Menu
RSS

СТАРО ВИНО, НОВЕ МЕШИНЕ ИЛИ ИСТОРИЈА АМЕРИЧКОГ ПОПУЛИЗМА

tramppopulizamМАЈКЛ КАЗИН

Популизам може бити опасан, али може бити и неопходан


Доналд Трамп није типичан популиста. Републикански кандидат за председника САД наследио је богаство, хвали се својом имовином и бројним некретнинама, креће се по својим ексклузивним одмаралиштима и луксузним хотелима и има економски план којим би између осталог смањио порез богатим људима попут њега. Али политичар не мора живети међу људима скромног имовинског стања или чак заговарати политику која би им подигла зараде да би артикулисао њихово негодовање и придобио подршку. Свеједно да ли ће победити или изгубити, Трамп је напипао главну артерију огорчења и беса милиона белих Американаца радничке и средње класе.

Тешко да је он први политичар који се острвио на елите и на прво место ставио интерес обичног човека. Две различите, често и конкурентске популистичке традиције дуго су се развијале у САД. Стручњаци увек говоре о „левичарском” и „десничарском” популизму, али те етикете не осликавају најважнију дистинкцију. Прва врста америчких популиста усмерава народну мржњу искључиво према врху: ка корпоративним елитама и њиховим политичарима у влади, који су наводно продали интересе грађана који обављају суштински најважније државне послове. Ови популисти су усвојили концепцију „народа” базирану на класи, и избегавају да се представљају као присталице или противници било које етничке или религијске групе. Припадају широкој либералној струји у америчком политичком животу и промовишу неку врсту „грађанског национализма”, који историчар Гери Герсел дефинише као „веру у фундаменталну једнакост свих људских бића, у неотуђиво право сваке индивидуе на живот, слободу и потрагу за срећом, као и у демократску владу која црпе свој легитимитет из народне подршке“.

Присталице друге америчке популистичке традиције – оне којој и Трамп припада – такође криве корпоративне елите и владу за нарушавање политичких слобода и економских интереса обичних људи. Али дефиниција „народа” у овој популистичкој традицији је ужа и етнички ограниченија. Током највећег дела америчке историје подразумевала је само грађане европског наслеђа – „праве Американце” – чији етницитет им је сам по себи обезбеђивао право на уживање у благодетима земље. Ова врста популиста обично истиче постојање опасног и злог савеза између више класе, са једне, и недостојних (сиромашне црне класе), са друге стране – што је веза која угрожава интересе и вредности патриотске (белачке) већине позициониране у средини. Сумња у прећутни пакт између врха и дна потиче из идеологије коју Герсел назива „радикалним национализмом”, концепцијом „Америке у етнорасном погледу – као заједнице људи обједињене крвљу, бојом коже и наслеђеним геном за самоуправљање”.

PeoplesParty at Columbus NebraskaОбе врсте америчких популиста су, с времена на време, придобијале политички утицај. Њихови узлети нису случајни. Раст популизма је одговор на праве проблеме: економски систем који фаворизује богате, страх од губитка посла због имиграције, политичари који више брину о сопственом напредовању него о благостању већине... На крају је једини начин за ограничавање њихове популарности схватање ових проблема озбиљно.

ПОПУЛИЗАМ НЕКАД И САД
Популизам је дуго био споран и несигуран концепт. Школарци дебатују о томе ради ли се о креду, стилу, политичкој стратегији, маркетиншком трику или некој врсти комбинације свега тога. Популисти су хваљени као браниоци вредности и потреба вредне већине и осуђивани као демагози који играју на карту неукости необразованих.

