Menu
RSS

ПАМЋЕЊЕ РАТА

klaudiomagrisРОБЕРТ КАПЛАН

Како, пишући о књижевном свету Клаудија Магриса, аутор покушава да нам нелиберални свет Централне Европе представи као свет рата

Клаудио Маргис (на слици изнад) је академик из Трста, типично централноевропског града, који се налази на Јадранском мору. Свако место дуж Дунава и свако брдо са барокном куполом дало је прилику Маргису, рођеном 1939. године, да живот посвети писању о германској Европи. Након што сам у књижари у Женеви средином 90-тих купио Маргисову књигу Дунав: путовање кроз пејзаже, историју и културу Централне Европе, која је на италијанском издата 1986, постао сам заслепљен њом. Отпутовао сам у Трст како би се срео са Маргисом у његовом омиљеном кафеу Сан Марко, у коме су италијански интелектуалци некада ковали заверу против Хабзбурга.

Кафе Сан Марко је место на коме је време ресурс за уживање и где нико не гледа на сатове, у простору између мермерних столова и слика позоришних маски. Маргисово лице је истрошено и изборано, а, док говори, у очима му се види пламен, који надокнађује гестове. „Ту је увек било национализма“, објашњава ми, што би се могло уклопити у либералну матрицу 19. века, „међутим, било је тек пошто је национализам приморан да прихвати формалну и бирократску националну државу“. Тако је она постала нелиберална. Причали смо о Централној Европи, за коју је он рекао да се у суштини састоји од „фузије немачке и јеврејске културе између којих не постоји јасна граница“. Тако он сматра да је Хитлерово уништавање Јевреја уништило Мителевропу. Маргис је прешао на причу о мноштву преокрета у Трсту и оближњој Истри, у којој су Италијани, Словенци и Хрвати коегзистирали у миру, све док се нису формирале модерне државе са својим оквирима ентичког идентитета. У Другом светском рату и деценији после њега уследили су етничко чишћење, масовне депортације и велика померања становништва, док су се фашистичка Италија и Југославија лактале око територије. Све то је део Маргисовог света, састављеног од прелепих пејзажа, прожетог људском патњом. И баш због чињенице да путописи не могу да садрже све оно што Маргис зна, он пише и романе.

„ВОЗ ИСТОРИЈЕ ИМА ЛОШ ЗАДАХ“
Његов најновији роман који је ове године објављен на енглеском је Без кривице. Он описује човека који је опсесивно посвећен успостављању музеја рата који би имао улогу у очувању мира и кога је назвао „Арес за Ирену“, као алузију на грчку митологију. Кустос Луиза је жена потомак истовремено јеврејских жртава и црних жртава ропства. Ова Јеврејка црне боје коже забринута је да ће музејска колекција осветљена белим неонским светлима ноћу, иако намењена да сачува човечанство од понављања насилне прошлости, само романтизовати грозоте. Док прича ову причу, у којој се Луизина лична прошлост преплиће са историјом рата и ратних злочина, Маргис повезује рат са трајним ожиљком на руци који је оставило оштро сечиво.

angelopulos01Аутор је по овом питању реалиста. Он зна да је рат уписан у саму суштину живота и да је људима „рат неопходан како би преживели“. Мир значи „деактивацију историје“, а без рата нема више живота. Он каже да рат почиње још у свету биљака, где корени испуштају токсине како би уништили друге корене и заузели њихову територију. Акације стварају „мале касарне“ једне врсте мрава како би се одбраниле од других врста. Мржња је нешто друго и у рату не мора нужно да постоји. То је чврста дилема људског постојања са којом државници морају да се суоче. Државници могу да одложе конфликт или умање претњу од њега, али то је отприлике све. „Читава историја је састављена од скореле крви“, пише Маргис. „Воз историје има лош задах“. То представља осврт на нацистичку железничку логистику у холокаусту којом је Маргис опседнут и која је његовом последњем роману омогућила да има тежину и осећај за кулминацију људског дивљаштва. Ипак, аутор предвиђа да ће доћи време када ће „човек управљати вулканским кратерима и моћи да командује њиховим ерупцијама, спаљујући непријатеља у океану лаве“. Можете да не верујете у делове ове приче иако је она део невероватног истраживања.

Маргис је као ратни дописник мајстор свог заната. „Рат је уништење спавања, а такође и вере“, пише Маргис. Свако ко је учествовао у рату, било као борац или као новинар, зна колико је ово тачно: ви буквално не спавате, или спавате веома мало, а вера је избрисана реалношћу датог тренутка. Изузимајући фанатике, људи не дају своје животе због вишег циља, већ због својих сабораца из исте јединице. Њихово поштовање постаје све што им је важно. Оно што Маргисовој књизи даје на генијалности и моралној озбиљности је чињеница да је он реалиста и идеалиста у исто време: реалиста је по питању непролазности рата, а идеалиста по питању супротстављања томе. Живописност његовог стила писања га чува од држања придика.

