Menu
RSS

ЛИБЕРАЛНА ХЕГЕМОНИЈА

liberalizamhegemonijaБОРИС НАД

Либерализам је изразито месијанска и револуционарна идеологија: порука о ослобођењу упућена је читавом човечанству


Савремени либерали, заговорници либералне идеологије, нису никакви поборници слободоумља или политичке толеранције, још мање радикални критичари постојећих друштвених институција (овакво значење речи „либерал“ се још понегде задржало у колоквијалном говору). Они су поклоници једне јасно дефинисане идеологије, која је поникла из просветитељства и у основним цртама се уобличила током XVIII века. Отада је прошла веома дуг развојни пут. Управо њој је пошло за руком да елиминише све своје конкуренте и истакне право на светску владавину. У међувремену, либерализам је постао не само доминантна него и једина идеологија Запада и његове авангарде – Сједињених Америчких Држава. Та идеологија (као и све остале које су изникле из исте просветитељске матрице) јесте несумњиво тоталитарна. Овде можемо поновити оно што је већ речено на једном другом месту: „Као и неке друге, либерализам је тоталитарна идеологија, чврсто укорењена у америчком менталитету, чија је скривена основа протестантска, пуританска есхатологија. У основи, либерализам користи нешто `мекша` средства – уместо сасвим отворене репресије – али због тога није ништа беневолентнији према својим противницима. То су разлози због којих је, током последњих неколико деценија, а посебно после рушења Гвоздене завесе, Вашингтон деловао као прави месијански центар, чији је загонетни језик почивао на реторици `демократије‘, ‘слободне размене‘ и ‘људских права‘.“

Либерализам не треба мешати с демократијом: „политичким системом у коме свако (бар номинално) има право да исповеда било који политички став и у којем ниједан сâм по себи нема предност над другим. У стварности, либералистичко схватање је оно које допушта могућност постојања свим другим и која зато нужно остају маргинална“ (Борис Над: Ка постисторији света).

СКРИВЕНА ИДЕОЛОГИЈА. „НОРМАЛНА ЕГЗИСТЕНЦИЈА“
Током свог дугог развојног пута, либерализам је мењао облике, ревидирајући или радикализујући поједине почетне ставове, али је за све време ипак показивао изненађујућу доследност. Једна од његових трајних црта је и чињеница да либерализам представља „скривену идеологију“ – идеологију која се само невољно показује као таква, претварајући се да и није никаква идеологија, већ, како примећује Томас Молнар у својој студији Либерална хегемонија, „нормална егзистенција“. Реч је заправо о „великој стратешки скривеној идеологији Грађанског друштва“. Та идеологија се развијала у протекла три века да би на крају прогласила своју планетарну хегемонију.

Према овом значајном америчком мислиоцу, свако друштво почива на три фундаменталне институције: то су Држава, Црква и Грађанско друштво. Оне су у исти мах основне друштвене структуре и „природне одлике људског суживота“. У том смислу, оне су одувек постојале: „у архаичном стању у племену (као вође, врачеви, занатлије и сељаци)“. На нивоу једне империје, у свом развијеном стању, као сложена, слојевита структура Државе, мноштво или више религија (Црква) и као високо софистиковани облици произодње и размене (трговине), који почивају на специјализацији и јасној подели рада (Грађанско друштво).

gradjanskodrustvoТрадиционална подела унутар сваког друштва је троделна. Требало би приметити да та темељна подела одговара индоевропској идеологији троделности, о којој говори Жорж Димезил. То је основни „феномен друштвене структурације“; друштво, свако друштво у ствари, а не само индоевропско, идеално почива на ове три функције: „У идеалној (...) заједници прва функција садржи суверенска и судијска, магијска и религијска деловања; другу функцију извршава, у првом реду, борбени елемент аристократије и анархичне младости, док трећа обухвата низ поља делотворности, од материнства до пољопривреде, занатства и трговине“ (Драгош Калајић: Европска идеологија).