Али термин „популиста” некад је имао прецизније значење. У 1890-тим, новинари који су говорили латински сковали су термин за опис треће велике партије, (популисти или Народна партија), која је снажно артикулисала напредне грађанско-националистичке струне америчког популизма. Народна партија настојала је да ослободи политички систем од стега „финансијске моћи”. Њени активисти, од којих су многи долазили са југа и запада, заговарали су заједничке интересе руралног и урбаног рада и нападали монополисте у индустрији и високим финансијама јер доводе до сиромашења маса. „Настојимо да повратимо владу републике у руке обичних грађана, који су је и створили“, грмео је Игнасио Донели, романописац и некадашњи републикански конгресмен, у свом главном говору на оснивачком конгресу странке у Омахи 1892. године. Нова партија настојала је да прошири моћ централне владе како би служила „обичним људима” и понизила експлоататоре. Те исте године Џејмс Вивер, популистички кандидат за председника, освојио је 22 електорска гласа и деловало је као да ће партија преузети контролу над неколико држава на југу и у Великој равници. Али четири године касније, на подељеној националној конвенцији, већина делегата је подржала демократског кандидата Вилијама Џенингса Брајана, који је прихватио неке од главних предлога партије, попут флексибилне новчане емисије базиране на сребру и злату. Када је Брајан, „Велики ујединитељ”, изгубио изборе 1896, трећа партија се брзо распала. Како 1955. пише Ричард Хофстадер, њена судбина – као и већине трећих партија – личила је на судбину пчеле: умрла је у тренутку кад је убола политички естаблишмент.

Сенатор Берни Сандерс баштини традицију популистичке реторике. Током кампање за демократског председничког кандидата у 2016. оптужио је „милијардерску класу” за издају обећања америчке демократије и захтевао мимималну сатницу од 15 долара, бесплатну здравствену негу за све и друге прогресивне економске реформе. Сандерс себе назива социјалистом а своје присталице авангардом „политичке револуције”. Па ипак све за шта се он у ствари заложио је проширена држава благостања, налик на оне које већ дуго постоје у Скандинавији.

Друга популистичка струја – расно-националистичка – појавила се отприлике у исто време кад и Народна партија. Обе су настале из истог осећаја угрожености који је у Златном добу произашао из растуће неједнакости између нерегулисаних корпорација и инвестиционих кућа, са једне, и радника и малих фармера са друге стране. У касном 19. и раном 20. веку прваци ове школе мишљења подносили су ксенофобичне апеле за лобирање у Конгресу о забрани кинеске и доброг дела јапанске имиграције у САД. Припадници радничке и средњекласне белачке америчке популације, од којих су неки били чланови тешко опстајућих радничких синдиката, повели су овај покрет и успели да придобију гомилу присталица. „Наши богаташи... окупили су се под заставом милионера, банкара, земљишних монополиста, железничких краљева (railroad kings) и лажних политичара да би допринели сопственом благостању”, прогласио је Денис Керни, мали привредник из Сан Франциска са талентом за држање ватрених говора који је 1877. основао Радничку партију Калифорније (WPC). Керни је сматрао да „надувена аристократија... чешља сиромашне крајеве Азије у потрази за најгорим робовима на кугли земаљској – неквалификованим кинеским радницима – које увозе овде, на слободно америчко тржиште рада, што само продубљује јаз између богатих и сиромашних и додатно деградира положај беле радничке класе“.

workersМашући слоганом „Кинези морају да оду” и захтевајући осмочасовно радно време и државне послове за незапослене, партија је брзо нарасла. Само неколико активиста се успротивило њеној расистичкој реторици. WPC је преузла власт у Сан Франциску и у неколико мањих градова и одиграла велику улогу у доради калифорнијског устава којом су искључени Кинези и успостављена комисија за регулацију Централне пацифичке железнице, која је била од огромне важности за државну економју. Међутим, WPC је убрзо поцепана унутрашњим конфликтима: Кернијева фракција је желела да се настави са нападима на кинеску „пошаст”, али многи чланови радничких синдиката желели су да примарни фокус буду скраћивање радног времена, додела државних послова незапоисленима и повећање пореза богатима.

Ипак, популистички активисти и политичари Кернијевог калупа остварили су велику победу. Године 1882. убедили су конгрес да усвоји Закон о искључењу Кинеза – први закон у америчкој историји који је забранио припадницима одређене националности да улазе у земљу. Две деценије касније активисти калифорнијског радничког покрета предводили су кампању за забрану јапанске имиграције. Њихови главни мотиви одражавају претњу коју Трамп данас види у муслиманским заједницама: јапански имигранти, како су сматрали многи припадници белачке радничке класе, били су шпијуни свог цара који је планирао напад на САД. Јапанци „имају лукавост лисице и суровост крвожедне хијене” написао је Олаф Тивотмо, званичник Синдиката Сан Франциска који је 1908. и сам дошао као имигрант из Норвешке. Током Другог светског рата таква расположења допринела су да федерална власт легитимизује присилно размештање 112.000 америчких Јапанаца (углавном америчких грађана).

