Javni linč nije sprovođenje pravde. To što je prethodnih 2.000 godina trajao lov na veštice, ne znači da sada treba okrenuti pse u suprotnom pravcu. To je u središtu rasprave o Depardjeovom slučaju koja pršti u Francuskoj. Mešavina seksa i nasilja – koja je ranije bila sastojak crnog humora – danas više ne funkcioniše, bar ne u mejnstrimu. Feministkinje objašnjavaju da nisu protiv seksa, već protiv nasilja u seksu, koje se tumači kao izraz dominacije i taj pogled je sve više prihvaćen. Depardje se našao u procepu epoha, u kojoj nova želi da se odrekne stare.
***
Žerara Depardjea sam videla uživo 2014, na plaži u Kanu, gde se održavala improvizovana konferencija za štampu koju je organizovala ekipa filma Dobrodošli u Njujork Abela Ferare. Film nije uvršten u takmičarski program, zbog čega je njujorški reditelj odlučio da ga prikaže na plaži, pod šatorom, nedaleko od festivalske dvorane.
Depardje u njemu igra Dominika Štros-Kana, direktora najmoćnije finansijske institucije na svetu i najizglednijeg kandidata levice za novog francuskog predsednika, čiji se svet ruši nakon što ga spremačica u njujorškom hotelu optuži za silovanje. Francuski glumac je kasnije priznao da nije u njegovom stilu da glumi „one koji ispravljaju posrnule”, ali da ga je privukla „tragedija čoveka na vrhuncu moći koji je uhvaćen u zamku svojih nagona jer ih nikada nije dovodio u pitanje, isuviše siguran u sebe”. Deset godina kasnije, Depardje je postao taj tragični junak.
Reportažu, koja je emitovana početkom decembra na najgledanijem kanalu francuskog javnog servisa, „Žerar Depardje: Pad diva”, njegov bivši producent, Žan-Luj Livi, uporedio je sa giljotinom.
U Severnoj Koreji
Materijal je preuzet iz dokumentarnog filma sa putovanja u Severnu Koreju 2018. godine. Glumac koga povremeno guraju u invalidskim kolicima – zbog problema sa kolenom usled čestih padova sa motora – niže vulgarne komentare u susretu sa Korejkama. Naročito gnusne opaske upućuje devojci koja mu prevodi tokom posete, a devojčica na konju koju posmatra budi kod njega erotske asocijacije. Karakterističan zvuk koji ispušta, poput brehtanja, pojačava utisak grotesknog klovna. Sve te komentare i slobodne opaske iznosi direktno u kameru koja ga sve vreme snima.
Dokumentarni film o njegovoj ekskurziji u Severnu Koreju nikada nije napravljen, bez sumnje zato što producenti nisu imali šta u njega da stave. Četiri godine kasnije, materijal je završio kod novinara koji su ga spakovali u #Metoo tribunal – zajedno sa svedočanstvima desetak Francuskinja, šminkerki, asistentkinja, mladih glumica na snimanjima filmova u kojima je glumio od 2004. do 2022. godine – koje ga terete za različite oblike napastvovanja, od vulgarnih komentara, zavlačenja ruke u gaće do silovanja.
„To je patetično, to je oblik nemoći”, komentarisao je Livi Depardjeove ispade, osvrćući se na „medijski proces” koji mu je priređen. „Depardje nije ni siledžija ni predator. Neka sud presudi, a vi vodite računa o slici koju o njemu pravite!”
Slava i pad
Više od 40 godina Depardjeovo ime na špici je bilo dovoljno da finansira film. Sa jednakom lakoćom je glumio bandite, romantične zavodnike, strasne ljubavnike, policijske komesare, radnike, državnike, pisce, junake romana, Sirana de Beržeraka, Dantona, Staljina, Balzaka, Rodena, Kristofea Kolumba, Obeliksa i još stotine drugih likova, u filmovima Žan Lik Godara, Fransoa Trifoa, Alena Renea, Kloda Šabrola, Žan-Pol Rapnoa, ali i Ridlija Skota, Bernarda Bertolučija, Petera Handkea (u filmu Levoruka žena)…
Za manje od 30 godina glumio je u 34 filma najvećih francuskih i svetskih reditelja. Kasnije u karijeri počeo je da glumi u najrazličitijim ostvarenjima, ne hajući za kvalitet – što mu je donelo veliku zaradu, ali i dekadenciju koja je najvidljivija u fizičkom preobražaju. Depardje je poznat po preterivanju svake vrste, a najviše u hrani i piću. Poput kakvog rableovskog junaka prdi u javnosti, reži ili grokće poput vepra, izaziva, viče, unosi se u lice, jednom rečju ne izlazi iz uloge opscenog klovna. Sklon provokacijama, pažnju je privlačio zbog odbijanja da plati porez, druženja sa Putinom od koga je dobio ruski pasoš, ekstravagantnim putovanjima sa kojih se vraćao kao ambasador crnogorske kulture i uzbekistanskog turizma.
