Menu
RSS

КАКО СЕ СУКОБ ЦРНЕ И БЕЛЕ РУКЕ ПРЕНЕО И НА ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

DusanSimovicPedroIIDeYugoslaviaYKnezevicEnLondres21061941ДРАГАН КОЛАРЕВИЋ

Божин Симић је одлучио да се повуче када је за министра војног у избегличкој влади постављен „белорукац“ Петар Живковић


Због неугодности које је Божин Симић доживео по доласку из Анкаре у Енглеску 1941. године Ентони Идн је генералу Душану Симовићу, председнику избегличке владе у Лондону, упутио писмо извињења, јер против њега ништа нису пронашли. Генерал Душан Симовић и пуковник Божин Симић били су, према енглеским и француским обавештајним изворима, уз генерала Боривоја Мирковића, главни заговорници пуча од 27. марта 1941. Такође су били и школски другови.

УВЕК СУМЊИВ ЕНГЛЕЗИМА
Генерал Симовић и пуковник Симић били су школски другови. Обавестио је председика владе о свом виђењу ситуације и затражио дозволу да оде у земљу али је опет наишао на препреку:

„Симовићу сам изложио опасност, да ће се у земљи створити два табора борбе благодарећи Енглеској и Америци. Молио сам га да подејствује код Енлеза да Енглези саобразе своју акцију на Балкану руској акцији. У ту сврху предложио сам му да ја пођем у земљу, јер сам у том циљу и дошао био у Лондон. Симовић је прихватио моју понуду, али Енлези су одсудно били противни мом одласку у земљу. Исто као у Првом светском рату, и у овом рату нису ми дозволили да одем у земљу.“

Симић у овом исказу говори о поделама у односу на покрет отпора против нацистичке окупације, које до сада нису познате широј јавности. Чини се да ни историчари нису сматрали битним разлике између америчких, британских и совјетских акција у виђењу овог пуковника авантуристе.

БОЖИН ЈЕ ХТЕО ДА УЈЕДИНИ СВЕ УСТАНИКЕ
Божин Симић је у аутобиограској белешци, коју је написао за нове власти после Другог светог рата, заблежио да је његова намера 1941. била да уједини „војску у отаџбини“ и „партизанске“ јединице. То му није дозвољено, као што ни у Првом светком рату није успео да постане вођа устанка у Србији због Солунског процеса. У белешци је написао да је пре Другог светског рата у Паризу упознао Тита:

„Да сам могао предвидети да ћу у Лондону постати заточеником, ја не бих ни ишао у Енглеску, већ бих из Турске отишао право у Југославију. Верујем, да бих Србијанце потпуно истргао из руку Драже Михајловића и привео бих партизанима на заједничку борбу. Утолико пре, што сам пред сам рат имао два састанка у Паризу са емигрантом и револуционарем Јосипом Брозом – Титом. Кад сам по ослобођењу дошао у Југославију, многи Србијанци из свих крајева Србије рекли су ми да су тврдо веровали да ћу доћи у земљу, ако већ нисам ту.“

bozinsimic02Можда је ово Симић написао да би одобровољио нове власти. Међутим о Титовим боравцима у Паризу и Шпанији постојала је завера ћутања. Живих сведока више нема.

„АМБАСАДОР“ КОД ДЕ ГОЛА
Као „утешну“ награду Божин Симић је добио место представника Краљевске владе у француском покрету отпора генерала Шарла де Гола. Многи би, с пуним правом, били поносни на то. Тај указ потписао је југословенски краљ Петар II. Све док је Симовић био председник избегличке владе у Лондону, Симић је имао одређени дипломатски утицај:

„Пошто моја комбинација није успела да одем из Лондона у земљу, Симовић ми је предложио место нашег представника код Де Гола. Пристао сам, али пре тога успео сам да уговорим Симовића да опозове Гавриловића из Москве, а да на његово место пошаље Станоја Симића. У Лондону развио сам био велику акцију да се што пре отвори други фронт. По жељи Крипса написао сам један потсетник за други фронт који сам предао Крипсу и посредним путем послао у Вашингтон пок. Рузвелту.“

Требало би подсетити да су Милан Гавриловић и Божин Симић били чланови ложе „Уједињење“. Сукобили су се због Гавриловићевог понашања поводом Солунског процеса, на коме је Симић осуђен у одсуству на 20 година робије. Шта ли о томе пише у личној архиви Милана Гавриловића коју је до пре неколико година чувао Хуверов институт?

Члан ложе „Уједињење“ био је и Слободан Јовановић, председник избегличке владе у Лондону, док је у британској престоници боравио Божин Симић.

Ложа „Уједињење“ била је под заштитом Великог оријента Фрацуске.

„Критичка запажања“ о отварању другог савезничког фронта и могућој сарадњи „Англо-Американаца“ са „квислинзима“ слао је, како је он записао, преко американског амбасадора Бидла у Вашингтон Рузвелту.

ЦРНА И БЕЛА РУКА: СУКОБ БЕЗ ПРЕСТАНКА
Према сачуваним документима у његовом „дипломатском“ досијеу, Божин Симић је на предлог председника Министарскога савета и министра инстраних послова Божидара Пурића пензионисан 31. децембра 1943. Божин Симић је био „црнорукац“ и одлучио је да се повуче када је за министра војног у избегличкој влади постављен „белорукац“ Петар Живковић (на слици испод):

„Чим је образована влада Мише Трифуновића са генералом Живковићем као министром војним, поднео сам демонстративно оставку у којој сам врло ошто напао Мишу Трифуновића и Милана Грола.

Сво ове три писмене преставке: 'Други Фронт', 'Искрцавање у Северној Африци' и 'Моја Оставка' предао сам Заки Поповићу за Архиву Министарства Иностраних Послова. Уверен сам, да је Зака Поповић учинио своје дужности и да поменуте ствари налазе у Архиви Министарства.“

petarzivkovicО детаљима о којима је писао Симић постоји и белешка са карактеристиком коју је написао анонимни аутор о којој ће бити више речи у наредном наставку. О „досијеу“ Божина Симића опширније можете прочитаи у књизи Масони и сарајески атентат. Наравно, поред онога што је прећутао, занимљиво је виђење „другим очима“, других личности, догађаја и ситуација о којима је Симић оставио писани траг.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.