Novi Standard

Očigledno da je stanje zaduženosti Srbije mnogo alarmantnije nego što se ono uz pomoć „kreativne“ statistike iskazuje

Ova kriza je najznačajnija globalna

kriza za poslednjih 80 godina.  

Izvor mnogih grešaka učinjenih u

državnom i privatnom sektoru bila je

ekonomska filozofija, koja je

dominantna u poslednjih četvrt veka

– neoliberalizam ili tržišni

fundamentalizam. 

Joseph E. Stiglitz and Members of a

UN Commission of Financial Experts 
 

U Srbiji se poslednjih meseci vode rasprave o tome da li smo visokozadužena zemlja i da li nam preti dužnička kriza slična onoj u koju su upale mnoge evropske zemlje. U fokusu interesovanja je visina javnog duga: rasprave se vode o tome da li je u pravu Narodna banka Srbije, koja je zvanično objavila da javni dug Srbije iznosi 46,7 odsto BDP i da je probijen zakonski limit od 45 procenata, ili Ministarstvo finansija, koje to demantuje i saopštava da je zaduženost Srbije još uvek ispod dozvoljenog limita. Međutim, ono u čemu su saglasne obe navedene institucije, ali i većina akademskih ekonomista jeste da stepen zaduženosti nije alarmantan i da nam za sada ne preti dužnička kriza. Veoma su retki oni (Mlađen Kovačević i Nebojša Katić) koji upozoravaju da ovakve rasprave ne doprinose razjašnjenju problema nego su, pre svega, u funkciji (samo)obmanjivanja. Pokušaću da ukažem na dva razloga zbog čega rasprave, koje se vode na javnoj sceni nisu od velike koristi:  

(1) javni dug nije najadekvatniji indikator zaduženosti jedne zemlje; te  

(2) sam način obračuna zaduženosti naše zemlje nije realan. 

O ADEKVATNOSTI INDIKATORA ZADUŽENOSTI ZEMLJE Svetska kriza, koja se prvo pojavila 2008. u SAD u formi finansijske (bankarske) krize, brzo se prelila na ceo svet. Sledeći primer SAD, većina zemalja je, u cilju sprečavanja finansijskog i privrednog kolapsa, pritekla u pomoć posrnulim privatnim firmama pružajući im ogromne novčane infuzije, a, da bi se izbegle veće posledice po privredu u celini, podsticana je ukupna tražnja preko povećanja stimulirajućih rashoda i smanjenja poreza. Pomoć je pružana i velikom broju ljudi koji su ostali bez posla. Kriza je izazvala ogromne štete: uništila je veliki broj kompanija, dovela do rekordnog rasta nezaposlenosti i opteretila državne budžete ogromnim dodatnim rashodima. 

Time su gubici privatnog sektora dobrim delom prebačeni na pleća države i problem se premestio iz jednog dela ekonomije u drugi – tako da se, umesto finansijske, sada govori o krizi javnih dugova. Kada je problem premešten sa privatnih na državne dugove, neoliberali su ponovo postali glasni i ponovo agresivno propovedaju svoje poznate dogme. Tvrde da je problem uvek i jedino u državi i javnoj potrošnji, a nikada u privatnom sektoru i privatnoj potrošnji. Zbog toga potrošnju privatnog sektora ne treba kontrolisati i ograničavati jer se privatni sektor uvek racionalno ponaša – razumno se zadužuje, investira i troši, a kontrola javne (državna) potrošnje, odnosno javnog duga pretpostavka je uspešne ekonomske politike koja zemlju štiti od krize. 

Ako bi ova neoliberalna dogma bila tačna, u krizi bi se pre našla Nemačka, nego Island, koji je bio prva evropska država koju je kriza pogodila. U 2007. godini, odnosno godini pred izbijanje krize, prema podacima MMF, visina javnog duga u odnosu na BDP (bruto domaći proizvod) na Islandu je iznosila 29,1, a u Nemačkoj 65 odsto. Očito da bi razloge zbog čega neke zemlje bivaju zahvaćene krizom, a druge ne, trebalo tražiti na drugoj strani, a ne u visini javnog duga. Time ne želim da kažem da neracionalna potrošnja države i veliki javni dug nisu velika opasnost za ekonomiju svake zemlje, nego da naglasim da on po automatizmu ne dovodi do krize. 

