Menu
RSS

СРПСКО ИСКУСТВО СУКОБА ЦИВИЛИЗАЦИЈА

russia

ДАЛИБОР ШКОРИЋ

У положај сиромаштва, поробљености и понижености смо доспели странствујући тамо где нам није место

Срби су стари народ са пуно историјског искуства, које би морало да им у будућности помогне да не понављају грешке. На овом месту ћемо навести нека искуства која нам могу помоћи за будућност, где је веома важно да се ради о проживљеним искуствима, а не о теоријским разматрањима и претпоставкама.

ИСКУСТВО ДОБРОНАМЕРНОГ ОКРУЖЕЊА

Сваки народ и држава живе у неком окружењу других народа и држава. Срби су у својој историји имали периоде када се живот одвијао у више или мање добронамерном окружењу. Држава не може да бира географско окружење, али може да бира политичко и да ступа у ближе односе са државама које сама изабере. У политици, како се често каже, не постоји пријатељство, већ само интерес. Ако држава треба да иде за интересом, а не за пријатељством, то јесте потребан, али не и довољан услов. Потребно је добронамерно окружење. Може се рећи да није потребно пријатељство у политици, веч интерес, али се не може рећи да није потребно добронамерно окружење јер наша жеља за остварењем интереса није довољна да би он и био остварен у било каквом окружењу.

SamuelPHuntington

ИСКУСТВО ИСТОРИЈСКЕ КОНСТАНТЕ

Питање је да ли је окружење којем тежи савремена Србија у политичком смислу – а то је Европска унија – добронамерно према Србији. Одговор је – није. Већина развијених темаља западне Европе су учествовале у бомбардовању Србије 1999. године а после тога наставиле политику коју не можемо назвати добронамерном. Ако се вратимо раније у историју видећемо да су, на пример, Немачка и Аустрија у 20. веку два пута слале војске у Србију у два светска рата. Америка и Велика Британија су као савезници бомбардовали српске градове. Француска се борила са својим официрима, војском и артиљеријом на страни Турске против српских устаника, а Велика Британија води активну антисрпску политику већ око 200 година, што је добро позната ствар.

Да ли је то само ствар историје, а данас је друго време? Немамо на основу чега да верујемо да се нешто у односу великих земаља западне цивилизације према Србији променило јер све указује да је то једна историјска константа.

Због свега тога Србија би требало да тражи заједницу у оквиру добронамерног окружења. То нису само они који су се понашали пријатељски већ они који се нису понашали отворено непријатељски и који од тог непријатељства нису направили историјску константу. То су државе које нас нису бомбардовале, окупирале, убијале наше људе, постављале нам политичке ултиматуме, шириле у својим срединама неистине о нашем народу и које од тих позиција никад нису одступале.

То су пре свега земље источне Европе. Међу овим земљама добронамерно окружење на основу искуства и здравог разума пре свега треба да очекујемо од народа који су нам по духу и пореклу слични. То су народи с којима Срби деле исту веру а самим тим и систем вредности, културно наслеђе из ранијих векова које је развијано под утицајем културе Источног римског царства. То су у првом реду државе православних и словенских народа, али и других с којима немамо негативна искуства и можемо се надати разумевању.

huntingtonClash of Civilizations map

ИСКУСТВО ЗАЈЕДНИЧКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

У познатој књизи Семјуела Хантингтона, професора универзитета Харвард, Сукоб цивилизација, налазимо следеће делове:

“Цивилизацијска припадност ће у будућности постати све важнија, а свет ће у великој мери бити обликован међуделовањем седам или осам великих цивилизација. Те цивилизације укључују Западну, Конфучијанску, Јапанску, Исламску, Хиндуистичку, Словенско-Православну, Латиноамеричку и вероватно Афричку цивилизацију...

