Menu
RSS

У ЗЕМЉИ СИРОЧАДИ И ПРАВОСЛАВЉА

ugandapraavoslavlje011АЛЕКСЕЈ ТОПОРОВ

У Уганди – сиромашној, растрзаној ратовима и епидемијом AIDS – православна заједница се учвршћује и расте

Они су веома различити од нас, и то не само због тамне боје коже, и коврџа тврдих попут жице. Другачији су, на пример, и због тога што за време поста једу храну – без соли. Месо и млечни производи не налазе се на трпези Уганђана, јер у њиховој земљи такви производи представљају неприхватљив луксуз. И још: они не затварају царске двери током литургије, имају потребу да виде вршење тајни, у супротном њихова вера пада у озбиљно искушење, а за време причести клече и нагло забацују главу.

Али све су то ипак спољње разлике – не више од тога. У суштини они су као и ми. Браћа и сестре у Христу. И њихова је историја попут наше, пуна трагедија, висина и искушења, и, наравно, непрестаног Боготражења. Православље је код њих можда чак и веће него код нас – нервно растрзаних свакодневним ритмовима сите цивилизације, где нам, упркос топлоти, удобностима и пуном стомаку, увек нешто недостаје да будемо „потпуно срећни”.

ЦРНИ АПОСТОЛИ 20. ВЕКА
И баш је та духовна жеђ почетком прошлог века привела православљу будуће просветитеље Уганде – земље црних краљевстава и племенских савеза на обали језера Викторија, подређених британској круни. Находивши се у болном процепу избора између католицизма и протестантизма, они су се трудили да појме зашто су се ова два правца, иако оба исповедају Христа, током дугих векова крваво и немилосрдно борили један против другог?

У потрази за одговором на питање, један од трагалаца је готово случајно – чудом – дошао до термина „ортодокси”. Откривши потом да је значење термина „истинита црква”, „мајка црква”, схватио је да не зна много. Ипак, већ озбиљно заинтересован, тражио је од пријатеља са америчког континента да му пошаље одговарајућу литературу. Добио је, и почео је да изучава.

Овај човек био је Рубен Спартас Мукаса (на слицци испод), будући епископ Христифор. Открила му се сва величина и незамућеност истините апостолске Вере, моћ њених догмата и тајни, која се није променила још од времена првих васељенских сабора, открила му се оданост светоотачком искуству. А такође и истинско братство у Христу, без трага филозофског лицемерја и језуитског оправдања расизма са позиције „бремена белог човека”. Спартас је био поражен сазнњем; он затим дели откривено са својим пријатељима и потом су сви они заједно одлучили да крену путем исповедништва [1].

Пут је био дуг. Тражили су православног епископа, пронашли су га у Јужној Африци. Он их је крстио, али се касније испоставило да је он био унијата, те да су његова дела безблагодатна. Тек 30-тих година прошлог века поклоници из Уганде успели су да пронађу православног свештеника Константинопољске патријаршије, захваљујући коме су крштењем постали истински православци. Исти тај свештеник им је саветовао да постану део Александријске патријаршије, којој канонски припада територија Централне Африке.

Спартас и његови ученици слали су писма у Александрију, али одговора није било. Ипак, све то време они нису седели скрштених руку, већ су проповедали и крстили, а број православних у Уганди је растао. До 1936. године у земљи је деловало 30 заједница са више од пет хиљада људи, као и 23 црквене школе. Отац Спартас и његови саборци ходили су по родној земљи пешице, ширећи Благу вест од села до села, баш као и онда Апостоли.

И тек 1946. године православне заједнице Уганде и Кеније примљене су у пуно канонско општење са Александријским патријархатом, 1958. основана је Иринопољска архиепископија са центром у Дар-ел-Салему (Танзанија), и годину дана касније у Уганду је послат епископ, митрополит Кампаљски и целе Источне Африке Николај Валеропулос.

rubenspartasdmukasaТоком свих тих година отац Спартас вредно је радио. Он је знао да без васпитања и образовања пастве пун живот није могућ. Зато су у парохијама почели да уче између осталог и енглески језик, чије су изучавање колонијалне власти законом ограничиле локалном становништву. За кршење ове забране подвижник из Уганде је послат у затвор на дугих пет година. На слободу излази у сада већ слободну земљу, потом је отишао у иностранство са задатком да привуче у своју домовину мисионаре из православних земаља и финансијску помоћ. И, заиста, доста тога је успео.

Године 1972. отац Спартас постао је викарни епископ Нилопољски Источно-афричке епархије. Умро је 1982. године.

У РУСИЈУ ПО ПРАВОСЛАВНУ МУДРОСТ
Роберт Накианзи рођен је у обичној католичкој породици. Његова мајка умрла је када му је било девет година. Она је, као што се често дешава у афричким породицама, била верник, а отац номинално верник, а тачније сасвим неверник. Ипак, још у раном узрасту дечак је успео да се сретне са православним суседима. Он је видео њихов живот, побожност, лепоту њихове Вере, ишао је са њима у храм, читао је књиге које су му они давали. И тако је доспео под окриље Свете Саборне и Апостолске цркве.

Дечак је ишао у једину богословију у земљи, која се налази у угандском главном граду Кампали. Тамо је постао духовно дете митрополита Јона Луанге. У семинарској библиотеци пронашао је књиге о великој православној земљи Русији, коју је решио да пошто-пото посети. Он је осећао да ће управо тамо, у тим далеким северним земљама, стећи духовно искуство које ће моћи да примени у домовини. Али како то урадити?

Али, што је људима немогуће, Богу је могуће. Сасвим „случајно” Роберт се у родној Уганди упознаје са руским лекаром, који је између осталог био верујући уцрковљен човек. Он му је помогао у готово свему: од регистрације докумената до куповине авионске карте за Москву. У Русији је Накианзи уписао Московску духовну академију Светотројичне Сергијеве лавре.

„Роберт је веома отворен и емотиван момак“, подсетио се у разговору за ТВ Царград његов класић Артјом Рјазанцев. „Њему, наравно, није било лако код нас, са нашом строгом скоро војном рутином, али посебно му је било тешко са исхраном: локалним руским питомцима рођаци би донели понешто да обогате прилично строг академски мени, а он је, сиромах, покуповао све банане у ширем окружењу. Сећам се како сам се мучио док сам га шишао, а ја сам притом професионални фризер; власи чврсте попут жице, увијене у коврџе, које, ако се не ошишају, сметају, не може човек од њих да спава…”

ugandapravoslavlje03Студије у Русији Роберт није завршио, породичне околности су га натерале да се врати кући. А тамо су га сачекале нове обавезе – добио је благослов да организује православно сиротиште. Он и даље машта да се врати у Русију да заврши школовање, али за то је потребно да се продужи виза, што није лак посао и реше сви проблеми око сиротишта, а они се гомилају геометриском прогресијом.

СИРОЧИЋИ, ПУТ ИСПОВЕДНИШТВА
У почетку, у маленом сиротишту Роберта Накианзиа било је десет васпитаника; данас их је 50. И број је у сталном порасту.

„Сирочићи су један од главних проблема моје земље“, рекао је Накианзи за ТВ Царград. „Непрестани рат и епидемија AIDS учинили су своје. У Уганди, ако дете има бар једног родитеља, оно се може назвати срећним. Често се дешава и ситуација, да породице са много чланова, које не могу да нахране сву децу, „вишак” дају у сиротиште. Малишан, који има један оброк дневно за Уганду је то сасвим уобичајена ствар”.

Још један детаљ угандске реалности састоји се у томе да се због деце која су остала без родитеља и развија православље у овој далекој земљи. Управо они који потичу из сиротишта чине кичму православне заједнице. Ових дана истинску Веру Христову у овој земљи исповеда око два милиона људи, и многи од данашњих православних парохијана сами су прошли кроз сиротиште.

У Уганди постоје четири епархије, 80 парохија, 37 свештеника и осам ђакона. У изградњи је и први у земљи женски манастир, а игуманија, која ће бити прва монахиња у Уганди, има тек двадесетак година. Већина парохија, наравно, нема своје свештенике, и њима управљају обични, неуморни подвижници – катехизатори [2], људи у којима гори огањ православне Вере.

„Митрополиту је веома тешко да управља тако великом територијом, недостају му образовани асистенти који би могли да се укључе у рад са паством“, рекао је Роберт. „Ја живим у Западној Уганди, то је велика територија, на коју долазе само један православни храм и два свештеника. Ангажовани смо катехизацијом у сиротишту, али једноставно немамо довољно наставника, па смо принуђени да позивамо католике и протестанте. Ја разумем да је то погрешно, али другог избора немамо. И тако наше сиротиште помажу људи свих вероисповести, чак и муслимани. Али средстава и поред тога нема довољно. Понекад ми руке саме падају и не знам где да нађем новац за децу, ипак знам да је то искушење кроз које треба проћи, а новац ће се свеједно наћи. Схватам да ће Господ чути моје молитве само ако научим Вери друге људе. Наша деца јесу сиромашна, али Царство Небеско припада сиромашнима духом, у исто време, они морају да буду здрави, да се излече, јер је православље – болница за душу”.