Активности треће функције (Грађанског друштва) надзиру прве две – Држава и Црква. Оне га ограничавају и нормирају, и намећу му своје моралне законе. Ни однос међу Државом и Црквом никада није бесконфликтан. Према Алану де Беноа, Рене Генон, „на трагу многих других, запажа како повијест, попут мита, стално поставља опреку, односно супарништво између свјетовних и духовних власти“ (А. де Беноа: Изгубљено краљевство – идеја интеррегнума). У средњовековној Европи, то супарништво представља оквир борбе која се води између свештенства и царства.

ХЕГЕМОНИЈА ГРАЂАНСКОГ ДРУШТВА
Поменути „конфликт између Државе и Цркве се ипак одвија у оквиру блиске и стварне сарадње“ (Т. Молнар). Ове две функције су у основи комплементарне и упућене једна на другу. Папа Геласије говори о „два мача“ (од којих један припада Држави, други Цркви). Идеал Византије је њихова симфонија. На дну лествице остаје Грађанско, цивилно друштво, према којем се прве две функције односе с презрењем или барем са аристократском незаинтересованошћу. Снажан покрет у супротном правцу се развија почев од XVII века. „Тек је у XVIII веку Волтер учинио нешто оригинално“: он је први писац који се, уместо краљевима и ратовима, окреће грађанима, „њиховим осећањима и њиховим тежњама“. Другим речима, он се окреће свакодневном животу, баналностима свакодневице.

Грађанско друштво је тржиште или једноставно пијаца; читав низ трансакција које се обављају између његових чланова, а тичу се трговине и производње. Либерализам је његов прави израз, његова филозофија и његова, макар и скривена, идеологија. Он се супротставља доктрини коју проповедају Држава и Црква, и настоји им наметнути сопствени светоназор. Зато Црква, па и сама Држава, у либералном поретку постају само једно међу многим другим „удружењима грађана“, наизглед равноправна са свим осталим, приватна ствар која се окреће ка „тржишту идеја и религијских услуга“ и подвргава утицају разноврсних лобија. „Грађанско друштво је `пружило` Цркви одговарајуће место међу лобијима (...) Она би могла да се смести у приватни сектор, имајући иста права и обавезе као неко предузеће, неки универзитет, неки спортски клуб“ (Т. Молнар). А то је исто оно место које у суштини припада и Држави, одвојеној од Цркве, дакле потчињеној тржишту, односно Грађанском друштву и његовим лобијима.

trecistalezЛиберализам је идеологија таквог Грађанског друштва – презреног трећег сталежа – које инсистира на „равноправности“ с друге две основне институције, тражећи нешто што му ни по каквом праву не припада, али заправо захтевајући од њих да му се беспоговорно потчине. Његова магична формула је „еманципација индивидуе“: бескомпромисни индивидуализам, подвргавање политике и религије појединцу, његовим односима и трансакцијама, његовим себичним интересима и нужно арбитрарним мерилима. Отуда либерализам настоји да укине сваку политику, показујући амбицију која је нескривено тоталитарна.

ПРАВА ЧОВЕКА – ЗАМКА ЗА БУДАЛЕ
Црква се одваја од Државе и као таква се потчињава Грађанском друштву (тржишту), а једна од последица тога је и десакрализација; из Грађанског друштва није прогнана само политика већ је прогнано и сакрално. Друштво престаје бити сакрализована целина и постаје сасвим овоземаљска установа. Друштвена заједница нема никакав други ни виши смисао, сем оног уговорног: сваки однос унутар ње склапају они који су у суштини међу собом једнаки (у пракси, међутим, неки су „једнакији од других“, а ово диктирају пуки односи моћи).