 

Цивилизације се једна од друге разликују историјом, језиком, културом, традицијом и најважније, религијом. Људи различитих цивилизација имају другачије погледе на односе између Бога и човека, појединца и групе, грађанина и државе, родитеља и детета, мужа и жене, као и различите погледе на релативну важност права и одговорности, слободе и ауторитета, једнакости и хијерархије. Ове разлике резултат су векова. Оне неће брзо нестати. Оне су далеко темељније него разлике између политичких идеологија и политичких режима.

 

Нестанком Гвоздене завесе, завршио се Хладни рат. Али, како је нестала идеолошка подела Европе, тако су се поново појавиле културне поделе између западног хришћанства, са једне, те православног хришћанства и ислама, са друге стране. Како је то предложио Вилијем Волас, најзначајнија подела у Европи би могла бити источна граница западног хришћанства у 1500. години. Та црта иде уз садашњу границу Финске и Русије те балтичких држава и Русије, пресеца Белорусију и Украјину одвајајући већински католичку западну Украјину од православне источне Украјине, скреће западно да би одвојила Трансилванију од остатка Румуније и коначно пролази кроз Југославију, готово тачно границама које сада одвајају Хрватску и Словенију од остатка Југославије. Наравно, на Балкану се ова црта подудара са историјском границом Хабсбуршког и Отоманског царства.

 

Народи северно и западно од ове црте су протестантски или католички; они су делили заједничка искуства европске повести – феудализам, ренесансу, реформацију, просветитељство, Француску револуцију, Индустријску револуцију; они су уопште економски развијенији од народа са источне стране; они се могу надати све већој укључености у заједничку европску економију те учвршћивању демократских политичких система. Народи источно и јужно од ове црте су православни или муслимански; они су историјски припадали Отоманском или руском царству те су били само незнатно додирнути обликујућим догађајима у остатку Европе; они су уопште економски мање развијени; много је мање вероватно да ће развити стабилне демократске системе. Као најзначајнија црта поделе у Европи, баршунаста завеса културе заменила је Гвоздену завесу идеологије.

kinaterracotta

Препреке незападних земаља у придруживању Западу значајно се разликују. Оне су најмање за латиноамеричке и источноевропске земље. Оне су веће за православне земље бившег Совјетског Савеза. Оне су још веће за муслиманска, конфуцијанска, хиндуистичка и будистичка друштва.”

У овим Хантингтоновим разматрањима видимо да он користи појам цивилизација у широком смислу као појам који обједињује оно што се обично дели на културу и цивилизацију. Културу у строгом смислу чине три ствари: религија, философија и уметност а реч цивилизација представља “претварање света у град” и подразумева у првом реду изградњу инфраструктуре, урбанизацију и слично. У сваком случају култура и цивилизација су међузависни појмови. Ако сад прихватимо појам цивилизације у ширем смислу у којем га користи Хантингтон, можемо рећи да постоји Православна словенска и шире Православна цивилизација, у коју спадају земље источне Европе које имају културно-цивилизацијско наслеђе и највећи утицај Источног римског царства и можемо рећи да Србија припада Православној цивилизацији, у оквиру које се углавном развијала у току свог историјског пута.

Важно је да разумемо да ово није историјска прича о нечему што је било, већ о нечему што представља реалност и данас. Последице овог историјског вековног развоја су другачији погледи људи различитих цивилизација на:

1. Односе између Бога и човека;

2. Односе између појединца и групе;

3. Грађанина и државе;

4. Родитеља и детета;

5. Мужа и жене;

6. Као и различите погледе на релативну важност права и одговорности, слободе и ауторитета, једнакости и хијерархије.

Из овога можемо закључити да већина Срба који су васпитањем усвојили схватања своје цивилизације нити могу лако да се уклопе у Западну цивилизацију, нити Западна цивилизација може лако људе Православне цивилизације да прихвати у неизмењеном облику, нити, на крају крајева, људи једне цивилизације треба да на силу траже своје место у оквирима друге цивилизације којој органски не припадају. Ово гурање на силу у туђу цивилизацију може само да изазове отпор и условљавања усмерена ка промени природе и карактера целог једног народа које тренутно трпимо, не зато што с тим народом нешто није у реду, него зато што свака група тако реагује на пријем појединца – тражи прилагођавање себи.

