Menu
RSS

ДРАГОШ КАЛАЈИЋ, ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ У НОЋИ ЕВРОПЕ БИО БУДАН

dragos04ДРАГАН М. ЋИРЈАНИЋ

Нико пре Калајића у српској култури није направио такву дистанцу од вредности модерног доба, формулишући интегралног човека Традиције


И један војник чини војску.
Руска пословица

ЛИЦЕ МОДЕРНЕ
Одавно се више у Србији, па ни Европи не говори о смислу живота на великој скали. Много је питања, а мало одговора. Велики човек Европе се повукао и тамна епидемија је узела маха. Али и сећање на њега даје нам снагу да погледамо око себе...

Кали-југа (мрачно доба) је већ одавно ту и, као да нема изгледа да ће икада проћи. Баја Патак* (симбол трећег сталежа – буржуј), засео је на престо, држи скиптар и круну, док Европљани нестају у челичном загрљају и ритму „непоколебљивог џеза“** (НАТО). Гротескна је слика нестајања Европе под ударима модерних варвара. Још већи је парадокс препуштеност савремених људи пакленим токовима безнађа, са изразом мрачне егзалтације. Као да се прави смак света већ догодио у срцима људи.

Где је нестала величина и висина Европе? Где је нестала та величанствена и моћна грађевина, која је узносила духове људи ка божанским пределима бића, која је изнедрила толико изузетних појединаца, тако префињене уметности, тако сложене структуре? Агонија Европе предуго траје.

Како се поставити и шта радити у доба кризе?

Силе антитрадиције су у пуном замаху и процеси деградације прете да још једном ставе на испит виталност и снагу индоевропљана да свој уговор са Провиђењем испуне до краја, да се врате на путеве свог Предања.

Циклична природа нашег живота и свих космичких појава дају нам, међутим, право на смиреност и спокојство уколико енергију центра Традиције осећамо у себи, остављајући нам да као појединци сведочимо о неминовном крају једног времена хаоса и будемо весник ускрснућа новог циклуса. Р. Генон каже да је крај епохе само крај једних илузија једнога света. Искуство Традиције већ познаје катастрофе и закономерности пада и неких претходних кали-југа.

Никада није било јасније него данас да су обећања слободе, једнакости и прогреса, „најбољег од свих светова до сада“ само фасада мрачне „религије“ материјализма, Империје трећег и четвртог сталежа, иза које се крије најдубља деградација човека, регресија несагледивих размера. Обећавано „царство слободе“ постало је друго име за хаос, конфузни свет без орјентира.

Масовна консолидација човечанства на човека „средње“ класе, обескорењеног модерног номада, „случајне“ људе, речито говори о осредњости пројектованог квалитета живота, о одсуству сваке хијерархије и духовности, o одсуству Великог човека.

kalajicslike01Модерни човек, раздражен илузијама разних „слобода“ ипак „осећа“ симптоме кризе (економија, неморал, етнички хаос...), али не увиђа да својим начином живота и системом вредности, доприноси продубљавању те кризе. Не уочава да свој живот заснива на песку својих илузија. Савремени човек се понаша као болесник, који би да буде излечен, али да не прекида начин живота који узрокује ту болест. Са вредносним системом модерног човека, ништа битно се против кризе не може учинити.

ЛИЦЕ РАТНИКА
Но мрачни проспекти Европе не могу сакрити светлост појединаца, чије дело говори о величини и потреби рестаурације духа Традиције.

Обасјани унутрашњим сјајем и смислом Традиције, при сваком сусрету са делом Драгоша Калајића изнова откривамо значење појма бесмртности. Тражећи и налазећи у доктрини Традиције оно „више од живота“, с оне стране „људског одвише људског“, он показује да смо створени за много више циљеве но што дух времена дозвољава и захтева од нас. У потрази за смислом, разочаран новим стварностима Истока и Запада, преузео је заставу поражене „конзервативне револуције“ на рушевинама послератне Европе. Са сетом у очима, гледајући кршевине Европе око себе, пронашао је Традицију – упориште – ослонац, и свет је било могуће покренути. И Евола, и Паунд, и Црњански су га гледали у очи и разумели га. Био је то поглед победника. Са архајским надахнућем и одлучношћу, један младић је кренуо у рат, који још увек траје.

Пред нама је књига, својеврсна објава рата силама нихилизма, књига која декаденцију модерног света посматра са становишта Традиције.

Парадоксално, она је данас у Србији можда актуелнија но у време њеног првог издања (1979. године). Хоризонти тадашњих читалаца били су замагљени специфичном, амбивалентном југо-социјалистичком условљеношћу перцепције Запада и фасцинације западном стварношћу, која је своје право лице за нашег човека тек касније открила. Она нам данас даје сигурну позицију и добра је осматрачница за слику декаденције и узроке нихилизма модерног света. Изабране појаве, описане и објашњене у књизи, дијагностичком прецизношћу су лоциране као чворне тачке тектонских поремећаја савремене цивилизације, те ни данас нису изгубиле на актуелности. Напротив. Тенденције кризе нису промењене већ су убрзане и појачане.

Криза се често сагледава, као што примећује Јулијус Евола, са партикуларног становишта економизма, екологије, конзумеризма, морала, не дефинишући ни шта се брани ни у име чега се брани. Таква расуђивања не досежу размере и дубину кризе. Тек са становишта интегралног традиционализма и његове универзалне доктрине, можемо стећи упориште и оптику за схватање проблема модерности и онога шта је изгубљено и у име чега је изгубљено.

Поглед и доктрину примордијалне Традиције, Драгош Калајић је увео у српску културу на велика врата. Учинио је да кроз његову личност и дело она заблиста. Следећи аристократску имперсоналност у преношењу Традиције, указивао је на велика дела антике, чију квинтесенцију нам је дао у својој надахнутој књизи-опоруци Кодекс соларног реда, својеврсном космогонијском кључу аријевских капија бића. У наш културни простор са њим је дошао и нови круг мисли и перспектива о узвишеном смислу живота. Безнађу и разочарању у вредности савременог света, супротставља специфичну монументалност Традиције: „Буди при сећању да си ти плод космичких сила и миленарних напора дела и мисли низа генерација: продужи анабазу, пренеси соларну традицију“. [1]

kalajicslike02Њен велики протагониста, редак и у европским размерама, он је нашу културу обогатио тумачењем и увођењем у дела најважнијих традиционалиста (Ренеа Генона, Јулијуса Еволе, Мирчеа Елијадеа, Кумарасвамија, Тилака... да поменемо само оне најважније), који су дефинисали, рестаурисали, кристализовали и оживели дух Традиције. Нашој српској позорности препоручио је и дела уметника и мислилаца тзв. конзервативне револуције као и дела најзначајнијих представника индоевропеистике, који оповргавају дух модерног или пак реконструишу заједничку Традицију (језик, обичаје, друштвено уређење, пантеон богова) нашег хиперборејског наслеђа, наше посебне и јединствене индоевропске судбине и идентитета. Један је од ретких Европљана који су у ноћи Европе били будни. Један је од малобројног братства оних који још увек бдију.

Смак света је књига – компас за морфологију и езотерију појединих феномена модерног света, која открива и тумачи њихова скривена значења и улогу у свеобухватном антитрадицијском пројекту стварања новог човека. Она нам открива скривено језгро окултне субверзије што стоји иза популарних и наизглед ефемерних појава. Над њом, над сваком њеном страницом, лебди невидљиви дух Традиције као супротност и као референца онога против чега се побунио модерни човек; одуховљена и божанска природа човека спрам пада у једнодимензионални свет материјалне условљености.

ЛИЦЕ ТРАДИЦИЈЕ
На овом месту, умесно је дати основне назнаке о томе шта је Традиција, како би се боље схватио антитрадицијски дух модерног света.

Бела Хамваш, пишући о Ренеу Генону, овако је то сублимисао: „Постоји само једно знање: традиција; само један поредак: традиција; само један закон: традиција. Ко напусти ову основу, навлачи на себе катастрофу… Модерно (ново) доба је веровало да је, вођено идејом напретка, премашило све висине које је до сада човек досегао... Данашње знање и није ништа друго до отпадак древних знања... А традиција пак није самовоља, није теорија, него једном за свагда засновано људско постојање – древно знање које важи за сва времена, људе, раздобља, врсте, друштва. Модерно доба је поверовало да су измишљене нове истине; „истина никада не може бити нова, јер она никада није плод људског духа – независна је од нас и ми је само можемо упознати“. Традиција је комплетна синтеза. Не религија. Религија је много, традиција је само једна. Историјске религије су једна једина пројекција надрелигиозне традиције у појединим родовима, народима и раздобљима. Традиција је извор, зачетак и почетак сваког духа – древно учење о постојању, о поретку, о човеку, о друштву, о историји, о религији и о животу.“

