминација постала нормална ствар са становишта општег поретка. Јер новинар не осећа да постоји некакав проблем у таквом јавном понашању, већ се хвали својом ревношћу у остваривању модернизацијских токова. Она то може да учини јер је створена јавна подлога за такву дискриминацију: српско становиште треба неистинито подвести и под антисемитизам. Управо немотивисаност и глупост оптужби које се спуштају на човекову главу открива како је истинско настојање везано за далекосежно таргетирање и онемогућавање неког ко – попут мене – неодступно заговара српско становиште у нашој култури.

Рекли сте да су почели – после избора 2012. године – и напади са друге, националне стране?

— Ако је било очекивано да се глобалистичка интелигенција, тај плод засада титоистичког југословенства као инструмента хрватске културне политике, пропагандистички устреми на обнову јавне свести о српском становишту, околност да се национална интелигенција осећа нелагодно када треба делатно – а не тек декларативно – да делује у правцу српског становишта открива дубинску проблематичност националне интелигенције. Она је превасходно везана за националне институције. Узалуд ме је бивши председник Матице српске академик Чедомир Попов наговарао да се кандидујем за њен Управни одбор, узалуд су ме – после његове смрти – и на скупштини изабрали у слободном избору кандидата, кад је потом организована нова скупштина, са ограниченим и диригованим избором кандидата, па једино мене не изабраше.

nocnastraza02

Можда је то због вас, а не због ваше оријентације (знам да су многи хтели да сарађују с вама па сте одбијали) и можда сте повредили неке мало сујетније људе?

— Увек би се могло казати како такво стање ствари проистиче из особина човека, а не из његове политичке оријентације. Јер, како је говорио Душан Матић: „Човек не живи са истином нити са лепотом, него он живи са другим људима”. А другим људима се замерамо на различите начине: некад начелне, а некад личне. То би могло бити од значаја за оне који полажу право на учешће, моћ и утицај. Колико је мени лично стало да се појављујем на РТС, показује околност да сам одбио да се појавим у две емисије поводом јубилеја Црњанског, као што сам одбио у више наврата сваку сарадњу са Политиком. Човек који ништа не тражи нити шта очекује истински и безусловно је слободан: онолико колико је човеку могуће да буде. Зашто га јавно понижавају они који га кандидују, кад он никакво кандидовање не тражи? Зато што је то пуна слика у коју га доводи идеја о српском становишту. Јер његово лично понижење постаје ствар која симболизује једну општију поруку.

Не би било исправно помислити да се на било шта жалим: указујем на појаве које су идеолошки и политички искључиво одређене, пошто готово никога од њихових актера не познајем, као што ни са ким од њих немам никакав – негативан или позитиван – однос. Управо такви – безлични и идеолошки предодређени – поступци стварају дубински и деструктивни карактер наше јавне свести.

Шта вам то показује?

— Све више постаје очигледна не само подударност у деловању између националне и глобалистичке интелигенције него и подела посла између њих: глобалистичка интелигенција контролише јавност, док национална интелигенција управља институцијама.

Оваква подела посла открива амбиције националне интелигенције, амбиције сажете у неисказаној реченици: онај ко контролише јавност временом ће контролисати и институције, али тада ми нећемо бити у њима. То показује како је национална интелигенција изнутра и својевољно корумпирана: не зато што је материјално зависна од власти, него је корумпирана у оном подручју свог деловања које је мимо њене професионалне (материјалне) предодређености.

Она је корумпирана зато што се опредељује из егзистенцијалне слабости, као слабости човека, његове неверице у своје способности, његове неспремности да се бори упркос очигледностима насиља и поретка, његове изневерене оданости у односу на оно што прекорачује индивидуалну корист. Она дакле није слаба зато што је пристала на егзистенцијалну корупцију, него је слаба пре самог пристанка.

Да ли она има рђаву савест због своје дволичности?