Хантингтон напомиње да ће неки народи лакше а неки теже да се уклопе у неке западне тековине, управо зато што данас многе нације теже укључивању у западну цивилизацију уместо да обнове занемарену припадност сопственој цивилизацији, да ту своју цивилизацију развијају и своју нацију унутар ње.

Хантингтонова теза је објављена пре више од двадесет година. За то време десило се да се Југославија распала по наведеној цивилизацијској линији, Западна цивилизација је прво изопштила Србију на више година из светских токова, па је бомбардовала;Украјина је пукла такође по истој линији, Запад је напао и уништио неколико држава исламског Блиског Истока. Цивилизацијске границе као да су све изразитије и сукоби све оштрији, имамо разлога да верујемо да у предвиђањима из поменуте књиге има истине.

О новијој западноевропској политици на Балкану геополитички аналитичар др Драган Петровић је на евроазијској конференцији у Руском дому у Београду рекао: „Главни сукоб супротности у Европи потиче из времена ривалства Велике Британије и царске Русије, по неким теоретичарима, сукоб оних који су владали морима и оних који су владали великом копненом површином. Европске силе су још у ранијим вековима разматрале шта ће бити са народима из европског дела Турске након повлачења Турске из Европе и закључили су да ће ови народи, углавном православни, добрим делом словенски, због учествовања Русије у ослободилачким процесима имати позитиван став према Русији и из ове једначине су западне силе израчунавале свој однос према народима Балкана и истока Европе.“

О томе како су многи западни интелектуалци видели Балкан можемо читати у писмима Енгелса Марксу у којима се нада да ће Срби „добити батине”, а Турска остати на Балкану и да ће на тај начин бити спречен долазак „Бјелому царју” (руском). Данас можемо видети да су Румунија и Бугарска примљене у ЕУ и НАТО вероватно због спречавања доласка „Бјелога царја” на Балкан. Да ли то значи да је Балкан потребан Западу? Да, али не као интегрални равноправни део те цивилизације, већ као економски слаба и зависна област, стратешко подручје и тампон зона која је добра у оној мери у којој на њој не постоји руско присуство и утицај.

piramide

ИСКУСТВО КУЛТУРНЕ СТАТИКЕ И ДИНАМИКЕ

О опасностима које прете народима који не припадају Западној цивилизацији уколико се у њу укључе писао је кнез Николај Трубецкој у књизи Европа и човечанство:

...Потпуно органско усвајање романогерманске (Западне) културе (као и сваке туђе културе уопште), усвајање које би омогућило да се и даље твори у духу ове културе с народима који су је створили, могуће је само преко антрополошке мешавине с Романогерманима, штавише само при антрополошком утапању датог народа у Романогермане;

 

– без такве антрополошке мешавине с Романогерманима могућ је само сурогат потпуног усвајања културе, при којем се усваја само 'статика' културе, али не и њена 'динамика', тј. народ који је усвојио савремени степен европске културе бива неспособан да је даље развија и сваку нову измену елемената ове културе мора изнова да преузима од Романогермана;

 

– у таквим условима се овај народ мора у потпуности одрећи самосталног културног стваралаштва и живети као одраз Европе, претворити се у мајмуна који непрестано подражава Романогермане;

 

– услед таквог развоја, дати народ ће увек 'заостајати' за Романогерманима, тј. усвајаће и понављати поједине етапе њихова културног развоја увек са закашњењем, те ће се у односу на природне 'Европљане' наћи у неугодном, потчињеном положају, у материјалној и духовној зависности од њих.”

