Menu
RSS

ТЕМЕЉНИ БОШЊАЧКИ МИТОВИ [2]

stjepankotromanicВУК БАЧАНОВИЋ

Ако „Срби“ означава оне који су сродни, онда је јасно зашто је некад заједничко име узмицало пред регионалним идентитетима


2. У СРЕДЊОВЈЕКОВНОЈ БОСНИ НИКАДА НИЈЕ БИЛО СРБА
Овај мит је формиран превасходно редукционистичким навођењем и тумачењем историјских извора. Тачније, пробираће се и ван контекста тумачити они историјски извори у којима се босанске велможе спомињу као „доБρʜ Бошьɴɑɴє” [1], односно, да као бан Стјепан (у различитим верзијама Степан, односно Стипан), владају „ʒємʌɑмь Босɴьсκʜмь” [2], те да тобоже владају искључиво над етничким Бошњанима. То се најчешће правда такође једном од повеља бана Стјепана II Дубровнику у којој каже да „ɑκо ʜмɑ дƔБρовʏɑɴʜɴь κою пρɑвдƔ ɴɑ БошɴɑɴʜɴƔ дɑ гɑ поʒовє пρѣдь господʜɴɑ Бɑɴɑ” [3]. Такође ће се инсистирати искључиво на изворима у којима се спомињу велможе „κρɑʌıє̵вьствɑ Босɴьсκогɑ” [4], односно гаранције и потврде „κρɑʌıє̵вь... Босьɴьсцѣχь” [5], односно „пρʜρодʜтєʌь господє κρɑʌєвь Босɑɴьсцʜχь” [6], а коју даје владар који је иксључиво „мʜʌостʜю Божʜомь κρɑʌь Босɴʜ ʜ κ томƔ“ [7], који ће Дубровнику потврдити права „κɑκо є ʜ пρьво Бʜʌо ʒɑ пρьвє господє κρɑʌєвь Босɑɴьсцʜχь” [8], а којих се морају придржавати „Кто годи је Бошњанин али Краљевства босанскога”, то јесте ко припада „Босɑɴьцʜмʜ ʌƔдьмʜ” и „дρьжɑвʜ Босɴьсκоʜ”.

Редукционизам почиње са најранијом историјом Босне. Док, с једне стране, Повеља бана Кулина, за коју је хрватски лингвист Ватрослав Јагић писао да је „најстарије што би писано ћирилицом а србским језиком”, постала „родни лист босанске државности”, то се повеља бана Нинослава (чак три сачуване) најчешће прећуткује или настоји дилетантски мисинтерпретирати иако је драгоцијена у смислу проучавања континуитета односа Босне и Дубровника.

У истој повељи у којој бан каже да се „...κʌєтвью κʌєʌь κɑκомь сє є Бɑɴь κоyʌʜɴь κʌєʌь”, стоји и завршна одредба која каже: „ɑ сє єщє ɑκо вѣρоyє сρьБʌʜɴь вʌɑχɑ дɑ сє пρʜ пρѣдь κɴєʒємь ɑκо вѣρƔє вʌɑχь сρьБʌʜɴɑ дɑ сє пρʜ пρѣдь Бɑɴомь“, односно да се спорови између Нинослављевих поданика (Срба) и Дубровчана (због романскога поријекла означених Власима), рјешавају пред дубровачким кнезом, односно босанским баном. Занимљиво, Нинослав у другој сачуваној повељи Дубровнику (у којој понавља одредбу о Босанцима-Србљима и Дубровчанима-Власима), свога сувременика, српскога владара Стефана Владислава, не назива српским краљем, већ „κρɑʌєм ρɑшκʜм“, разликујући га тако од себе „великог бана босанског“, чији су поданици такође Срби. Драгољуб Драгојловић је утврдио да истом типу повеље-заклетви и језиком и теолошким карктеристикама припадају повеље хумских феудалаца, који су били у оквиру српске државе Немањића, од хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање с краја 12. вијека, до припајања Хума босанској држави првих деценија 14. вијека.

stecak22Произвољна и очигледно националистичка тврдња хрватског историчара Томислава Раукара да „Србљи“ у Нинослављевој повељи представљају „дописивање“, односно биљешке каснијих дубровачких писара на крају повеље, неодржива је не само због броја очуваних повеља са истом садржином (три) већ и чињеницом да се Срби помињу унутар врло комплексних одредби попут: „ʜ дɑ ɴѣ ɴʜκѣρє ʜʒьмɑ ɴɑ ʜɴɑго сєρБʌʜɴɑ ɴʜ ɴɑ ʜɴɑго вʌɑχɑ ʌʜшє ɴɑ сɑмогɑ ʜсьцɑ ʜ дɑ сѣ ɴєκо⊦ɑ κρʜвʜɴɑ мєћƔ ɴʜ ʏʜɴʜ дɑ тɑ κρʜвʜɴɑ сѣ сьс пρɑвʜɴовь ʜсьпρɑвʜ ʜ сʜ мʜρь ʜ сʜ ωБєть дɑ сє ɴʜκɑκоρє ɴʜκʜмρє дєʌомь ʜ ɴʜκʜмρє κоɴьцємь дɑ сє ɴє ρєшʜ ɴʜ дɑ сє подьпєρѣ ɴє пɑʏє дɑ Бɣдє твєρдь Ɣ вєκʜ“, односно да се никада између „Србљина“ и „Влаха“ кривица не учини, а да се не исправи и да то тако остане „у вијеке“. Занимљиво је због чега се ова повеља не тумачи као „темељ босанске државности“, или „први споменик босанског језика“ и томе слично.

Бан Стјепан II Котроманић, за кога Мавро Орбини тврди да је био „сљедбеник грчких јереси“, није само господин „ʒємʌɑмь Босɴьсκʜмь” већ и „соʌьсκʜмь ʜ Ɣсρьсκʜмь ʜ доɴʜмь κρьємь ʜ χмьсκʜє ʒємʌʜ гд̅ɴ̅ь“, што имплицира да су, уз босанске, постојале и усорске земље и Соли и Доњи Краји са различитим регионалним идентитетима, као и Хумска земља, које је први пут у 14. вијеку, након смрти краља Стефана Милутина и уништења локалне српске властеле Бранивојевића, доспјела у титулу босанског владара. Истог онога Стјепана II, који је у својим повељама спомињао како „добре Бошњане“ (не етнију, већ регионалну властелу уже Босне), али и „добре Усоране“ (регионалну властелу Усоре), а који је на своје повеље уговора са Дубровником ставио свој златни печат, од којих су „двʜє ʌɑтʜɴсцʜ ɑ двʜ сρьпсцʜє“. За то вријеме, владар из куће Немањића, у то вријеме цар Стефан Душан, за бана Стјепана, баш као и у Нинослављеву случају титулирања владара Србије, није „цар српски“, већ „цρь ρɑшκʜ“. Сви ови подаци се јасно уклапају са подацима већ поменутога хроничара угарско-византијског рата из 12. вијека Јована Кинама, који је оставио свједочанство према којем Дрина раздваја Босну „од остале Србије“, премда она „није потчињена архижупану Срба, него народ у њој има посебан начин живота и управљања.” У том смислу су интересантна још титула угарског краља Беле II Слијепог, који низу својих титула додаје и „rex Ramae“, односно „краљ Раме“, с тим да угарски хроничар Јанош Туроци из 15. стољећа у познатој Chronica Hungarorum у потпуности потврђује стање које је у 12. вијеку записао Јован Кинам, па пише да је угарски краљ од свога таста великог жупана Уроша II у мираз добио „онај дио Србије који Грци зову Босна, а Угри Рама“. Опет, несумњиву посебност Босне у односу на друге српске земље, а посебно на државу која се развила из „архонтије Србије“, то јесте државе рашких владара, свједочи титула ромејског цара Манојла II Комнена, такође из 12. вијека, према којој је он „исавријски, киликијски, арменски, далматински, угарски, босански, хрватски, лазички, ивирски, бугарски, српски, жичиски, хазарски и готски“ владар.

Како је то у можда, до сада најсвеобухватнијем раду о питању Раме у титулама угарских краљева утврдио Тибор Живковић; „Могуће је, дакле, закључити да босански банови почињу своју самосталну владавину последњих деценија 10. века. Од тог времена некада јединствена Србија полако почиње да се распада на две геополитичке целине – Рашку и Босну. Рама, како излази на основу Попа Дукљанина, није припадала Босни, већ је улазила у област Подгорја, гдје су се преплитале зоне утицаја дукљанских и српских владара... В. Ћоровић је одавно упозорио да је жупа Рама припадала Рашкој, односно Рашком Подгорју. Ослонац за такво тумачење пронашао је Ћоровић у два занимљиа топонима северно од Коњица, у подручју Радобоље према Босанској планини – Рашка страна или Рашки дол.“