Огромна већина становништва Уганде живи у колибама од блата, зарађујући тек мрвице од продаје поврћа из својих башти, које су основ и њихове исхране. Али, чак и мале суме новца, које долазе споља, за ове људе право су богатство. Помоћ бивших колега студената из Русије у износу од 550 долара помогла је сиротишту, које води Накианзи, да организује комплетне ускршње празнике својим питомцима. И, ево, недавно су сакупили и послали још око 300 долара. Прикупљање средстава за сирочиће из Уганде организовао је и Друштвени центар Светитеља Тихона при Донском манастиру [3].

uganbapravoslavlje04Различити смо по боји коже, језику, историји, чак и духовном искуству. Али смо сви створени по Образу Његовом. У нашим венама тече крв једнаке боје. У стању смо да се радујемо и плачемо. Наше су душе – бесмртне. Наши преци, по слабости својој, заменише Рајски врт за долину плача. И једно смо у Христу, нашем заједничком Спаситељу. Значи, корачамо истим путем, помажући једни друге онда кад је тешко.
___________________
Упутнице и напомене:

[1] Појам „исповедништво” потиче још из првих векова хришћанства. Подразумевао је бескомпромисно остајање у Вери и Истини упркос искушењима од стране Јевреја, пагана и јеретика или прогонима.
http://www.eshatologia.org/477-eshatologicheskoe-ispovednichestvo.html

[2] Катехизатор – сем тога што би требало да води мирјанска богослужења и организује изучавање вере – има право да, ако свештеник није доступан, врши крштење и по мирјанском чину опоје умрле. Али требало би да се труди да обезбеди долазак свештеника у заједницу при свакој погодној прилици. Богослужење може да се врши или у посебно освећеним местима (храмовима, капелама, поред крстова за поклоњење које су подигли мисионари), тако и код куће код чланова заједнице. При богослужењу је допуштено, по благослову свештеника, да се катехизатор обуче у стихар, а такође, у сагласју са догматом Седмог Васељенског Сабора, ручном кадионицом врши кађење. При вршењу богослужења обавезно мора да се помиње Патријарх московски и све Русије и управљајући архијереј. Јутарње богослужење завршава се узимањем свете воде и просфоре (ако је има) – Свештеномученик Данил Сисојев
http://www.svedokverni.org/program-narodne-katehizacije-ii/
Из Житија Светог Саве – Јер не даде се благодат Светога Духа једино апостолима, него и свакоме који живи по благодати. Јер апостол Павле каже: „Сваком појединцу од нас даде се благодат по мери Дара: Христова“. И многи од светих после апостола благодаћу Духа Светога проповедаше Јеванђеље као и апостоли, и иcтo тако чудеса, силе и знамења учинише, и беху укрепљени да многим мукама пострадају за Христа.
А научише и крстише људе у име Оца и Сина и Светога Духа, сваки у својој земљи, где је Богом био одређен, као што и на нас сада на крају векова дође ред да по вољи Божјој дођем к вама, мојим људима, да вам објавим истиниту веру, без које нико неће угледати Господа, коју, ако примивши сачувате, спашћете се, јер због вашег спасења прибројаћемо се и ми реду старих светих.
Због тога нећу да ћутим за вас, и, ако ко од вас незнањем заблуди од истините вере, не приличи ми да гледајући своје будем као најамник, а не прави пастир. Хоћу, дакле, да исповедањем вере сви покажемо како верујемо. Знам да се сматрате вернима и да сте пре нас од светога и преподобнога оца нашег Симеона правоверјем засађени, али је Бог благоволео да и ми залијемо оно што је отац наш засадио, да кажем: „Павле засади, а Аполос зали, али Бог пoдиже“. Зато ни отац мој, који вас је засадио вером ни ја који заливам учењем нисмо ништа, већ Бог који вас подиже. Отац мој који је засадио и ја који заливам једно смо, служитељи Бога коме поверовасте, а Бог нека вас прими својим милосрђем, како Павлово и Аполосово, тако и наше вером засађење и учењем заливање, нека вас утврди и подигне у страху своме, да му служите преподобношћу и правдом. Амин.
jelenagolubovic.weebly.com/uploads/2/5/3/7/25373008/zitija.docx

[3] http://donskoi.org/2017/10/9462

Превео ЗОРАН ДРАГАНОВИЋ

 

Тсарград.тв

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.