Шта ово у нашем случају значи? Значи да ми тренутно само површно гледано живимо као део Западне цивилизације јер смо већ више од сто година под тим цивилизацијско-културним утицајем. Међутим, ми смо у томе само једном ногом, док смо другом остали на Истоку. Последица овог раскорака је да ту културу и цивилизацију немамо у свом „крвотоку”, а последица тога је да смо културно и цивилизацијски неплодни, односно имамо само развојну статику, али не и динамику. Ми имамо архитектуру, књижевност, музику и друго као на Западу, али ту можемо мало шта ново рећи, Западњаци су све то већ видели у изворном и пунијем облику и присутност својих тековина код нас доживљавају само као понављање својих већ пређених фаза, што нас доводи у инфериорни положај следбеника, неког ко се учи, а не неког који је равноправан или од кога се учи.

pravoslavljerusija

ИСКУСТВО БАЦАЊА БИСЕРА

То што Србија има да понуди Западу, њему углавном не треба. Наше су светиње за њих су „митови”, не зато што они о томе нешто више знају од нас, него зато што су они претходно, због свог цивилизацијског историјског развоја који је био какав је био, своје светиње сахранили и прогласили их митовима. Наш труд да се допаднемо и будемо прихваћени и задовољимо услове и стандарде је сличан труду симфонијског оркестра на рок-концерту или труду проповедника који из срца и са жаром говори, али публици у циркусу. Публика не очекује то. И звиждање и подсмех говоре не да наступ није добар, већ да очекивања такве публике нису задовољена.

Са друге стране, постоји наша сопствена цивилизација којој српско искуство и наслеђе нешто значи. У том кругу земаља и народа са занимањем слушају српске „митове” и, зачудо, уопште их не сматрају митовима. Ту страдање српског народа у историји изазива сажаљење и дивљење, а не равнодушност. Тамо је српска ратничка традиција нешто што изазива поштовање, а не гнушање. У тој цивилизацији нису велики само философи, она зна и за светитеље, којих је у Срба много. Ту се не цене само психолози, већ се цене и духовници. Људи из овог круга српску гостољубивост не поистовећују са добрим условима за јефтин „провод”, већ у њој виде плод културе и духовности који су у једном народу нешто трајно и вредно оставили. Овде се срдачност и држање до људског достојанства сматрају такође вредностима достојним пажње. У овој грађевини наше сопствене цивилизације очекује се наш допринос, он је потребан и пожељан јер може да је употпуни и обогати.

Мудар народ, који поштује себе, би после свега пажљиво бирао средину у којој ће вадити на светлост дана бисере из породичне ризнице да они не би поново, овај пут трајно, завршили под нечијим ногама.

ИСКУСТВО ЗАЈЕДНИЧКИХ ВРЕДНОСТИ

Добро је познато у филозофији да два саговорника могу доћи до закључка у разговору само ако обојица прихватају заједничке полазне основе које су неопходне да би се водио разговор. Људи, кад о нечему разговарају са неистомишљеницима, углавном подразумевају да друга страна или нешто не познаје довољно или не изводи праве закључке, па се труде да ће кроз раговор и изношење свих аргумената та друга страна увидети шта јесте истина и то признати.

Али застанимо за тренутак. Шта ако та друга страна уопште нема циљ да дође до истине? Онда испада да се човек који се мучи да нешто докаже уствари узалуд труди јер подразумева нешто што није тачно, да је саговорник као он. Шта ако након свих необоривих доказа саговорник каже: па шта?

Овде долазимо до велике тајне која се зове љубав. Шта ако саговорник воли нешто друго више него истину?