Ozbiljnija analiza pokazuje da u krizu upadaju zemlje koje imaju kontinuirano u dužem vremenskom periodu znatno veću ukupnu (privatnu i javnu) potrošnju od stvorenog BDP, a što pokazuje stanje tekućeg bilansa zemlje. Podsetimo se da je tekući bilans deo platnog bilansa koji u sebe uključuje bilans robe i usluga (uvoz-izvoz) i bilans transfera (doznake, donacije, dividende…). Jednostavno rečeno, deficit tekućeg bilansa pokazuje koliko ekonomija jedne zemlje više troši (privatni i javni sektor) nego što stvara (BDP) i obratno suficit tekućeg bilansa govori o tome da ekonomija zemlje ima veći BDP nego što privatni i javni sektor zajedno troše.  

Zemlje koje imaju deficit tekućeg bilansa prisiljene su da privlače inostrani kapital i one sve više i više postaju zavisne od njega. Veći priliv inostranog kapitala sa svoje strane dovodi do povećanja kursa domaće valute (zbog veće ponude deviza), a što nadalje vodi pogoršanju tekućeg bilansa zemlje. Sve evropske zemlje koje su obuhvaćene krizom imale su deficite tekućeg bilansa, dok u isto vreme Nemačka ima značajan suficit tekućeg bilansa. Kontinuirani deficit tekućeg bilansa dovodi do rasta spoljnog duga, koga čine ukupan javni i privatni dug jedne zemlje prema stranim kreditorima, i on je mnogo bolji indikator krize nego javni dug. Sve evropske zemlju koje je zahvatila kriza imale su u 2007. godini, odnosno godini pred izbijanje krize, veći spoljni dug od BDP. 

ADEKVATNOST OBRAČUNA ZADUŽENOSTI NAŠE ZEMLJE Srbija od petooktobarskog prevrata (2000) vodi politiku precenjenog kursa dinara, pa je iskazani BDP u dolarima znatno uvećan – naduvan. BDP se iskazuje u tekućim cenama koji se deli sa zvaničnim kursom i dobija se znatno uvećan BDP iskazan u dolarima. Kada se takav BDP uporedi sa spoljnim dugom, zaduženost se iskazuje mnogo manjom nego što ona stvarno iznosi. Ilustrujmo to jednim jednostavnim primerom. Poznato je da se BDP-om iskazuje vrednost ukupne proizvodnje roba i usluga u zemlji tokom jedne godine. Pretpostavimo ovde da se sva ta proizvodnja sastoji samo od 1.000 vekni hleba, a svi se sećamo (iz ranijih predizbornih obećanja) cene od tri dinara za veknu hleba iz 2000. godine. BDP bi, u ovom dosta pojednostavljenom  

primeru, za tu godinu iznosio 3.000 dinara ili 50 dolara (2000. godine kurs dolara bio je oko 60 dinara). Pretpostavimo da smo i u 2011. godini proizvodili 1.000 vekni hleba; BDP bi u tom slučaju porastao na 50.000 dinara (cena vekne je sada oko 50 dinara) ili 625 dolara (kurs dolara je oko 80 dinara). Ako pretpostavimo da je spoljni dug od 2000. godine ostao nepromenjen i da je iznosio 50 dolara, mi bismo i u uslovima stagnacije realnog obima proizvodnje i nepromenjenog apsolutnog iznosa duga zabeležili smanjenje zaduženosti sa 100 odsto u 2000. godini na svega osam procenata u 2011. godini. 

Očigledno da je stanje zaduženosti Srbije mnogo alarmantnije nego što se ono uz pomoć „kreativne“ statistike zvanično iskazuje. Velika spoljna zaduženost i kolaps pred kojim se srpska privreda nalazi posledica su odluke srpskih vlasti da posle petooktobarskih promena (2000) prihvate neoliberalni program ekonomskih reformi, koji je vodio brzom urušavanju ionako slabašne srpske privrede. Ovim programom Srbiju, kao uostalom i druge postsocijalističke zemlje, trebalo je lišiti vlasništva nad resursima kojima raspolaže i dovesti je u takvu dužničku zavisnost (dužničko ropstvo) da bude bespogovorni poslušnik moćnih i bogatih, a ovaj prostor je tretiran pre svega kao izvor jeftine i obespravljene radne snage te tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja. 
 

Šira verzija teksta objavljenog u Politici 16. januara 2012.