ОДРАСТАЊЕ У РИЈЕЦИ
Музеј је препун копаља и хаубица, уз које стоји 20.000 књига о рату, дрвена оружја из трећег века пре нове ере, лукови и стреле Чамакокоа, и митраљези из Сентетјена. „Елеганција рата“, приповедач ликује, описујући оружја индустријског доба. Такође, ту је и универзалност капа војника, које су саставни део укупне слике. Радови Сун Цуа, Клаузевица и њима сличних су такође унутар зидова музеја. Баш као што је музеј ризница предмета, Маргис је ризница успомена – на Хабзбурге, Праг, Трст, Рисијера Сан Саблу – плантажу пиринча на ободима Трста коју су нацисти претворили у концентрациони логор и крематоријум, само мали сегмент њихове огромне машинерије смрти.

Када сам срео Маргиса у Трсту, дао ми је књигу мемоара његове покојне жене Марисе Мадијери о одрастању у граду Фиуме пре него што је он постао Ријека након уласка Титових Југословена и избегличком животу који је уследио. Све ове врсте успомена налазе се у музеју, али и у роману. Писац сматра да човечанство убија, а затим следе периоди привременог мира. У складу са тим, постојао је Трст пре нациста, за време нациста и после нациста. Ово је књига о пејзажима и градовима, која кроз њих прожима толико различитих ствари – људски нихилизам показан у Рисијери, као и илузији Максимилијана и Мирамаре, вили на обали мора изван Трста у којој је живео осуђени хабзбуршки монарх пре него што је основао краљевство Мексико (где је касније погубљен, након што се испоставило да је његова идеја о либералном империјализму била само сан). Изнад свега, Трст је „колаборационистички град“, који је након рата „умио своје лице и поправио шминку.“ Чини се да аутор имплицира да је то нормално и у људској природи.

odisejevpogled01Аутор се увек изнова враћа на нацистичку убилачку машинерију. Он такође пише и о нехуманости ропства у тропским областима Новог света, али тај део књиге више личи на истраживачки рад, док део о нацистичкој окупацији Трста и његовог окружења служи оживљавању приче. Он марљивог опортунисту Рајнхарда Хајдриха именује као централну фигуру холокауста и његове целокупне организације, реферирајући можда на његову младост када су га вршњаци задиркивали, називавши га Јеврејином. „Оловка је лопата“, написао је Маргис, а његова лопата из холокауста је коришћена у обе фикције – овде и у путописном роману о Дунаву. То је оно што издваја његове најважније књиге. Зло рата је супротстављено моћи сећања, на пример, кроз откривање имена људи са зидова Рисијере. Осећај је овде подељен – често дискурзиван стил којим Маргис иначе пише, док са друге стране реконструише сећања, што на крају поново води дисекцији људске природе.

МИРИС РУСА И НЕМАЦА
Баш као што се сећања појављују у фокусу и нестају из њега, постоје међуописи, често окићени клишеима, тако постоје и јасни затворени увиди. Ту је и фирер, који у марту 1938. тријумфално улази у Беч, „трансформишући Аустрију из пренаглашеног става о сопственој величини и места промискуитетних укрштања, до обичног места на путу Источног Марша“. Маргис прави поређење између Руса и Немаца: „Ово је нацистички свежи зној, другачији од бољшевичког који се снажно осећа на човека који је прошао дугачак марш без пресвлачења доњег веша“. Читава књига је прожета оваквим реченицама, које би у делима мање озбиљног писца деловале само као стереотипи.

odisejevpogled02Ова књига је далеко од савршене, и могла је да прође макар кроз још једну дораду. Постоји маса реченица које се састоје из више супротстављених мисли у многим деловима књиге. Међутим, важно је рећи да је ово озбиљна књига. Велики писци романа су често још већи филозофи. Они су увек заокупљени питањима од суштинског значаја. У том смислу је његов роман повезница између људске и политичке реалности. Мада Маргис пише о црнцима, Јеврејима и тако даље, роман је потпуна супротност ономе што би био идентитетски роман. Његова суштина је ауторово смештање свакодневне реалности у историјску базу. Маргис се периодично наводи као кандидат за Нобелову награду. Требало би да је добије.

Роберт Каплан је аутор многих књига из области путовања и међународних односа. Он је виши сарадник у Центру за нову америчку безбедност и виши саветник у групи Евроазија

Превео ИВАН РИСТИЋ

 

The National Interest

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.