Status velikog glumca kome se svi dive i reputacija brutalnog zavodnika raskošnog talenta, učinili su ga nedodirljivim. Sve dok veštice nisu zaigrale kolo oko njega.
Otvaranje slučaja
Depardje živi u raskošnom zdanju iz 19. veka, u jednom od najelegantnijih kvartova na levoj obali Sene, nedaleko od Luksemburškog parka. Prostor od 1.800 kvadratnih metara, sa dvadesetak soba i bazenom, u kome se nalazi izuzetna kolekcija umetničkih dela koju je sakupio – njegova je pariska adresa. Odatle se može videti kako izlazi na motoru koji pod teretom njegovih 130 kila liči na igračku.
Ovde je avgusta 2018. dočekao mladu glumicu Šarlot Arno, koja je došla po savet od porodičnog prijatelja koji dugo poznaje njene roditelje. Kada joj je otvorio vrata na sebi nije imao ništa osim gaća, „kao što se inače šeta po kući”, objasnio je devojci. Nakon kratkog razgovora prišao je Šarlot koja je u to vreme patila od anoreksije. Na snimcima sa bezbednosnih kamera – koje ne isključuje ni kada je kod kuće – vidi se kako pipka po grudima i zadnjici njeno mršavo telo dok ona stoji pred njim sa rukama na leđima, pre nego što je povede u spavaću sobu, u kojoj nema kamera.
Šarlot je potom opisala ono što se tamo desilo kao „apsolutni užas”. Depardjeu je u to vreme 69 godina, a njoj 22. Uprkos tome, nedelju dana kasnije vratila se „da se objasni” s njim, ali se ista scena ponovila. U reportaži na francuskoj televiziji svoju parališuću reakciju objašnjava time da nije očekivala da tako postupi neko ko bi mogao da joj bude deda, koga je poznavala i u koga je imala poverenje.
Glumica je prijavila napastvovanje i nakon kratkotrajne istrage slučaj je zaključen bez pokretanja postupka. Tužba koju je potom podnela vodila je otvaranju nove istrage – koja je 2020. dovela do pokretanja optužnice za silovanje i seksualne napade protiv glumca kome je dozvoljeno da se brani sa slobode uz određena ograničenja. Depardjeova odbrana je da devojka „nije pružila otpor” i da je u njenom pogledu video „mešavinu iznenađenja i saučesništva”, što će reći – pristanak.
Zločin nejednakosti
Od kada je 2017. godine u SAD izbila „afera Vajnstajn”, pokret #Metoo – koji se proširio na više od 80 zemalja – pokazao je razmere seksualnog uznemiravanja sa kojim su suočene žene širom sveta. Francuska verzija pokreta je #balancetonporc (što bi u prevodu bilo „razotkrij svinju”), sa idejom da „strah promeni stranu” i da se žene ohrabre da prijave napasnike.
Ovaj pokret je pokrenuo izmene zakona o silovanju i seksualnom zlostavljanju u mnogim državama, pa i u Francuskoj. Predlaže se uvođenje termina „pristanak” za kvalifikaciju ovog krivičnog dela, pa je tako 89% Francuskinja saglasno da se donese zakon koji će silovanje definisati kao seksualni odnos bez odobrenja. Francuski zakon definiše silovanje kao „nasilje, prinudu, pretnju ili iznenađenje”. Broj presuda je, međutim, jedva nešto veći od jedan odsto (i u Velikoj Britaniji je oko jedan odsto).