Према томе, Рама долази под власт босанских владара тек касније, можда већ у вријеме бана Борића (у вријеме Стјепана II њоме влада банов вазал кнез Остоја), од када угарски владари настоје изједначити двије српске земље – жупу Раму, чвршће везану за Рашку и самосталнији банат Босне, како би их што чвршће везали за угарску круну. У сваком случају, нема никакве сумње да је сјећање на ову повезаност постојало у Босни и да управо из ње произлази Нинослављево именовање Босанаца етнонимом „сρьБʌʜɴь“ и да управо, сљедствено том насљеђу, бан Стјепан II за своје двије повеље кажу да су писане „сρьпсцʜє“. Наравно, да се ту на уму мора имати чињеница да 13-вијековно „сρьБʌʜɴь“ нема исто значење доцнијег све већег везивања овог широко раширеног словенског етнонима за византијско-православну културу и цивилизацију, која ће на Балкану, заједно са осталим вјерским припадностима, пресудити када је у питању формирање различитих нација из првобитно јединствене предмодерне етничке скупине.

Ако пођемо од етимологије, према којој етноним Србин долази од *сръб- / *сьрб-, исп. и словенске глаголе: пољ. с(и)ербаћ, с(и)орбаћ, сарбаћ 'сркати, мљацкати', рус. сербать, сербать 'исто', укр. сербати 'исто', белорус. сербаць 'исто', словеначки србати 'исто', бугарски сърбам 'исто', црквенословенски сърбаније '(посркана) супа', полапски срабанěк 'ретка супа од крупице' (<*срьбаникъ-), поред горњол. срěбаћ 'сркати, мљацкати', доњолужичког срјебаś 'исто', кашупског стрзебаћ 'исто', чеш. стřебати 'исто', словачког стребат 'исто' (уметнуто -т- као у чешком стříбро 'сребро'), староруског серебати 'исто', српскохрватског дијалекатског сребати 'исто' и словеначког сребати 'исто' (< *серб-), што би имплицирало да Срби означава оне који су сродни, односно „браћа по млијеку“, онда нам је јасно зашто је под различитим политичким, социјалним, културолошким и другим условима распада племенског и успостављања феуданог друштва, некадашње заједничко име узмицало пред регионалним идентитетима, баш као у случају Нијемаца, Холанђана и швајцарских Нијемаца, који су се комплексним историјским процесима од несумњиво једне етничке групе, подијелили на више етнија, а потом и модерних нација.

stecak21Како је тај процес текао у Србији и Босни и на који начин он нема никакв везе са бошњачким митом о темељној нацији, читајте у наредном наставку који ће се бавити идентитетима у ове двије државе у 14. и 15. вијеку.

___________________
Упутнице и напомене:

[1] Бан Стјепан Котроманић, око 1322. године, на Milima Arh. Kermenda; Šišić, br. 6; Thalloczy, Studien br. I, GZM XVIII/1906; sl. Povijesti Bosne – Napredak; усп. Dizdar, 56.

[2] Бан Стјепан Котроманић око 1323. године;
ориг. у u Kermendu; Šišić, br. 4, Thall. br. V; GZM, XVIII, 1906, 405; сл. Ђорђић, 1971:390.

[3] Уговор босанског бана Стјепана Котроманића с Дубровчанима; 23. октобар 1332; преписао граматиг опћине дубровачке, оригинални примјерак дијака Прибоја; Miklosich LXXXV. Текст који доноси Миклошић препис је дубровачког примјерка из Codex ragusinus fol. 52б – документа који је састављао (1430-1455) дубровачки писар Никша Звијездић.

[4] Војвода Сандаљ дијак Грубач, 30. мај 1420. у Соколу.

[5] Краљ Твртко II, логофет Душан 16. аугуст 1420, под Високим.


[6] Стефан Твртко Твртковић, 16. аугуст 1420. Miklosich CCLXXIII; Стојановић, бр. 522; Чремошник, бр. 50; Турбић:Хаџагић 2006:83-84. HR-DAD; sign. 7. 3. (Diplomata et acta) 15. ст. бр. 227. Писар: логофет Душан, Под Високим, писмо: полукурзивна минускула; сл. Ђорђић 1971:402.

[7] Исто.

[7] Стјепан Томашевић, 25. новембар 1461, 4, дијак Бранош у Јајцу; Miklosich CCCXCV; Стојановић, бр. 741; Чремошник, стр. 188, 192; Турбић-Хаџагић 2006:155-156. HR-DAD; sign. 7. 3. (Diplomata et acta) 15. ст. бр. 293; сл. Ђорђић 1971:407.

Наставиће се

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.