Године 1920. још један претходник трамповског популизма уздигао се, пао и оставио свој печат на америчку политику: Кју клукс клан. Пола века пре тога федерална влада је забранила прву инкарнацију ККК која се служила тероризмом како би спречила црнце са југа да упражњавају своје тек освојене слободе. Године 1915. методистички свештеник Вилијам Симонс (на слици испод) поново је покренуо групу. Други Клан привлачио је присталице из целе земље. Они не само да су настојали да спрече Афроамериканце да користе своја уставна права загарантована 14. и 15. амандманима; они су 1920-тих указивали на конспиративно удруживање алкохолног лобија са католичким и јеврејским шверцерима зарад подривања устава, тј. недавно усвојеног 18. амандмана који је забрањивао производњу и продају алкохолних пића. „Непријатељска – срдита, осветољубива и непатриотска – алкохолна банда настоји да укине највиши државни ауторитет”, тврдио је 1924. The Baptist Observer, проклановски лист из Индијане. „Могу рачунати на помоћ битанги, лопова, љубитеља вискија, разних саучесника у греху и равнодушних грађана... Могу ли рачунати и на тебе?” Попут Кернијеве партије, и други ККК убрзо се распао. Али са готово пет милиона чланова на свом врхунцу средином 1920-тих, Клан и његови политички савезници допринели су да Конкгрес усвоји стриктне годишње квоте којима се од 1924. ограничава број имиграната из Источне и Јужне Европе на само пар стотина по појединачној земљи. Конгрес је укинуо овај отворено дискриминаторски систем тек 1965.

WilliamJoseph SimmonsКао и ранији демагози, Трамп такође осуђује глобалне елите за промовисање „отворених граница”, које наводно дозвољавају имигрантима да узмају послове америчким радницима и обарају њихов животни стандард. Републикански кандидат је био поприлично прецизан говорећи о групама које представљају највећу претњу. Оптужио је Мексиканце да са собом доносе дрогу, злочине и силовања у – иначе мирно – становништво које живи по слову закона, као и муслиманске имигранте за наклоност према „грозним нападима на људе од оних који верују само у џихад и немају осећај и поштовање према људском животу” – што је оштра истина коју је „политички коректна” Обамина администрација наводно игнорисала.

АМЕРИКА НА ПРВОМ МЕСТУ
Амерички популисти имају тенденцију да се примарно фокусирају на домаћу политику. Али спољна политика је такође њихова тема. Трамп, на пример, наступа против међународних алијанси попут НАТО, а популисти обе традиције су дуго бринули због опасних спољних утицаја на земљу. У својој платформи из 1892, на пример, Радничка партија је упозорила на „велику заверу против људске врсте”, јер златни стандард који је „организован на два континента убзрано преузима светску имовину”. Ипак, од две врсте популиста они који следе расно-националну традицију увек су били више неперијатељски настројени према међународном ангажману. Средином 1930-тих отац Чарлс Кахлин, „радио-свештеник”, позвао је велики број својих слушалаца да устану против ратификације уговора председника Френклина Рузвета који САД дозвољава да учествују у раду Међународног суда у Хагу. Кохлин је сматрао да је тај суд оружје истих „међународних банкара” који су наводно увукли земљу у кланицу Првог светског рата. Ланац страха који је тиме покренут уплашио је довољан број сенатора, па је Рузвелт онемогућен да придобије неопходну двотрећинску већину.

Године 1940. Први амерички комитет, изолационистичка група за притисак, издао је слично упозорење против америчког уплитања у Други светски рат. Група је имала око 800.000 чланова окупљених у широкој коалицији: конзервативни бизнисмени, део социјалиста, студентска група у којој су били будући писац Гор Видал (тадашњи средњошколац) и будући председник Џералд Форд (тадашњи студент права на Јејлу). Такође је имала подршку великог броја истакнутих Американаца, између осталог Волта Дизнија и арихтекте Лојда Рајта. Али 11. септембра 1941 њено најпреознатљивије лице, прослављени авијатичар Чарлс Линдберг (на слици испод), помало је претерао у изражавању антиратне и антиелитистичке поруке. „Три најважније група које су вршиле притисак на ову земљу да уђе у рат су Британци, Јевреји и Рузвелтова администрација”, рекао је у говору који је уживо преношен у целој земљи. „Највећа опасност коју они представљају по ову земљу лежи у чињеници да поседују велики удео и утицај у нашој филмској индустрији, штампи, радију и нашој влади“. До тада је Хитлерово освајање већег дела Европе покрет Америка на првом месту приморало на дефанзиву. Линдебергови антисемитски испади убрзали су његов пад. Група је убрзо распуштена након јапанског напада на Перл Харбор, три месеца касније.