У самој основи, либерализам је веома приземна и једноставна идеологија, која почива на свега неколико темељних аксиома. Он је у исто време довољно еластичан и замагљен, и довољно догматичан да чини у потпуности довршен и заокружен систем. Права човека, на пример, којим се дичи либерализам, остају „неком врстом замке за будале“: будући да их не може реализовати, „човек се неизбежно пита шта учинити с њима?“. Њихово прихватање или одбацивање, међутим, одређује наш однос према модерности.

vasington01Оно што се не изриче увек отворено, али чему се прикривено тежи, јесте укидање сваке религије (Цркве) и укидање сваке политике (Државе), које апсорбује свемоћно тржиште. То је његова права и само каткад отворено исказана амбиција. „Што више трговине, што мање политике“, изрекао је Џорџ Вашингтон у свом опроштајном говору 1796, остављајући за собом неку врсту политичког тестамента намењеног Америци и читавом човечанству. У либералној перспективи, у практичном поимању „грађана“, Држава није ништа друго до представник света силе; Црква је представник света снова. Пошто се показало да религија не може бити једноставно укинута, она постаје „приватна ствар“: ствар слободе сваког појединца. На сличан начин, Држава постаје пуко средство за остваривање либералне утопије и огољени репресивни апарат; у пракси, она је подвргнута лобијима, њиховим интересима и, у крајњем, озакоњеној корупцији. Упркос тој привидној слободи, једина права реалност егзистенције индивидуе јесте тржиште, које је овде уздигнуто на ниво апсолута.

ТЕМЕЉНЕ ДОГМЕ ЛИБЕРАЛИЗМА
Кроз историју Грађанско друштво је било потчињено или Држави или Цркви. То је нормалан и устаљени поредак историје. Актуелно првенство Грађанског друштва – а то је важна порука либерализма и његова истинска новина – јесте нешто што се „први пут појављује у историји човечанства“ (Т. Молнар). То је потпуни историјски преседан. Та апсолутизација тржишта је уједно разлог његовог тријумфа у модерни (над комунизмом и фашизмом) и истовремено његова основна слабост: либерализам је отуда главна идеологија модерне.

Задржаћемо се накратко на основним аксиомима либералне идеологије, на њеним неупитним догмама, које су, хтели ми то или не, постале услов „нормалне егзистенције“ у раздобљу модернизма:

Индивидуа је мера свих ствари. Карл Попер (чија је књига Отворено друштво и његови непријатељи „лична Библија“ Џорџа Сороша), заговара изградњу теорије друштва на бази „номинализма“: теорије која ће се заснивати искључиво „на изражавању индивидуе, њеног става, њених нада, њених односа...“;

Вера у прогрес, и то морални и технолошки, из чега произилази да је будућност увек боља од прошлости. Другим речима, друштво мора бити подвргнуто сталним реформама и непрекидној „модернизацији“. Томас Џеферсон сматра да закони и институције морају бити промењени у свакој генерацији;

Технократија. Сваки покрет у друштву се оцењује искључиво према критеријуму ефикасности;

Примат економије над свим осталим аспектима друштвеног живота, „економија као судбина“, и то економије у форми „слободног тржишта“ (које увек остаје заблуда, фатаморгана либерализма);

Евроцентризам. Запад, чија су (либерална) авангарда Сједињене Државе, представља стандард и узор за „остатак човечанства“;

oneworld Свет је један (One World). Састављен је од „аутономних и слободних индивидуа“ (које широм света зачуђујуће личе једна на другу. Таква индивидуа је, парадоксално, униформна). Свет се интегрише управо на тој, индивидуалној основи, и једино на њој, и постаје космополитски; сви остали облици идентитета су или сумњиви или неприхватљиви. Један свет почива на свеопштој нивелацији (у свакој области живота сем у економији и расподели добара), нивалацији која нема премца у историји човечанства.

