Menu
RSS

КО, ГДЕ И КАД ЈЕДНЕ СЕЦЕСИЈЕ

katalonija08ЏОЗЕФ НАЈ

Референдуми о независности Курда и Каталонаца показују зашто је принцип самоопредељења народа тешко провести у пракси

Прошле недеље Курди у Ираку су претежно гласали за независност Курдистана. Са око 30 милиона Курда подељених у четири државе (Ираку, Ирану, Сирији и Турској), они сматрају да коначно заслужују међународно признање. Исто питање поставило је и око 7,5 милиона Каталонаца.

Који је значај тога што анкете показују да су Каталонци у већој мери подељени око питања сецесије него Курди? Да ли на расплет ситуације може да утиче потенцијално коришћење силе од стране земаља које се граниче са ирачким Курдистаном, а у сврху спречавања самоопредељења?

Самоопредељење народа – као принцип који је амерички председник Вудро Вилсон ставио на међународну агенду 1918. године – дефисано је као право народа да формира своју државу. Међутим, ко је заиста тај који одлучује о самоопредељењу?

Размотримо пример Сомалије, чије становништво, за разлику од највећег броја младих афричких држава, има исту језичку и етничку позадину. Суседна Кенија је формирана колонијалном вољом и чине је десетине различитих племена. Сомалијска власт је истакла став да Сомалијци у североисточној Кенији и јужној Етиопији имају право на сецесију. Кенија и Етиопија су овај предлог одбациле, а целокупна ситуација је резултовала са више регионалних ратова чији је епицентар било сомалијско национално питање.

Иронија целе ситуације је да је резултат ратова био распад Сомалије у грађанском рату, и њена подела између кланова и „господара рата“. Северни регион Сомалије данас егзистира као de facto независна држава упркос чињеници да није призната кроз чланство у Уједињеним нацијама.

ПРИМЕРИ ИРСКЕ, СУДЕТА, СОМАЛИЈЕ...
Гласање не решава увек проблем самоопредељења. Прво, ту је питање о томе где се гласа. У Ирској, на пример, римокатолици су годинама истицали да, уколико би гласање било одржано само у Северној Ирској, двотрећинска протестантска већина би однела победу. Протестанти на то одговарају аргументом да, уколико би гласање географски обухватило цело острво, римокатоличка већина била би доминантна. Коначно, након деценија конфликта, спољна медијација је помогла у успостављању мира у Северној Ирској.

Ту је такође питање и када се гласа. Шездесетих година Сомалијци су хтели да гласају одмах, док је народ Кеније желео да чека између 40 и 50 година како би се племенска лојалност уобличила у кенијски идентитет.

Још један важан проблем је како победа једне стране утиче на интересе оних који остају поражени. Да ли њима сецесија штети кроз губитак ресурса или друге врсте дисконтинуитета? Ирачки Курдистан има значајне резерве нафте, док Каталонија чини чак петину шпанског БДП. Став шпанске владе је да је референдум за независност Каталоније илегалан.

Историјске поуке у овом контексту нису охрабрујуће. Након нестанка Аустроугарске империје 1918. године, Судетска област је инкорпорисана у Чехословачку иако је у том тренутку највећи број њених становника говорио немачки. Након Минхенског споразума са Хитлером 1938, судетски Немци извршили су сецесију од Чехословачке и ујединили се са Немачком. Ипак, губитак планинске области, која је имала значајну улогу у одбрани чехословачке границе, имала је катастрофалне последице. Да ли је било исправно омогућити судетским Немцима право на самоопредељење упркос чињеници да је то Чехословачку (коју је Немачка згазила шест месеци касније) готово оставило без могућности да се одбрани?

katalonija07Још један афрички пример – кад је народ на истоку Нигерије одлучио да изврши сецесију и формира државу Бијафру 60-тих година прошлог века, остатак Нигерије је пружио отпор јер се у Бијафри налази највећи удео нигеријских резерви нафте. Њихов основни аргумент је био да нафта Бијафре припада читавом нигеријском народу, а не само источном делу државе.

Након завршетка Хладног рата, самоопредељење народа постало је кључна тема на простору некадашњег Совјетског Савеза и Источне Европе уопште. На Кавказу су Азери, Јермени, Грузини, Абхази и Чечени захтевали државе за себе.

КОСОВО И БОСНА
У Југославији су Срби, Хрвати и Словенци заокружили своје националне државе, док су Муслимани у Босни и Херцеговини били далеко мање успешни, суочивши се са кампањом етничког чишћења од стране хрватских и српских снага.

Године 1995. мировне снаге НАТО послате су у проблематични регион. Међутим, кад је НАТО војно интервенисао на Косову 1999. године, Русија је подржала амбицију Србије да онемогући сецесију Косова, тако да оно још увек није примљено у УН. Са друге стране, Русија је подржала самоопредељење Абхазије и њену сецесију од Грузије 2008, и анектирала Крим 2014.

Самоопредељење се, дакле, чини као двосмислен морални принцип. Вилсон је веровао да ће допринети већој стабилности Централне Европе. Уместо тога, Хитлер је управо овај принцип искористио да подрије новонастале државе у том делу света.

Поука важи и данас. Имајући у виду да је мање од 10 одсто држава на свету етнички хомогено, третирање принципа самоопредељења као примарног може изазвати катастрофалне последице у многим деловима планете. Непријатељске етничке групе далеко су чешће измешане него што су подељене јасним границама, што раздвајање чини тешким. То је Индија схватила 1947. године и то је разлог због кога је свега неколико нових држава примљено у УН у овом веку. Након што је Јужни Судан извршио сецесију од Судана, необуздана спирала етничког насиља се наставила.

Најбољи залог за будућност је поставити питање шта се одређује, у истој мери као и ко одређује. У случајевима где етничке групе живе у нелагодној кохабитацији, могуће је креирати одређени степен аутономије у складу са постојећом праксом у међународним односима. Земље попут Швајцарске или Белгије представљају добре примере на који начин је могуће омогућити културну, економску и политичку аутономију етничким групама које чине једно друштво.

katalonija06Онда када аутономија није довољна, требало би да буде могуће креирати пријатељски развод, по узору на Чехословачку. Међутим, апсолутни захтеви за самоопредељењем су много ближе томе да постану извор насиља, због чега се њима мора управљати веома обазриво. Пре проглашења самоопредељења народа моралним принципом, страна која то чини морала би да узме у обзир дипломатску верзију Хипократове заклетве – Primum non nocere (најпре не учинити штету).

Џозеф Нај је бивши помоћник америчког секретара за одбрану и председавајући Националног обавештајног савета САД. Професор је на Универзитету Харвард. Аутор је књиге „Да ли је Амерички век готов?“ (Is the American Century over?)

Превео ИВАН РИСТИЋ

Project Syndicate

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.