Невидљиви, надвременски а присутни свет Традиције, подразумева у свему хијерархију вишег над нижим као одраз божанског и земаљског; ауторитет, ритуал, божанско порекло закона и власти, кастинско уређење, подређеност свега овоземаљског, људског, историјског оном надземаљском, нељудском и ванвременском, што трансцендира, што обоготворава стварност. Стварност човека Традиције обухвата, обједињава и не дели овоземаљско од надземаљског (божанског). „Свет је велики симбол, јер представља чулни облик невидљиве стварности.“

Како све ово пара уши модерног човека, чија је једина стварност и реалност физичка и чулима опипљива. Ван тога, све је за њега фикција и „бајка“.

kalajicslike03Традиција је ту, увек је присутна у прозрачности наших спознаја. Она и једино она стоји на путу силама деградације да оствари и материјализује хтонски свет антитрадиције и нихилизма.

Занимљиво је приметити да се модерни свет паразитски храни облицима традиционалног живота, знајући да је Традиција органски утиснута у човека, као неки најдубљи зов бића и стога неуништива. Зато и ствара облике који „личе“ на Традицију или је опонашају. Али оно што суштински дели Традицију од њених модерних опонашања, по Генону, је дух псеудо-иницијације појава модерног доба, њихова некомплетна духовност, њихова пародија и фалсификат, нелегитимност нижих, профаних сфера духа, иза које стоји свесна полазна тачка контра-иницијације, тј. супротстављања и инверзије правог духа Традиције, против кога је читав тај окултни рат и усмерен.

ТРАДИЦИЈА VS. МОДЕРНА
Модерни свет и свет Традиције су у највећој и непремостивој опречности. Та два света су као стање болести и стање здравља. Модернизам је, излазећи у сусрет најнижим поривима човека, постао мера његове нискости и пада. Смак света ту агонију модернизма у свој својој наказности приказује. Посебно су упечатљиви призори дегенерације савремене уметности, архитектуре, музике, сликарства и филма... Као својеврсни сеизмограф дубинских промена културе, модерна уметност се својом ружноћом, доживљава као акт освете над Европом, онемогућеној да кроз лепоту има додир са божанским.

Традиција је пак мера највишег човека, мера његове божанске природе. Ничеов надчовек је, могло би се рећи, човек Традиције; (драма великих људи на којима све почива). Све што је истински велико данас, то је појава и бљесак Традиције. Вреди само оно што је одраз традиционалног. Све остало је модерно и ефемерно. У немогућности било какве нагодбе, било каквог еволуционизма или поправке духа модерног света, не желећи да се подреди божанском, савремени човек се нашао на путу без повратка, на свом путу у велико Ништа. Отуда и равнодушност човека Традиције спрам нестанка тог света и његова потрага за смислом у новим дистанцама и новим релацијама; у стварању упоришта за нови почетак, далеко од патетике и сентиментализма за изгубљеним светом. Нико раније у српској култури тако радикално није направио дистанцу од вредности модерног доба, формулишући интегралног човека Традиције као Драгош Калајић. Као какав денди хиперборејског футуризма и припадник Europе galante, он се са лакоћом креће крај сенки и утвара модерног нихилизма, спајајући лакрдију тих појава и картезијанску озбиљност својих увида. Гротескно и трагично су лице модерног доба.

kalajicslike04На ратним стазама српских борби за Отаџбину Драгош Калајић је на позорницу наше политике увео и скренуо пажњу на неопходне појмове и визуре класичне геополитичке науке, проширујући оптику, значај и смисао српске борбе против модерног Левијатана („америчко зло“). „Задаци борбе против зла увек и свуда изискују пре свега ваљану спознају његових узрока и циљева... Можда је овде излишно истицати да су српском народу такве спознаје данас најпотребније јер је међу Европљанима, уз руски народ, највише погођен силином америчког непријатељства“... потребно је да се развеју све магле српских илузија о прекоокеанском 'историјском Савезнику' те да се осветле суштински разлози непријатељства –вашингтонске политике спрам српског народа, као дела опште противевропске стратегије снага што управљају САД. Са становишта писца ових редова, српска политика, због интелектуалних немоћи или издаја, у служби разноврсних „интернационала“ није умела или није хтела, да ваљано политички мисли и делује, односно да препозна стварне пријатеље и непријатеље у арени света. По речима Карла Шмита, „од тренутка када изостаје способност или воља таквог разликовања, народ престаје да политички постоји...“ [2]

ЛЕВИЈАТАН VS. СВЕТА АЛИЈАНСА
Да кажемо још и ово о епицентру кризе савременог света. Силе деградације су кроз два грађанска рата у Европи ступиле на отворену сцену и отвориле пут новом циклусу нихилизма у знаку Pax Americana. Све негативне тенденције су појачане и створен је читав нови свет чудовишних структура. Европа је подељена двема псеудоимперијама трећег и четвртог сталежа и свет је, полако али сигурно, постао слика њихових идеала. Њихова материјалистичка комплементарност и одсуство сваке трансцеденталности, указује на истоветно порекло. Мржња према аутентичној Европи лежи у корену модерног света. Целокупна модерна култура почива на мржњи према европском човеку и усмерена је на његово искорењивање. Модерном културом брише се сваки европски национални идентитет. Пишући о савременој Француској у Изданој Европи (1994), Калајић примећује тада, а данас широм целе Европе, сасвим отворену расистичку мржњу спрам Европљана: „У ствари... власт све чини да онемогући ваљано решење тог проблема. Она, заправо, поспешује приливе имигрантских маса из Трећег света, саботирајући и демонизирајући све покушаје да се имиграциони процеси бар контролишу и некако обуздају. Дубљи разлози те издаје Француске од стране њене властодржачке и мондијалистичке псеудоелите почивају у општој стратегији 'новог светског поретка', која тежи уништењу европских држава-нација и Европљана. Масовни приливи имигрантских маса из Трећег света су најефикасније расистичко средство растварања и уништења свих европских народа.“ Препознајемо ли се данас у овим речима?

Створена су током XX века два типа новог човека „homo americanus“ и „homo sovieticus“, регресије аутентичног европског човека. Тако су се пролетер и буржуј нашли на истом задатку разградње европске Традиције. Међутим, супротно општем уверењу, сви путеви комунизма воде у Америку. Тамо је епицентар „перманентне револуције“ целог XX века све до данас. Троцкистичке снаге преврата и разградње све време делују из Америке. Октобарска револуција, то је данас очигледно, само је прва успела „обојена револуција“ на тлу рускога царства. У скрнављењу Свете Русије, Лењин и Pussy riot савршено се слажу. Оне су његова духовна деца. Епицентар комунистичке доктрине и егалитарности лежи на Западу. Целокупна левица је западног порекла и цео савремени Запад почива на левици. Отуда, упркос повремених критика и приговора, та тиха фасцинација европске левице Америком, и њена недостатност спрам правих проблема модерности и прогреса. Пре би се рекло да се ради о различитим путевима ка истом циљу. Од свих народа Европе, руски народ је највећа жртва модерног доба и неевропске идеологије комунизма и американизма, стопљених у синтагми „нови светски поредак“. Калајић јасно указује на адресу тог „поретка“... „ко хоће да спозна суштину псеудоимперијалног пројекта званог 'нови светски поредак', мора свој поглед упутити ка његовим лабораторијама, од Лондона, преко Њујорка до Вашингтона те још даље, ка јудеопротестантским матрицама.“ (Русија устаје).

kalajicslike07Тако се испоставља да су прави циљеви Првог и Другог светског рата поробљавање, сламање и уништење целе Европе и Русије. Дихотомија капитализам – марксизам ништа не решава, већ чини да се вртимо у зачараном кругу материјализма, чије чедо и лице чини свеколику Модерну. То је само лажна алтернатива, срачуната на спречавање налажења трећег пута. Разни облици стигматизације, дискредитације и дифамације, буђења човека Традиције, такође су део пројекта разградње. Криминализацијом непријатеља обликован је јавни духовни простор савременог света.

У послератном периоду десио се својеврсни трансфер и пенетрација марксистичке мисли у академску и јавну сферу Запада (Грамшијева капиларна стратегија, Франкфуртска школа...). Духовна бољшевизација Запада показала се дубља и погубнија од бруталности оне на Истоку, тако да је основно питање данас колико дуго ће источни део Европе остати имун на заразу и дегенерацију Запада и колико ће имати снаге за превладавање постојећег економистичног окамењивања целокупне сфере живота.

