Menu
RSS

ОДБРАНА ФРАНКФУРТСКЕ ШКОЛЕ

frankfurtskaskola01МИЛАН ДАМЈАНАЦ

То о чему говори Бјукенен више је производ идеја Карла Попера и његовог „отвореног друштва“ него Франкфуртске школе


Читајући Патрика Бјукенена и његову критику Франкфуртске школе, осетио сам се позван, иако припадам конзервативном скупу мислилаца, да као филозоф одговорим на изнесено у тексту. Наиме, проблем са неоконзервативном литературом је што није, бар не још увек, ни принети старој конзервативној литератури и некадашњим мислиоцима. Стога и Бјукенен, иако вероватно вођен најбољим намерама, прави неколико суштинских недопустивих грешака, како у тексту који је пренет на порталу Новог Стандарда, тако и у својој књизи Смрт запада.

Није ми намера да браним левицу, посебно не културну револуцију, већ да разјасним неколико кључних ствари. Оптуживати Франкфуртску школу за успон идеја левице у постмодерном политичком дискурсу валидно је таман колико и оптуживати Ничеа за успон нацизма у Немачкој. Свако може у било ком делу наћи и прочитати оно што му одговара и то злоупотребити у политичке сврхе. Као што је Ниче био злоупотребљен, тако су и мислиоци Франкфуртске школе злоупотребљени у сврху поробљавања људи, маса, нација и држава.

Оно што популарно зовемо „Франкфуртском школом“ је заправо „критичка теорија друштва“. Представници ове школе филозофије су базирали свој рад на критици друштва, пре свега масовне културе као феномена. Наиме, они су у масовној култури видели опасног поробљивача, који људе ставља у позицију конзумента чији је једини задатак и животна улога да троше. У таквом друштву никад не постоји „доста“, већ се потребе вештачки умножавају, стварајући од човека биће „једне димензије“, које постоји једино да би трошило. У таквој масовној култури страда лични идентитет и сви људски капацитети.

СИСТЕМ КОЈИ ПРОИЗВОДИ МАСУ
Оштрице њихове критике нису поштеђена ни комунистичка уређења, посебно уређење, устројство и „систем страха“ – СССР. Дакле, усмереност њихове критике је пре свега ка друштву и свим видовима испољавања друштвене моћи и утицаја која одузима човеку право да изабере за себе живот са дигнитетом, већ му је наменила улогу роба у новој империјалној утакмици у којој се унапред зна победник. У том контексту, поставља се питање компатибилности моралних и хришћанских вредности са капиталистичким моралом, те се отвара озбиљно питање – да ли је могуће остати моралан у овако устројеном капиталистичком систему? Да ли је могуће сачувати сопствени идентитет у систему који гута све, па и самог човека, претварајући га у батерију, тј.роба. Човек се своди на инструмент владајуће идеологије за производњу новца, која путем масовне културе брише мале и угрожене идентитете, намеће своје теорије истине и поробљава државе у сопствену корист.

Овакав систем путем масовне културе производи „масу“, која нема избора сем да утопи своје идентитете у један колективни, који не представља ништа до порицање човека као таквог. Човек је производњом и технологијом редукован на једнодимензионалног човека, једнодимензиналне мисли и униформног понашања.

frankvurtskaskolaТекст Бјукенена је пун и добрих закључака, али и потпуно нејасних квалификација, олако изведених хипотеза и претпоставки. Наиме, оно што се догодило касније није продукт филозофске школе о којој је реч, већ западног лицемерја, које је – а о томе Бјукенен не говори ни речи – свој резерват под именом САД, у којем постоје „хумане и левичарске вредности“, плаћао новцем које је зарађивао војним кампањама на туђе државе. У таквом америчком резервату су злоупотребљене све идеје, и десничарске и левичарске, управо од стране те исте масовне културе, а у сврху одржања империјалног поретка који не зна за нације и вредности, већ само за профит. Врло је лицемерно оптуживати Франкфуртску школу за пропаст хришћанског морала и конзервативну мисао, па и за улогу жене у породици, када је та иста култура коју наводно треба одбранити најлицемерније средство залуђивања маса и исмевања свих вредности које су икада постојале. Управо је та масовна култура, заговарајући идеју еманциповане и слободне жене, истовремено ту исту жену понизила и свела на сексуални објекат. Она је злоупотребила вредности левице како би неопажено исте те вредности исмејала и стекла профит промоцијом проституције, порнографије и личне и колективне неодговорности.

ЗЛОУПОТРЕБА СИСТЕМА
Гола женска тела имају за циљ само једно – увећање профита, а не пропаст хришћанских вредности. Пропаст хришћанских вредности се догодио пре увођења оваквог система медијске контроле, а наставља се у виду колатералне штете. Хришћанске вредности су дошле под знак питања оног тренутка када је либерализам успоставио власт тржишта не над државом, већ над човеком. Све остале вредности су лаж, а само је једна стварна – новац. Све даље приче о независним институцијама, либерализму, хуманим вредностима само су шарада, прикривајући тоталитарна друштва која се хране људским душама и животима. Друштва која су лажно моралистичка и која човека своде на батерију.

Франкфуртска школа и поједине идеје њених представника нису произвеле ништа слично, већ их је систем злоупотребио и ставио у уста оним који доприносе одржању система. Исто су тако и идеје деснице и приватног капитала злоупотребљене, отварајући врата међународном капиталу који је прогутао суверенитете држава и саме институције. И на левичарске и на десничарске вредности се позивају представници и корисни идиоти система искључиво кад желе да нас ућуткају. Испод те димне завесе нема ничега сем изгубљене масе људи која није свесна ни свог колективног ни индивидуалног идентитета, која је – и ту је кључна разлика између радикалне левице и Франкфуртске школе – не осиромашена, већ људски обесправљена и сведена на ниво конзумента који и свој национални идентитет конзумира у виду брендираног пива или киселе воде.

Конзумент нема нацију. Он нема веру. Он нема вредности ни однос према себи и другима. Он нема идентитет, а понајмање идеологију, припадала она левици или десници. То о чему говори Бјукенен више је производ идеја Карла Попера и његовог „отвореног друштва“. Те идеје су створиле оно о чему се говори, те идеје су угрозиле хришћански и национални идентитет; тај концепт отвореног друштва је злоупотребио све остале идеје, стављајући их у службу рушења заједница, колективних и индивидуалних идентитета у име права појединца. То право појединца је заправо обична заблуда и право да се буде део система који је прогутао и тог појединца и претворио га у самозадовољног медиокритета.

trocki11Неоконзервативизам, нажалост, данас има проблем са сопственим идентитетом, као и левица. Није посао неоконзервативизма да брани империјалну Америку, већ вредности суверених држава и националних идентитета. Самим тим, да би се ишта критиковало, мора се препознати непријатељ. Какви год да су закључци представника Франкфуртске школе, а са многима се никако не бих сложио баш стога што не баштиним ту идеологију, једно је сигурно – они су бар знали ко је непријатељ.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.