Пример: замислимо ситуацију која се и одиграла у нашим политичким односима. Намеравамо да докажемо како је српском народу учињена неправда, како су због тога страдали људи, како невини људи пате због те неправде, како је неки суд нелегитиман, како су војне акције нелигитимне и тако даље. Овде можемо уложити велики труд, на који је спреман онај који верује да ће друга страна након увида прихватити да не треба чинити неправду, да невини људи ни по коју цену не треба да страдају, како судови и војне акције морају да буду легитимни. Али шта ако друга страна све то ионако зна, али истини претпоставља друге ствари? Шта ако нашег саговорника уопште не занима шта је истина, већ га занима прагматично решење проблема у сопствену корист? Шта ако се нимало не узбуди због страдања невиних људи слежући раменима и приписујући то “несрећним околностима”? Шта ако му уопште није јасно шта хоћемо од њега доказујући да су нама рушили цркве (да се он пита, можда би срушио све цркве на свету, па и у својој земљи)? Шта ако му није јасно доказивање да смо ми страдали због силе и интереса јачег, кад он можда верује да јачи има право да намеће своју вољу јер је то природни закон – “вук на овцу своје право има к'о тиранин на слаба човjека” (можда нам се у себи стварно чуди и мисли – па нисмо ваљда развијали беспотребно своју политичку и војну моћ, већ да би је користили за своје циљеве)?

Ово ће све значити да је наш труд за доказивањем истине потпуно узалудан јер друга страна има другачији циљ од нашег. Друга страна, пошто припада другом вредносном систему, нешто друго цени више од истине, њена правила игре су другачија.

Закључак: Да бисмо се разумели и могли тежити ка истини, морамо бирати окружење које на свет гледа из сличног угла као што је наш, морамо се кретати и имати односе са оним субјектима са којима делимо Заједнички Систем Вредности, било да је у питању међусобни однос појединаца или држава. Доказ да је ово тачно је наше народно искуство у протеклим догађајима.

ИСКУСТВО ДВЕ ЕВРОПЕ

Западна цивилизација је у свом историјском развојном путу имала католицизам и папизам, Ренесансу, протестантску Реформацију, Индустријску и Француску револуцију и с њом секуларно Просветитељство, а ми нешто сасвим друго. На Западу се, након времена апсолутне доминације Католичке цркве у свим областима живота, прогона верника, ломача, инквизиције, јавља Ренесанса добрим делом као поновно рођење античких идеала у уметности, вид револта и отпора. У 16. веку јавља се протестантска Реформација покренута опет недоследношћу Римске цркве у исповедању вере, продајом опроштајница грехова, богаћењем свештенства и папе, китњастом формом која је заменила суштину. У 18. веку догађа се Француска револуција опет као вид бунта против Западне цркве, враћају се античким идеалима државе, Црква и држава се раздвајају, појављује се световна “просвета”, појављују се атеистички философи. У реду, нека су били и Ренесанса, и Реформација, и Француска револуција, и Просветитељство, атеизам, феминизам, морални релативизам, сексуална „револуција” и све друго. Само какве то све има везе са православним Истоком, Србијом и другим земљама, и са реалношћу у којој је наш народ живео, са путем који је он пролазио, са искушењима на која је морао да одговори и са утицајима под којима се развијао? И конфликти и одговори на њих су нешто везано за Западну цивилизацију, која и данас стоји на тој баштини, она сва ова искуства има испод својих ногу и наставља пут којим вековима иде. Битно је разумети да је то њихов, а не универзални светски пут, и њихова, а не универзална светска баштина. Друге цивилизације су имале другачији развој и оне би требало исто тако доследно да га настављају као што Западна цивилизација наставља свој.

Примера ради, у земљама Православне цивилизације постојала је жива идеја симфоније, или цркве и државе које су уједињене у “сазвучје”, где се свака страна брине за оно што је њен домен, идеја која је изникла из јеванђељских речи: “Подајте Богу Божје а цару царево”. Симбол ове идеје духовне и световне власти је двоглави орао на застави некадашњег Источног римског царства (црни орао на жутој застави, сада застава Свете Горе) а данас на симболима Србије и Русије. Идеја симфоније цркве и државе је идеја с којом су се развијале земље источне Европе. Ова идеја је на западу одбачена до те мере да су од времена Француске револуције Црква и држава у потпуности раздвојене.