— Омиљени и делотворни начин постојања у српској култури свакако је – убиство с леђа. Он подразумева јавно обеснаживање, стручно проблематизовање и практично уклањање са позорнице човека који смета. То се постиже карактеристичним пуцњем у леђа. Метак који стиже свом циљу није никакав лутајући прогнаник сопствене мрачне путање, него прецизно одмерени хитац који долази са незаштићене стране. Премда припада многим адресама у нашем јавном простору, ова врста ударца је неупоредиво делотворнија у националној интелигенцији. То је интелигенција које у нас – строго узев – нема: она постоји само као симулација.

Као природни настављач наше комунистичке интелигенције, као баштиник средишта ка коме је упућен сваки поглед, одакле долази неопходни климоглав, јер он открива владајуће схватање света, глобалистичка интелигенција поседује већи степен идеолошке дисциплине него што је замисливо да га поседују припадници националне интелигенције.

Остављена сама себи, корумпирана инерцијом која је ограничава на институције, научена да се хвали својом вештином да напада власт, а да јој се не замера, национална интелигенција делује у сенци, по адетима једног света скривених јавки, мукло, уз делотворни знак прећуткивања: она ризик издвајања препушта неопрезнима или занесенима, који маштају да постоји некакав истински спор око вредности или идеја, или једноставно слободним духовима, који свесно или несвесно превиђају како постоји дубински дослух између наизглед сукобљених светова и који – услед подстицања на промену културног ритма као ритма овог дубинског сагласја – постају оптерећење, терет и, на крају, препрека. Тада долази – као олакшање – хитац с леђа.

Он показује како је разглашена брига око српског национализма, оно вишедеценијско измишљање његових дубоких корена, свепрожимајућих нити његовог дејства, само неопходна активност која утврђује давно образоване представе: управо је овакав национализам – лишен идеја и вредности, реактиван и безначелан – потребан онима који га наводно оспоравају, да га својим оспоравањем изнова учврсте у таквом облику. Јер његови заступници могу – у задатостима колонијалног или рајетинског менталитета – трговати само са празном љуштуром национализма. Ништа не мења на ствари што се – у њиховим главама, као и у културним силама – управо одвија прелазак са психологије марвеног трговца на психологију јапија.

Шта нам то говори?

— Отуд долази неколико закључака. Премда су бројна својства његовог распршеног појављивања у различитим временима, премда она стварају знатну конфузију у јавној свести, нема српског национализма као развијеног и осмишљеног пројекта: постоји само мит да тако нешто постоји. Јер српски национализам није део света идеја и вредности него делотворно оруђе вишесмерне трговине: не само у политици него и у култури. Ако прионе уз заставу српског национализма, човек као да то чини услед вишка слабости у себи.

Заснивање српског становишта требало би да почне од супротног самоосећања: као свест о снази општељудских (универзалних) својстава у човеку. Управо зато што је одан универзалним (и западним) вредностима, човек их препознаје у посебним околностима српског становишта. Онако како каже Макс Вебер: „Политику сам увек посматрао са националног становишта, и то не само спољну политику, већ и политику уопште”. Или како је писао Томас Ман: „то је схватање људскости која је немачка”. Такво осмишљавање српског становишта као да је – како нас поучава овај историјски пораз којем смо сведоци – немогуће. Отуд је неминован поступак који сачекује човека који жели да искочи из задатог кретања културних сила: убиство с леђа.

Има ли то политичких последица?

— Из те перспективе изгледа схватљивије како је највећа национална странка прешла на другу политичку обалу: она је само – можда потпуно нехотично, а можда инстинктивно прецизно – извукла последње консеквенце које су скривене у понашању националне интелигенције. Јер она је морала извући те консеквенце на светло дана, пошто политика – као практична и оперативна делатност – има много мањи простор за скривање, заваравање и маневар од интелигенције. Национална политика је подударна са националном интелигенцијом у неискрености којом приања уз националне циљеве.