carlslindbergУ протеклим деценијама, међутим, неколико истакнутих фигура популистичке деснице оживели су њену реторику иако највећи део њих избегава отворени атнисемитизам. Почетком 1990-тих Пат Робертсон, оснивач Хришћанске коалиције (лобистичке групе конзервативних хришћана) упозорио је на мрачну глобалистичку заверу против америчког суверенитета. „Присталице глобализације... из финансијског картела”, упозорио је, „финансирају глобалисте из Кремља“. Неколико година касније конзервативни политички аналитичар Пат Бјукенен (на слици доле десно) предложио је изградњу „морског зида” који би зауставио имиграцију „која се прелива преко јужних граница”. Године 2003. оптужио је неоконзервативце за планирање америчке инвазије на Ирак са циљем да изграде „нови светски поредак”. Ове године Бјукенен је бранио репутацију комитета Америка на првом месту подршком Трампу у трци за Белу кућу. Са своје стране републикански кандидат је у свом великом априлском говору обећао да ће „Америка на првом месту бити велика и најважнија тема његове администрације”. Чак је навео публику да скандира речи тог слогана, глумећи равнодушност према његовом мрачном пореклу.

МИ, НАРОД?
Иако је Трампов успон показао истрајност идеје америчког расно-националног популизма, његовој кампањи недостаје један кључни елемет – релативно разумљива емотивна дескрипција термина „народ” који Трамп тврди да представља.

То је нова мана у историји америчког популизма. Народна партија и њени савезници потенцирали су моралну супериорност „произвођачке класе”, која „ствара целокупну имовину” својим прстима и мозговима. Њихова морална већина укључивала је индустријске раднике, мале фармере, алтруистичке професионалце попут професора и физичара. За прохибиционисте који су подржавали ККК термин „народ” подразумевао је трезне беле евангелисте који су имали довољно духовне храбрости да заштите своју земљу и породицу од батине „трговаца алкохолом.” Конзервативци попут сенатора Берија Голдвотера и председника Роналда Регана тврдили су да говоре у име „пореских обвезника” – дорађене верзије ранијих „произвођача”. Током председничке кампање 1968. кандидат треће партије Џорџ Волас чак је навео и занимања људи које сматра да заступа: возаче аутобуса, возаче камиона, козметичарке и фризерке, ватрогасце, полицајце, раднике у челичанама, рударе, запослене у телекомуникацијама, запослене у нафтном сектору и мале предузетнике”.

Међутим, позивајући се на паролу „Учинимо Америку поново великом” Трамп је понудио само мутни носталгични клише по којем Американци треба да му помогну у намери да оствари тај моћни подвиг. Његови говори и кампањски вебсајт препуни су уопштених термина попут „радничких породица”, „наше средње класе” и, наравно, „америчког народа” – што је у оштром контрасту са јасноћом његових напада, било да се ради о Мексиканцима, муслиманима или политичким ривалима („мали Марко”, „лажљиви Тед”, „нискоенергични Џеб” и „непоштена Хилари”).

У Трампову одбрану треба рећи да је постало теже за популисте – или било који други сој америчких политичара – да праведну већину дефинишу прецизније или уверљивије. Од 1960-тих САД све више постају мултикултурална земља. Нико ко озбиљно намерава да постане председник не може себи дозволити да прича о „народу” ако тиме искључује све који нису белци и хришћани. Чак и Трамп у последњим месецима кампање на ограничен и помало уврнут начин покушава да придобије Афроамериканце и Хиспаноамериканце. У међувремену је група коју су популисти расно-националистичке оријентације историјски хвалили као срце и душу САД (бела радничка класа) постала опадајућа мањина.

reganbjukenenИпак, ни прогресивни популисти нису успели да реше ову реторичку загонетку. Сандерс је ове године имао импресивну кампању за демократског кандидата. Али, попут Трампа, и он је био много јаснији говорећи о елитама које презире – у његовом случају милијардерска класа – него о томе ко би тачно требало да допринесе и осети корист од његове самопроглашене револуције. Кандидат који је успео да извуче вероватно најватренију подршку младих Американаца свих класа и раса, иако је покушао, није умео прецизније да дефинише термин „народ” (people).