Američka advokatica, Katrin Mekinon, koja se pitanjima ženskih prava bavi od 1970-ih, smatra da je to zato što se optuženi brane da nije bilo prinude i što žrtva treba da dokaže da nije pristala na odnos. „Glavni problem je što je težište na žrtvi, umesto na počiniocu (…) a dokazati suprotno je gotovo nemoguće. Na to se odnosi konstatacija ‘nema dovoljno dokaza’ koju često čujemo u završnici procesa”, kaže ova profesorka prava na Harvardu. „Pogrešno je verovati da će žena biti ozbiljno shvaćena ako kaže da je odbila odnos”, objašnjava Mekinon.
Pristanak je za nju izraz socijalne i pravne kodifikacije ideje koja u sebi nosi pretpostavku nejednakosti – ideje po kojoj nosioci moći određuju da su oni koji nemaju moć dobrovoljno pristali. Ova ideja omogućava „da se i dalje održavaju mitovi o silovanju – tako se obukla jer je to tražila, pravi se da je silovana a u stvari joj se svidelo, hoće da izvuče korist…”
Ona predlaže da se u zakon unese termin „jednakost” i da se silovanje definiše kao „zločin nejednakosti”. Pod nejednakošću podrazumeva pol, socijalni status, klasnu pripadnost, rasu, hendikep, godine… Lista nije ograničena. Drugim rečima, ako je neko u nejednakom položaju – bilo da je reč o poslovnoj ili nekoj drugoj hijerarhiji – ne može da se podrazumeva da je pristao na ono što mu je drugi učinio, čak i kada nije bilo jasnog odbijanja.
Društveni kodovi
Pokret #Metoo je pokazao da se epoha menja i da se na seks sve više gleda kao na odnos jednakih, a ne odnos potčinjavanja. U Francuskoj je „afera Dominik Štros-Kan” označila prekretnicu – kada je jedan od najmoćnijih ljudi na svetu pao s trona, zahvaljujući tužbi koju je protiv njega pokrenula crna sobarica koju je napastvovao. Na stranu što do hapšenja ne bi došlo da se slučaj desio u Francuskoj, a ne na američkom tlu. Afera „Vajnstajn” je pokazala da pretnje i ucene u stilu „Znaš ti ko sam ja” ne mogu više da zaustave žene koje su sada spremne da preuzmu rizik i javno pokažu prstom na nasilnike.
To ne znači da Francuzi postaju puritanci (reputacija koja ih prati je upravo suprotna), već da se menjaju društveni kodovi. Ono što je bilo dozvoljeno ili tolerisano do pre samo nekoliko godina – sada je neprihvatljivo. O tome svedoči i niz knjiga koje su se pojavile poslednjih godina – Pristanak Vanese Springore, Nekažnjivost Elen Devink, Velika porodica Kamij Kušner i Tužni tigar Než Sino – koje problematizuju ovo pitanje pristanka i način na koji može da se iznudi od žrtve, naročito ako je vrlo mlada. Niz žena iz javnog života je progovorilo o svojim ličnim iskustvima, bilo da je reč o incestu ili vezama koje su kao tinejdžerke imale sa starijim muškarcima, na šta se gledalo kao na izraz seksualne slobode.
Depardjeov rečnik i njegovo ponašanje na snimanjima bili su poznati svima koji su s njim radili, ali se na to reagovalo sa odobravanjem ili ravnodušnošću. „To je Žerar”, odmahuju rukom oni koji ga znaju. A Žerara je bilo i ima svuda.
Linč i pravda
Depardje je kao dečak sanjao o Marlonu Brandu, koji je bio njegov glumački i životni model na početku karijere. Samouk, iz siromašne provincijske porodice sa kojom nije imao dobar odnos, mangup i siledžija koji je karijeru glumca počeo u pozorištu – mnogo je sličnosti francuskog glumca sa američkim idolom, uključujući i fizički preobražaj. Kao i Brando u poslednjim godinama, i Depardje je prinuđen da beži od javnosti.
Problem je, međutim, što javni linč nije sprovođenje pravde. To što je prethodnih 2.000 godina trajao lov na veštice, ne znači da sada treba okrenuti pse u suprotnom pravcu. To je u središtu rasprave o Depardjeovom slučaju koja pršti u Francuskoj. Kao i po drugim osetljivim društvenim pitanjima i ovde su se izdvojila dva tabora – oni koji ga brane i oni koji smatraju da je kriv.