Премда се приклања свакој власти, можда је национална интелигенција – напокон – у овој и оваквој власти пронашла праву и своју власт: власт која симулира да је национална, да је власт и да је демократска, као што ова интелигенција симулира да је национална, да је институционална и да је стваралачка. Тачка подударности постоји: и једни и други чекају да им се каже шта да раде.

Нису ли ваши судови депресивни и немотивишући?

— Људи имају неотклоњиву жељу за побољшањем. Оно што они не желе да виде је да је – у оваквом стању ствари, а и иначе – консолидација могућа само на нижем нивоу од постојећег. За дух и уметност свака консолидација и стабилизација превасходно значе пад и регресију на елементарније форме сазнања и изражавања. Тако је наша средњовековна уметност потонула у једноставне облике понављања током таме турских векова. Ако оцењује ствари са становишта освојених врхова, човек неминовно долази у раскорак са људском жељом за побољшањем, па му се обавезно приписује негативитет. А на делу су пуке чињенице. То видимо по томе што побољшивачи и оптимисти – крај све своје вике – не могу ништа да поправе нити вредно да створе.

Радити без наде у побољшање значи стварати подлогу за побољшање. Нема сумње у то да нам живот често ускрати да угледамо побољшање. Два су – како каже Протагора о другој ствари – разлога томе: несазнатљивост саме ствари и краткоћа људског живота. Али поверење у културу почиње упорним радом без наде у дочекано побољшање: са поверењем да ће до њега доћи. Како каже протестантска пословица: боље је узалуд радити него не радити. То је поверење у културу.

Даље, дилетантизам. Кажете да је дискурс по којем је реч истинита само уколико  “живом осведочава њено дејство” – раван плесу над понором. У каквој је то вези са дилетантизмом, шта је дилетантизам и због чега је опасан. Је ли то суштина дилетантизма: немогућност распознавања преваре И производња лажи?

— Постоји проблем у разумевању српске културе као контактне културе у којој је доминантна православна, док су делатне католичка и исламска традиција. Човек се не може начудити безобалности незнања: оно не разликује културу од политике, нити садашњост од прошлости, па како би се могло замислити над нечим што се зове – садашњост прошлости? Јер култура никада није пука садашњост него је увек и прошлост саме садашњости. Култура је трајање. То подразумева одвијање ствари у времену: прошло време постоји у култури као њена презентност. Јер – како вели Лајонел Трилинг – „само ако смо свесни реалности прошлости као прошлости, можемо осећати да је она жива и присутна”.

Није ли држава Немањића била одређена као држава „српских и приморских земаља”? Нису ли католичке бискупије биле на њеној територији? Није ли пластика наших манастира везана за клесарске радионице Котора и јужне Апулије? Није ли „рашки стил” наших манастира био плод утицаја православних и католичких – уметничких – традиција? Тек када схватимо да је удес наше историје – околност да смо увек постојали као народ на лимесу, на развођу источног и западног хришћанства, на границама античког света – створио полиморфни лик наше културе, можемо разумети и сам историјски удес и његову културну симболизацију. Није ли петина речи у првом издању Вуковог Српског рјечника (1818) била означена као турцизми? Одакле то?

Ако су историјске силе условиле да доминантан лик српске културе буде везан за православну традицију, онда то не значи да нема других традиција у њој: укључивши и снажне секуларистичке елементе новог века. Свакако да је Иво Андрић – као босански католик – ступио у српску културу само слободом свог избора. Али његов је чин био у дослуху са запретаном прошлошћу српске културе. Тако је тај чин постао савремени израз управо те прошлости. Као и код Меше Селимовића. Такво је деловање историјских и културних сила. Они који то оспоравају, требало би да размисле шта доказују: ако је Андрић случајно у нашој традицији, онда његово присуство остаје пука произвољност. Куда нас води овај начин размишљања? У подручја у којима слабимо истину и снажимо настојања својих културних противника и непријатеља.

То, међутим, није никаква стаза ка скривеним путањама југословенства. Јер српски интегрализам није никакав облик југословенског спајања: зато што је његово начело – српско. Није било фатално прихватање југословенства, јер је оно могло бити споразумно, уговорно, орочено, него је било негативно конструисање југословенског начела у српској културној свести као нечега што смењује српско начело. Ако имамо српско начело као основ наше културне политике, као начело у коме се огледају њени разнородни слојеви, попут југословенског, балканског, словенског, европског слоја нашег идентитета, онда су односи успостављени у складу са идејом доминанте, па сви ти слојеви – у коначном исходу – припадају српском културном и историјском постојању.

nocnastraza03

У каквој је то могућој вези са употребом ћирилице као неким идеолошким чином и када тај чин губи смисао?

— Мојих једанаест књига – изузев прве, јер на то нисам могао утицати – штампане су ћирилицом. Када сам постао директор Политике, сва документа – и интерна и званична – била су на латиници. Нисам хтео да потпишем ниједан интерни или званични документ уколико није био на ћирилици. Тај захтев није био нека самовоља, него је био у складу са традицијом листа коју очитује заглавље сваког документа Политике: оно је увек ћирилично. Успео сам да ми – на састанцима српско-немачког управног одбора – сваки документ доставе на ћирилици: одстрањивао сам тачке дневног реда, ако не би била испуњена одлука која ми је то право гарантовала. Никад нисам имао никакав приговор немачке стране због таквог захтева: „ Herr Professor hat recht!” У Православљу – од 15. октобра 2005. године, ни два месеца пошто сам постао директор, а четири месеца пре него што ћу престати то да будем – за мене је написано како „захтева да се сва документа попуњавају ћирилицом”. Реч је о службеним, а не личним документима. Све је то условило да ме лажно оптужују како сам у НИН-овом жирију одбијао да читам романе штампане на латиници. Такву глупост сам морао оповргавати.

Али после 2012. године, како је мој став и даље остао опозициони у односу на власт, која је сада власт наводно националних странака, почињу да ме оптужују да сам југословенски оријентисан јер сматрам да је латиница гранично писмо српске културе. То је, међутим, савршено тачно, јер има и српских традиција у прошлости које су везане за латинично писмо, као што изузетно много наших људи пише латиницом у 20. веку. Тако стоје ствари. Можда се промене, али сада тако јесте. Предлагао сам промену јавног положаја ћирилице и мере за унапређивање њеног положаја у јавној свести: у интервјуу Сведоку 2012. године. Не могу, међутим, да оне који пишу латиницом исписујем из српског народа. Увек ми је најважније начело слободе у личним одлукама, па сам се у складу са њим и владао.

Неопходни су стрпљење и упорност у културној политици: читав низ систематски и на дуги рок спроведених мера, јачање осећања привржености ћирилици у јавној свести. Да ли је разумно тврдити да је мој културни ангажман препрека томе? Зашто они који тако мисле, својим ангажманом – мимо мене и својим знањем, утицајем и могућностима – не остваре одлучујућу предност над латиницом у том подручју? Најлакше је ништа не знати, али имати чврсте ставове.

Једна од нових теза, ако сам разумела, коју уносите у треће издање је – сећање. Овде је занимљиво што сећање описујете као радост ослобођену сваког страха, што (како сам схватила) значи неизвесности. Да ли то значи да је човек срећнији док се сећа доживљеног јер се боји оног што ће тек доживети, уколико доживи?

— Моја књига се састоји од антрополошких и културноисторијских фрагмената: њихова смена у приповедању настоји да сугерише ритмичко контрапунктирање импулса егзистенције. То је покушај да се раскрије динамизам свести у њеном непрестаном флуктуирању од прошлости ка садашњости, од усамљеног појединца преко медијске светлости која све затамњује до културних образаца. То је настојање да се открије смисао самотне егзистенције у времену које је огласило смрт самоће, пошто на мрежи никада нисте сами. То је старинска књига која покушава да осветли ритмове света из правца који свет настоји да затоми. Само се у сећању постоји на рефлексиван начин јер је у интензитету искуства постојање уплетено у замршеност људских дејстава: у сећању та замршеност постаје ублажена, истанчана и стилизована. Цена за то је одсуство самог садржаја. Сећање је сигурно место пропуштеног, измаштаног или доживљеног задовољства, јер у њему више нема ничег од онога чега се сећамо. Сећамо се зато што тога више нема. Да га има, не би требало да се било чега сећамо.

Бавите се плебејским и аристократским назорима и на врло их занимљив начин супротстављате. Аристократски однос према, рецимо, истини код вас делује много слободнији, тражи више одговора, гаји веће сумње од плебејског. Код “плебејаца” и даље важи веровање да је придев аристократски пандан неком ретроградном, дакле затвореном и догматском систему вредности. Откуд, на првом месту, та предрасуда према придеву аристократски. А шта он заправо значи?

— Платон је сматрао да је најбоље када државом управља аристократија: у сасвим његовом поимању тог појма. Једина аристократија која импресионира јесте аристократија духа. То су они који не траже ништа: попут руског царског пуковника у леденом подруму. Аристократи духа не морају да буду у праву нити – поготово – морају да управљају јавном позорницом, на којој се – попут мажореткиња – врте актуелни плесачи, јер су аристокати духа љубитељи реткости. Иду са мноштвом, ако мисле да то има смисла, а не зато што је у мноштву – моћ. Остају сами зато што то одговара њиховом осећању за прошлост или предсказивању будућности. Не боје се самоће, премда их ужасава колико су сами: Ниче.

О толеранцији говорите да је она чешће лицемерна него искрена, чешће последица лењости да се с неким/нечим сукобимо него искрено слагање или разумевање. Шта вам је прва асоцијација на ту реч, толеранција. Или, прецизније, шта је испровоцирало вашу мисао да оде у том правцу – раскринкавања толеранције, једне од ултимативних вредности новог доба?

— Идеја толеранције – као идеја која у себи садржи аутентичну западну вредност, премда је познаје историјско искуство и других традиција – постала је оруђе разнородног идеолошког и културног наметања. То значи да је постављена у резултанту западних интереса, а не западних вредности. Бити толерантан значи – у овако оцртаном видокругу – бити за западне интересе, па су тако толерантни снајперисти са Мајдана, прогонитељи руског језика у Украјини, демонстранти са кијевских улица, спискови које прави Хелсиншки одбор, док су нетолерантни руски поступци на Криму, спискови које су направили Наши. Толика инструментализација толеранције показује како се једна идеја претвара у своју супротност. Критички интелектуалац би требало да то види и – nota bene – да то јавно саопшти.

Говорите и о опозицији и још неким стварима, али, како не бисмо препричали целу књигу, да укажемо на опис хоризонта који се полако затвара, јер се “ствара делотворна равнотежа човекове немоћи и видљивог или скривеног, насилно оглашеног или потајно уведеног, али увек обавезујућег и делотворног општег мишљења. Све слободне лађе већ су отпловиле, сваки наговештај спонтаности остаје неопажен јер решења која захватају наше животе делују снагом неумитне стихије. Остаје – чак и тада – невидљиви апел за слободом.” И који то конопац веже све ове појмове у једну причу о моралу који је, у овом времену, попут речи “легализам”, постала једна досадна, једна реч која није модерна?