ПРОКРУСТОВА ПОСТЕЉА ЛИБЕРАЛИЗМА
Либерализам је изразито месијанска и револуционарна идеологија: порука о ослобођењу (аутономних индивидуа) упућена је читавом човечанству. То је порука о револуционарној еманципацији од националних, религијских, цивилизацијских, етничких или расних ограничења, од свих „заблуда“ којима је у прошлости робовало човечанство. У крајњем, еманципацији од претходне историје, као изворишта илузија и „затуцаности“, у корист „индивидуе“. Таква „слобода“ је, међутим, негативна категорија. Џон Сјуарт Мил предлаже прецизну дистинкцију: реч „liberty“ означава слободу „од“, реч „freedom“ слободу „за“. Пожељна је, једино и искључиво, она прва. Управо та чињеница либерализам чини „нихилистичком идеологијом“: у сржи либералне филозофије, која захтева „слободу од“, јесте Ништа, односно његово темељно онтолошко начело јесте Ништа. У практичном смислу, то значи да је либерализму неопходан непријатељ, јер му једино постојање непријатеља („непријатеља отвореног друштва“) даје некакво значење и оправдава његово постојање.

Његова порука је месијанска и универзална, али уз једну ограду: англосаксонски свет, Енглеска и Сједињене Државе, представљају праву домовину либерализма и његову авангарду. САД су обавезујући узор за остатак света, пример који би требало беспоговорно следити кроз процесе „модернизације“ (односно вестернизације, позападњачења). Он стиче упоришта управо тамо где су традиционалне друштвене структуре или ослабљене (Енглеска), или никад нису ни постојале, као у случају Сједињених Држава: „То је, у правом смислу речи, Грађанско друштво, које у својој историји не признаје ни једну снажну Државу, извор моћи и културе, ниједну Цркву значајну на националној лествици (...)“ (Т. Молнар).

САД, коначно, постају прави месијански центар ове револуционарне идеологије и њена „повлашћена тврђава“, што кулминира глобалистичким либерализмом, либерализмом у својој завршној фази, а то је епоха која почиње победом над конкуретским комунизмом и падом Берлинског зида. Такав либерализам, на концу оличен и лику Обаме или Хилари Клинтон, стиче своје фанатизоване следбенике широм света, који спроводе либералне револуције и мењају или само покушавају да промене устаљене друштвене структуре у име (фиктивне) еманципације апстрактних индивидуа. Другим речима, човек као вишедимензионално и слојевито биће мора бити сведен на апстрактну либералну индивидуу; он мора лећи у либералну Прокрустову постељу. Управо се у томе – и једино у томе – састоји либерална револуција.

ПОСТЛИБЕРАЛИЗАМ: АПОКАЛИПТИЧКА ЗВЕР
Почетак епохе глобализма започиње победом либерализма над алтернативном идеологијом (комунизмом), с којим је водио интензивну борбу на живот и смрт током отприлике пола века.

У том часу („униполарном тренутку“, о коме говори Ч. Краудамер), либерализам је пожурио да прогласи сопствени тријумф: „крај идеологија“ и „крај историје“.

То је само делимично тачно јер се у исто време окончава и период модерне, а на Западу почиње нешто „ново“, што је, у недостатку бољег и прецизнијег термина, означено као „постмодерна“.

Двадесети век је био „век идеологија“ и време „великих наратива“, који се у постмодерни подргавају жестокој критици. Тренутак тријумфа либерализма означава и почетак његовог урушавања, његовог краја, будући да је либерализам остао без својих великих противника. „У овој етапи либерализам престаје да буде Прва политичка теорија и постаје једина постполитичка пракса“ (Александра Дугин: Четврта политичка теорија). „Класични либерализам“ се преображава у постлиберализам.

Основна карактеристика постлиберализма је то да на место „вредности“ које је некад славио либерализам (позитивизам, сцијентизам, рационализам...) ступа хипертрофирана и поживотињена индивидуа.

postliberalizamТаква индивидуа је слободна од сваке вредности и сваке припадности (укључујући расну, етничку, религијску или полну припадност, па чак и ограничења морала или разума), у којима постлиберализам види само „замагљене облике тоталитарних репресивних стратегија”.

Велика апокалиптичка звер је ослобођена и коначно ступа на историјску сцену.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.