У разговору између људи из Србије са људима са Запада или домаћим људима који у себи носе дух те цивилизације често се дешава нешто слично овоме: ако представник западног духа приговори због “превеликог утицаја Цркве на државу”, он подразумева сопствени угао гледања, систем вредности у којем су тековине Француске револуције вредност а источна традиција државности – сазвучје Цркве и државе не представља никакву вредност, чак ни аргумент на који се треба обазирати. Ако овом саговорнику буде и објашњено, он ће као противаргумент вероватно рећи да је то анахрона идеја, а да је прогрес донео савршенији модел државе (вредност његове цивилизације). Овде ће вероватно претпоставити да и ви морате да верујете у прогрес, и неће му пасти на памет да ви можда не верујете у линеарни напредак људског друштва и цивилизације, који се на Западу подразумева, већ да верујете да се Истина оваплотила у историји на одређене начине, да прогрес уопште не постоји у апсолутном смислу као стално напредовање, већ само као приближавање или одступање од вечних истина. Ако ово покушате да поставите као аргумент, можете вероватно добити неко рационално и логично објашњење због претпоставке да и ви морате признавати једну од главних тековина западне цивилизације, а то је доказивање истине као неживог система идеја уз коришћење рационалности и логике која треба да доведе до закључка у ланцу ако-онда-ако-онда, без претпоставке да ви можда верујете у истину као нешто живо и у постојање нечега што превазилази људску рационалност и што је надлогично. Дакле ваш саговорник ће вам као доказ исправности једне вредности своје цивилизације понудити другу вредност своје цивилизације, коју ће бранити трећом. Са друге стране, он ће вас доживети слично. Овај след неразумевања може ићи укруг, и после неког времена постаће очигледно да немате са саговорником заједничке полазне основе, заједнички систем вредности или, укратко, не верујете у исто.

Појавом протестантизма у Западној Европи се, на пример, појавило питање да ли је идолопоклонство ако верници љубе или се клањају сликама светаца, и почели су да уклањају фреске са зидова. То питање је у Источној Европи било актуелно у првом миленијуму, пошто су вођени и ратови и решено је 787. године у Никеји на Седмом васељенском сабору осудом иконоборства и поновним увођењем поштовања икона. Запад за све ово као да није знао, или није сматрао за важно, па је то питање потегао осам векова касније, у 16. веку. Очигледно је да време на различит начин тече у две Европе и потпуна је илузија посматрати је као целину. Као што је ствар конвенције да је планина Урал место где се завршава Европа и почиње Азија, тако је ствар конвенције или навике да се на Европу гледа као на један целовит континент.

Европа је подељена на два дела поделом на Западну и Источну хришћанску цркву. Последица те поделе је стварање две цивилизације и ове границе су биле како видљиве, исцртане царствима, тако и невидљиве у умовима и душама људи, и тако је остало и до данас.

У историји ова граница се оваплоћавала у више наврата, како Хантингтон каже: “Ова црта иде уз садашњу границу Финске и Русије те балтичких држава и Русије, пресеца Белорусију и Украјину одвајајући већински католичку западну Украјину од православне источне Украјине, скреће западно да би одвојила Трансилванију од остатка Румуније и коначно пролази кроз Југославију, готово тачно границама које сада одвајају Хрватску и Словенију од остатка Југославије. Наравно, на Балкану се ова црта подудара са историјском границом Хабсбуршког и Отоманског царства.”

Искуство које је дато српском народу не би требало схватити олако, постоји разлог због кога нам је дато. Поучени овим искуством, не би требало да поново правимо исте грешке. Ово су јасни путокази које само треба да поштујемо и сигурно нећемо залутати.

Србија припада Православној и у ширем смислу Eвроазијској цивилизацији, која се данас поново рађа и добија свој првобитни лик. Наша сопствена цивилизација нам данас може дати и најбоље услове за живот и развој као и за повратак свом правом народном идентитету и вредностима. Потребно је само да признамо ову истину и не пропустимо прилику да променимо свој положај сиромаштва, поробљености и понижености, у који смо доспели странствујући тамо где нам није место и трудећи се да будемо нешто што нисмо. Или како би Његош рекао, “заробивши себе у туђина”.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.