У прошлости су снажнији концепти њихових база помагали популистима да изграде дуготрајне савезе – оне које могу да владају, а не само да воде кампање. Позивајући се на идентитете које су гласачи прихватали („произвођачи”, „бела радничка класа”, „амерички хришћани” или Никсонова „тиха већина”), популисти су их наводили да гласају за њих, а не просто против алтернативних понуда. Ни републиканци ни демократе данас нису успели да формулишу један такав апел, што је уједно и разлог и последица непопуларности обе партије у широј јавности. Можда ће бити немогуће иступити са кредибилном дефиницијом „народа” која може да мобилише неухватљиви плуралитет класа, полова и етничких идентитета које – често невољно – коегзистирају у Сједињеним Државама иако амбициозни популисти вероватно неће одустати од настојања да то ураде.

ИГРАЊЕ СТРАХОМ
Трамп ће се борити да уђе у Белу кућу. Упркос манифестацији слабости демократског кандидата Хилари Клинтон – укључујући недостатак поверења јавности и чудан начин говора – њен противник је стекао репутацију због агресивне демагогије којом напада мањинске групе и појединце, а не због државничког понашања и креативне политике. Током највећег дела кампање његов слоган је могао да буде и „учинимо да Америка поново мрзи”. Таква негативност је ретко била разумна председничка стратегија у земљи где се највећи број људи поноси, можда и наивно, својим оптимизмом и отвореношћу. Такође, отворени расни национализам више није прихватљив у председничким кампањама.

Ипак, било би глупо игнорисати нервозу и бес оних који су Трампа подржали страшћу какву деценијама нису испољили према било ком другом кандидату. Судећи по недавној студији политиколога Џастина Геста, 65 одсто белих Американаца – који чине две петине укупне популације – би подржало партију која заговара „обуставу масовне имиграције, обезбеђивање послова америчким радницима, очување америчког хришћанског наслеђа и заустављање исламске претње”. Ови људи верују да их највећи број политичара игрнорише или се снисходљиво односи према њима и осећају се напуштено од масовне културе која промовише богаство, космополитизам и расну разноликост. Они представљају отприлике исти део народа своје земље као и Французи који тренутно подржавају Национални фронт, а процентуално само око десет одсто их је мање од Британаца који су подржали излазак Британије из ЕУ.

Али, све док се ниједна од две велике партије у САД темељно и са разумевањем не позабави њиховим бригама – озбиљно ограничавајући број нелегалних имиграната и обезбеђујући сигурно запослење и пристојне плате – они ће највероватније остати отворени за политичаре који ће играти на ту карту, колико год она или он били слабо информисани. Ако изгуби, Трамп се можда никад више неће кандидовати за политичку функцију. Међутим, традиција популизма којом се послужио ће наставити да постоји.

НУЖНО ЗЛО
На свом врхунцу популизам пружа језик који, уместо да је угрози, може ојачати демократију. Народна партија је допринела да се предузму многе прогресивне реформе, попут доношења пореза на доходак и корпоративних прописа који су САД у 20. веку учинили хуманијим друштвом. Демократе који су користиле популистичке апеле, од Брајана до ФДР (Френклин Делано Рузвелт), урадиле су много на стварању либералног капиталистичког поретка, који, упркос свим његовим манама, ретко који Американац данас жели да сруши. То важи и за популистичке говорнике који су иступали против закона који су ишли на руку мигрантима, попут оног о осмочасовном радном времену, од којег су на крају имали користи сви радници у земљи, без обзира на место рођења.

americafirst01Популизам је имао бурну прошлост. Расисти и они који су желели да владају чврстом руком користили су његову допадљивост, баш као и толерантнији противници плутократије. Али Американци нису успели да пронађу сврсисходнији начин да пред своје политичке елите изнесу захтев да живе по идеалима једнких шанси и демократске владавине за које се декларативно залажу у политичким кампањама. Популизам може бити опасан, али може бити и неопходан. Како је 1959. историчар Ц. Вен Вудвард написао у одговору интелектуалцима који су потцењивали популизам, „морате очекивати, чак се и надати будућим превирањима која ће шокирати моћне и привилеговане и обезбедити периодичну терапију која је изгледа неопходна за здравље наше демократије”.

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ


Foreign Affairs

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.