У капиталној књизи аријевске аристократске сабраности Европска идеологија, која прати континуитет европске самосвести о заједничком пореклу од најранијих времена до данас, Калајић, пишући о перспективи Европе, говори о великим задацима деснице у ослобађању од инерција антикомунизма, који је био само изговор за русофобију: „Већ смо указали на велику превару атлантских окупатора који су након победе у Другом светском рату успели да убеде западноевропске владе те и европску десницу како Европи прети руски освајачки поход. Та лаж је пала на погодно тле, на латентну и распрострањену русофобију, зли плод подлог Албиона и његове противевропске политике divide et impera. Неопходно је уложити велики труд у ревизију односа Русије и Европе коју су писали и коју исписују историчари под сенком Левијатана.“

Баук могућности стварања једне нове Свете Алијансе, кружи модерним светом, баук савеза Русије и Немачке, баук буђења Традиције.

БУДУЋНОСТ ПРИПАДА НАМА
Погледи аутентичне Европе упрте су данас у Русију. „Већ одавно знамо да та Света Русија, у својим недрима чува празавичај свих индоеврпских народа.“ [3]

Еволине прозорљиве речи младоме Калајићу: „Ви ћете препородити римску идеју“, као да су нашле смисао у Драгошевом уздизању и буђењу давне идеје о Москви као Трећем Риму... „Русија је и земља ка којој су упућени многи погледи прижељкивања обнове Трећег Рима. Русија је и име наде у ослобађање и препород Европе, наде коју гаје, са делотворним песимизмом, многи веродостојни Европљани, у цитаделама и тврђавама последње одбране европских врлина и вредности, под опсадом сила нихилизма ове наказне, лихварске и тровачке цивилизације Запада.“ [4]

Лутајући пламен аутентичне Европе (римска идеја Империје) данас је у Русији. Највеће резерве европске духовне енергије и моћи Традиције, њен elan vital, налазе се тамо, на континенту Европе. „Светлост традиционалних учења о цикличној морфологији историје указује да ће Русија прва изаћи из овог мрачног доба (kali-yuga), зато што је управо прва ушла у његово најгоре стање, искусивши прокомунистички систем свеопштег процеса свођења човека у кострети економске животиње. Русија је и последњи велики трезор енергија европског човека какве изискују задаци превладавања сила нихилизма и отварања магистралних путева ка хоризонтима обоготворења људског елемента. Од исхода борбе која се данас води у Русији између људи и нељуди, између руског народа и окупатора – зависи судбина Европе и васцелог света“ [5].

Поглед на целокупно дело Драгоша Калајића говори о изузетној и јединственој кохерентности тог дела, које стоји као мегалит на континенту Европе, о кога се разбија сила и илузија модерног Левијатана. Мистериозни мегалит, гост из великих даљина, за кога знамо да носи нешто данас недостајуће, што дотиче нашу суштину. Слутимо да смо то ми, онакви какви би требало да смо...

Но, прво морамо пробудити Империју у себи. Oбновити светилиште. Божанство тражи да се на олтар мора ставити све. Без остатка.

kalajicslike08Немо присуство духовне узвишености божанске Традиције стоји пред нама, као да чека оне који ће је препознати, пробудити, удахнути нови живот, духовно уздићи једно ново Царство, ојачано искуством пада, сјајније но што је икада било. Драгош Калајић је учио да другачије од тога и не може бити.

Смаком света добија се имунитет од болести нихилизма и отварају се врата Традиције за оне који су позвани.

_________
* Баја Патак – Дизнијев јунак, збирно име свих ротшилда, рокфелера, моргана... овога света.

** „Непоколебљиви џез“ – назив војних маневара НАТО на северним границама Русије.

_________
Упутнице:
[1] Драгош Калајић: Кодекс соларног реда.

[2] Драгош Калајић: Америчко зло.

[3] Драгош Калајић: Русија устаје.

[4] Драгош Калајић: Русија устаје.

[5] Драгош Калајић: Русија устаје

Аутор је редитељ из Београда. Текст је предговор за обновљено издање књиге "Смак света" Драгоша Калајића, која ће се појавити поводом десетогодишњице смрти аутора

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.