— Каква год да буде историјска оцена његове политичке активности – коју треба сагледавати и у културолошкој резултанти стогодишње судбине српског интелектуалца и политичара који је у битном степену формативно и оријентационо одређен англосаксонским традицијама – одлазак Коштунице свакако је час истине за његове националне и за његове глобалистичке критичаре. Сасвим је могуће да су били у праву када су га критиковали са становишта националне опозиције. Но то сада треба доказати. Нема више препреке која их спречава да остваре свој наум. Сасвим је реално да то не може да се деси одмах и да су услови неповољни. Али треба да се догоди у разумном будућем времену: четири године су сасвим довољан период. И услови нису неповољнији него када је он ступио у политику: када су га одстранили са Правног факултета 1974. године.

Ако не успеју да попуне отворени простор, његови критичари неће нужно демантовати квалитет примедби које су упућивали њему, али ће открити квалитет примедби које неминовно долазе њима. То је час истине: ако различити протагонисти националне политичке оријентације нису успели – у различитим временима – да остваре битно различите политичке учинке, онда би требало размислити о томе шта их је спречавало: спољашња настојања да се национална оријентација онемогући или њене унутрашње слабости. Тада бисмо видели да немамо подлогу за успех националне политике. А подлога се ствара дуготрајним, организованим и стрпљивим радом у подручју културне политике: пасивни отпор – и из њега проистекла солидарност у малим стварима, стварање алтернативних подручја духа и активности, поштовање ауторитета вредности, а не моћи, све то у више нараштаја – има у томе важно место.

С друге стране, нико Коштуницу није толико “оплакао” као они који су га четрнаест година сатанизовали. Тек је дошао на власт, а на згради Новосадског универзитета је писало: “Друже Слобо, бела лица,/ Сад се зовеш Коштуница”. Сада наши еврофанатици и евроентузијасти имају једнообразну скупштину и могућност да нас потпуно спасу у свим димензијама. Ако не успеју да постигну бољитак, премда ће сигурно наставити идеолошку, економску, културну и медијску дискриминацију, онда им за то свакако не може бити крива национална опозиција, која је ванпарламентарна, са којом се спрдају и којој се изругују: упркос томе што у многим европским земљама и парламентима постоји јак блок националне и евроскептичке оријентације, као што су у некима од њих на власти странке изразито националне оријентације.

Не треба пренебрегнути ни могућност да чиниоци одлучивања поступно приступе стварању “конструктивне” националне опозиције: ако и прихватимо да је сам Коштуница био одвише конструктиван у свом опозиционарству, изгледа да је постао лично неприхватљив. Може, дакле, настати она национална опозиција која ће се противити свему што је на дневном реду: институционализовању Косова и Метохије у међународним оквирима, вишеструком – новчаном, културном и медијском – антагонизовању северне покрајине и централне власти, антагонизовању главног града и унутрашњости, деинституционализовању Републике Српске у оквирима Босне и Херцеговине, одстрањивању руских утицаја, разгранавању и друштвеном усађивању идеологије српске кривице. Одлучујуће је како и када ће она то чинити. Да би била “конструктивна”, она ће увек морати да промаши тренутак у којем њено противљење има пун политички домет.

У томе треба видети и извесне надличне моменте: народ који је накнадно одобрио Бриселски споразум свакако да авансно може одобрити даље уништавање своје земље. Ко има право да га онемогући? Слобода је и да човек себе уништи. Није рђаво ни што су се сменили нараштаји: археолошке остатке педесетих, размажено-окрутне протагонисте шездесетих (на челу са trademark једне епохе – бившим председником Србије) сменили су безобзирни атависти и аривисти седамдесетих, предвођени председником СНС: они су све били, од највећих националиста до највећих европејаца, на челу са будућим премијером, па имамо прилике – из дана у дан – да посматрамо на делу њихову памет, укус и поштење. Не радујем се ономе што видим, али – кад већ говорим – да кажем шта мислим. Најбољом ми се чини реч Берђајева: “Треба упалити свеће и припремити се за ноћ.”

Разговарала АНА РАДМИЛОВИЋ

Балканмагазин

 

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.