U raspravu su se uključili i sadašnji i bivši francuski predsednik – Emanuel Makron i Fransoa Oland – nekadašnji saradnici a potom rivali. Pozvan da se izjasni o predlogu ministarke kulture da se Depardjeu oduzme legija časti, najveće francusko priznanje, Makron je rekao da je on veliki glumac koji je „ponos Francuske” i da najviše mrzi „lov na čoveka”. „Nismo ponosni na Depardjea”, dan kasnije je izjavio Oland, govoreći o poniženim ženama i svima koji u njegovom ponašanju vide „nasilje, dominaciju i prezir”.
Napadi na Makrona dolaze uglavnom sa levice – koja ismeva njegov oportunizam i podseća na jednu od velikih tema njegovog predsedničkog mandata – suzbijanje nasilja prema ženama. Optužuju ga da se dodvorava desnici i okreće leđa socijalnoj politici ili ravnopravnosti. Podrška Depardjeu se tumači u tom ključu, utoliko pre što su sa desnice pozdravili Makronov ukor upućen ministarki kulture. „Od popustljivosti do linča, prelaz je okrutan”, piše u uvodniku Figaroa.
Rat se vodi i između feministkinja i glumica koje su stale u njegovu odbranu. Pismo podrške „Ne brišite Depardjea”, koje je 26. decembra objavio Figaro, potpisalo je pedesetak glumaca, pevača i producenata – među kojima su njegove bivše koleginice i partnerke, Karol Buke, Natali Baj i Šarlota Rempling, kao i pevačice Karla Bruni i Arijel Dombasl (udata za Bernar-Anri Levija).
„Napad na Depardjea je napad na umetnost”, piše u ovom pismu javnosti u odbranu „poslednjeg filmskog velikana”. „Ne možemo da ostanemo nemi pred linčom kome je izložen, pred talasom mržnje koji se sručio na njega (…) ignorišući pretpostavku nevinosti koju bi imao da nije filmski gorostas kakav jeste”, poručuju njegove kolege. „Javnost greši kada moralizuje velike umetnike”, objasnio je jedan od potpisnika, akademik Žan-Mari Ruar, u intervjuu francuskom radiju. „Ne budimo licemerni, glumca takvog kalibra, kao što je Žerar Depardje, uznemiravamo zbog vulgarnih izjava i šta s tim? Da li je to važno u životu? Važno je ko je on, šta donosi“. Javni sud je, smatra, na putu da izbriše sve što čini sreću Francuske, „taj humor koji smo imali i tu popustljivost prema velikim umetnicima”.
Odgovor ogorčenih aktivistkinja i feministkinja iz političkih partija nije kasnio: „Ovo je zastrašujuće, jer više ne govorimo o tome da treba razdvojiti čoveka od umetnika, već da se umetniku sve oprašta u ime umetnosti”, izjavila je savetnica u gradskoj skupštini Pariza, Rafael Remi-Lelu. „Šalje se poruka da će borba protiv seksističkog i seksualnog nasilja uvek biti manje važna od ugleda i karijere moćnih muškaraca”.
„Znam ko je Žerar, sa ili bez alkohola”, izjavila je Karol Buke – njegova bivša partnerka u životu i na filmu – braneći ga nekoliko dana ranije u televizijskoj emisiji. „Neću da opisujem svoj seksualni život, ali Depardje nije sposoban da naudi ženama”, rekla je glumica, aludirajući na njegovu impotentnost.
Rušenje spomenika
„Svaka epoha otkriva jedan aspekt postojanja, u svakoj epohi čovek se opredeljuje naspram drugog, ljubavi, smrti, naspram sveta”, rekao je Žan Pol Sartr. Depardje je proizvod filmskog miljea iz koga je potekao i medija koji su ga uzdizali u nebesa – epohe u kojoj su bioskope punili filmovi Bertrana Blijea, u kojima se proslavio, sa sirovim humorom i seksualnošću koja je često bila u funkciji ideje društvenog oslobađanja, izraz političkog opredeljenja.
Mešavina seksa i nasilja koja je tada bila sastojak crnog humora danas više ne funkcioniše – bar ne u mejnstrimu. Feministkinje objašnjavaju da nisu protiv seksa, već protiv nasilja u seksu, koje se tumači kao izraz dominacije i taj pogled je sve više prihvaćen.
Depardje se našao u procepu epoha, u kojoj nova želi da se odrekne stare. „On je spomenik, a spomenik je teško uništiti”, kaže Livi. Ali ovde je upravo reč o rušenju spomenika.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: RTS OKO
Naslovna fotografija: tasteofcinema.com
BONUS VIDEO:
