Menu
RSS

МАЈДАНСКА СРБИЈА ИЛИ СТРАХ ЛАТИНКЕ ПЕРОВИЋ

latinka

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

Види ли антифашистичка Србија у страху Латинке Перовић своју наду?

1.

Није потребно да проруске снаге овладају Одесом, источним вратима Балканског полуострва, да би се на линији између Одеског и Тршћанског залива украјинска криза доживела готово као домаћа ствар. Да је она „са некадашњим југословенским државама више него тесно повезана“ – додуше због вековне претензије Русије на Балкан – закључиће на свој начин и историчарка Латинка Перовић, у улози идеолога нечег што бисмо – ако заиста украјинску кризу доживљавамо као унутрашње питање – могли назвати „Мајданском“ Србијом.

Ако је, следећи Перовићеву, претензија Москве на Балкан оно што тај простор данас чини јединственом целином са Украјином, тада ће један Мило Ђукановић, једнако као и Андриј Парубиј, познатији као „командант Мајдана“, бити нека врста племенитог ребела у дубини непријатељске (руске) територије. И све то биће док, с правом, овогодишњи улазак Црне Горе у NATO види као питање свог политичког живота или смрти, бар онолико колико је то пре 15 година за њега било бомбардовање СР Југославије. Тада ће ваљда – кад уђе у NATO – наоружан и подржан, моћи да се одупре, потпуно окружен радикалним антинатовским земљама, попут Италије, Албаније и Србије.

Али до шале није ни Ђукановићу ни Латинки Перовић, која је оштро реаговала на „дубоко разочарење“ руског Министарства иностраних послова због понашања црногорског премијера током посете Вашингтону, где је покушао да их убеди у разлику између сад и никад. Оштре речи осуде из Москве она је протумачила као „личну претњу“ „човеку који несумњиво персонализује политику европских и NATO интеграција Црне Горе“. Узрок те претње она види у „суштинској неспремности Русије да се помири са чињеницом да би једна мала држава, супротно вољи велике Москве, ускоро могла постати чланица западне војне алијансе, чиме би, процењује Кремљ, утицај Русије на Балкану био значајно умањен“.

2.

У духу либералних начела Перовићева дакле брани Ђукановићево право на слободу избора („да сам одлучи“), супротстављајући му „претњу“ и „ароганцију велике силе“. Дух начела би, претпостављам, налагао да право на слободу избора брани и у Вучићевом и Николићевом случају, као што је пропустила да га брани за Коштуницу или Милошевића. Или је „слобода избора“ само друго име за „слободу од“ Русије, за слободу да се буде против земље која је у Отоманској империји успела да сачува Црну Гору.

Ту вриштећу недоследност Перовићева брани предвидиво – сатанизацијом Русије, за коју, каже, „можда не би било лоше повести један нови мали балкански рат, који би запослио Европу, а од доласка Владимира Путина на чело државе, таква политика Русије на Балкану постала је више него јасна“. Русија је дакле та која Балкану прети ратом, она је та која је обезбедила крвави распад Југославије, она је бомбардовала градове по Србији, Републици Српској и Црној Гори.

djukanovicmekejn

3.

Наравно, оволику бригу Латинке Перовић за Ђукановића треба ишчитавати у једној мотивацији – страху – и два кључа – у идеолошком и прагматичном. Дуг политички век овог последњег комунистичког вође у Источној Европи остварен је пре свега на прилици и способности да изнутра притиска и разара Србију и у државном и у националном смислу. То га је чинило незамењивим партнером свакога ко је за то време хтео да стисне Србију, тако да је Ђукановић безмало две деценије био једна од најважнијих тачака ослонца за западни притисак на Београд. Тај утицај у дугом времену толико је продубљиван и дограђиван да не може бити никакве сумње да би његов пад више променио Србију него што су је мењале промене власти у самом Београду током последњих деценију и по.

Брига Латинке Перовић за Ђукановића није параноја. Као лидер он је прилично дотрајао од дуге власти и ормара у коме за костуре више нема места; успео је, после две и по деценије владавине, да конфронтира чак и прозападне снаге у својој земљи – проамеричке и проеврпске – пошло му је за руком, на крају, не само да тешко понизи Русију, у којој је често успевао да обезбеди економску подршку, већ и да свој излаз не налази у пеглању проблема са Москвом, већ у њиховом продубљивању. Зато би улазак Подгорице у NATO – његова рачуница није нелогична – поново, макар накратко, објединио прозападне снаге или би бар ублажио њихове разлике, док би изоловао традиционални руски утицај, који угрожава његову доживотну владавину.

Његов улазак у NATO, са друге стране, довео би Србију у очајнички избор, сличан ономе у какав би Русију довео улазак Украјине. Оно што је традиционални српски корпус било би геополитчки подељено и, уколико би Београд и Бањалука то хтели да спрече по сваку цену – цена би била улазак у НАТО – што се све скупа може свести на избор између различитих врста самоубиства.

4.

Идеолошки гледано, претече Мајданске Србије имале су после Другог светског рата чврсто упориште за анимозитет према Русији као тоталитарном режиму, коме су супротстављане западне демократије. После пада Берлинског зида Русија је постала земља олигарха и мафије, посед једног пијаног цара, којима су опет били супротстављени Запад инвестиција, модернизације и животног комфора. Путиновска Русија у идеолошком дискурсу постала је поново ауторитарна земља, којој „онтолошки“ не полази за руком да се модернизује, већ преживљава од природних ресурса, док је Запад, иако суочен са кризом, остао обећана земља, у којој, кад већ нема пара, бар владају ред, слобода и закон.

Иако временом све мање и све теже, тај дуализам био је брањив у инструментаријуму српских посткомунистичких либерала, посебно оних који су га, попут Латинке Перовић, илустровали примерима дугог трајања Србије из 19. века. Србија дакле као поприште сукоба прозападних напредњака и проруских народњака (радикала), од којих су први са Аустријанцима и Французима у претпоследњој деценији 19. века градили прву српску пругу, док су други, онако заостали, извикивали да је реч о сатанској работи – темељ је дуализма две Србије, које, по Латинки Перовић и њеним идеолошким истомишљеницима, не престају да се сударају до дана данашњег.

Осим што је историографија доказала да је реч о натегнутој тези из 19. века, постаје веома занимљиво како се данас она развија у наратив о вечно модернизацијском Западу и непромењиво архаичном Истоку. После деценију и по мање-више прозападне политике Србије и готово потпуног окретања њене привреде земљама Европске уније, српски возови спорији су него на крају 19. века, док модернизацију пруга – види ђавола – изводе Руси. Поред реконструкције пруга, сви већи модернизацијски пројекти – попут Јужног тока или гасних електрана – такође долазе са Истока и готово ниједан са Запада, одакле махом долазе лихвари, заинтересовани искључиво за српске ресурсе и куповину тржишта.

mekejn03

5.

Ако је упирање прста у Русију као опасност можда и могло да се брани у време владавине Александра Карађорђевића и Јосипа Броза, ако Русија није могла да понуди никаква решења Србији у време Милошевића, ако се може дискутовати о томе да ли је у време Ђинђића, Коштунице и Тадића било прерано, ако је идеологија модернизатора земље била последње упориште аргумената оних који Србију плаше Русијом, шта је данас остало од свега тога. Ништа, све је еволуирало у само један прозаичан и провинцијалан културрасизам набеђених српских космополита.

Тај пад и та беда мишљења већ су сасвим очигледни: ако смо данас спремни да се заклињемо у демократију и да у то име бранимо Мила Ђукановића од Путина, ако смо готови да једине модернизацијске пројекте који су у овом моменту понуђени Србији прогласимо очитовањем руске агресивности, ако смо, коначно, стекли стомак да улазак у NATO дела нашег народа третирамо као цивилизацијско достигнуће – и то после милиона мртвих, међу којима има и наших, које је тај савез оставио иза себе – тада је од некадашњих левичарских идеала, који су замењени либералним остао само банални провинцијални расизам.

А кад та идеолошка еволуција дође до своје крајње тачке, тада је и српски Мајдан спреман, будући да је описан широк идеолошки лук од Маркса и и Броза, преко Попера и Сороса, до Ђукановића и Тјагнибока, од којих је само један пружио руку у фашистички поздрав, док други чека своју прилику, позван да поведе Мајданску Србију кад куцне час српског изјашњавања пред лицем историје.

6.

Види ли Србија антифашиста у страху Латинке Перовић своју наду? Да ли она уопште региструје тај коначни слом погледа на свет већег дела своје елите, која је, што је више говорила о злочинима и фашизму, неуспешније маскирала сопствену одбрану злочина и сопствени фашизам? Или је, заглављена у сопственом неразумевању и сервираним јој политичким омразама, спремна да подметне врат под тај идеолошки слом, уверена да су улоге џелата и жртве давно подељене и да је све осим те поделе само непотребно деранжирање које не мења ствар.

Види ли Србија велики плави талас који иде према њој?

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.