Menu
RSS

КАКВА НАМ ЈЕ КУЛТУРНА ПОЛИТИКА ПОТРЕБНА?

KojenSmallЛЕОН КОЈЕН

У Европи практично обновљених националних држава Србија може нешто представљати пре свега својом културом и традицијом


Положај културе у Србији у последњих 15 година једно је од највећих и најнепријатнијих изненађења које нам је донела петооктобарска власт. Од Милошевићевих наследника с правом се очекивало да, после грађанског рата, западних санкција и економског хаоса у земљи, подстакну неку врсту културног процвата. Уместо тога, десило се све супротно. Kључне културне установе почеле су необјашњиво да се затварају, с нејасним и растегљивим, понекад и лажним образложењима, свака реч забринутости и протеста због те ситуације падала је на глуве уши, док је у другим стварима културна политика углавном остала каква је била деведесетих година, пасивна и лишена било каквих амбициознијих идеја.

Данашња европска друштва, и богатија и сиромашнија, поклањају све више пажње својој култури и културном наслеђу. То није никаква случајност, јер новија сазнања у хуманистичким наукама сва показују колико вредносни обрасци сачувани у колективном памћењу и културном стваралаштву једног народа утичу на обликовање његовог идентитета. Споне које повезују појединце и чине их припадницима једне нације плод су политичког памћења и културне традиције: народи који на те споне забораве ризикују да у преломним историјским тренуцима остану збуњени, немоћни да формулишу праве циљеве и неспремни да се издигну изнад личног егоизма појединаца. Откуда то да ове очигледне истине, уместо да им бар донекле буду путоказ, као да не значе ама баш ништа српској политичкој елити?

Један могући одговор на ово питање могао би да гласи: „Пратите полемикe у српском парламенту, па ће вам постати јасно зашто српским политичарима данас није много стало до културе. Они су сувише обузети страначким и личним циљевима, да би озбиљније размишљали о дугорочним интересима целог друштва.” У овом одговору има нешто истине, али он пре може да објасни зашто је једна смишљена и дубоко штетна културна политика лако победила и наставља да побеђује него како се она појавила и које снаге све време стоје иза ње. Да бисмо открили праве узроке, морамо трагати за општијим факторима који у данашњој Србији одређују правце политичког деловања у различитим областима, па и у култури.

ОДРИЦАЊЕ ОД ИСТОРИЈСКОГ ПАМЋЕЊА
Деценију и по после смене власти извршене 5. октобра 2000. јасно је да је њен најважнији резултат био спољнополитичког а не унутрашњег карактера. Од тог времена до данас, западни утицај у Србији само је јачао, продирући од самог почетка у све области јавног живота и стављајући у своју службу све што је могло да се искористи за постизање сопствених циљева. Познати и много коментарисани захтев једне делегације немачког Бундестага да „Срби треба да промене свест“ јасно показује правце такве политике. Оно што се до тада подразумевало у сталним критикама „српског национализма”, који је некако увек био гори од сваког другог на свету (укључујући ту и онај који је изазвао два светска рата), сада је речено сасвим отворено: није реч о томе да треба напустити погрешну политику или неприхватљиву идеологију, Срби напросто треба да се одрекну свог историјског памћења и своје културне традиције – и тек онда ће им бити допуштено да живе у најбољем од свих постојећих светова.

petioktobarpljackaТом захтеву ишле су на руку и две околности специфичне за Србију после 5. октобра 2000. године. Прва је став великог дела становништва, измученог свим што му се догодило у претходној деценији, који је поверовао да ће са Запада најзад стићи и нешто добро, само ако сви будемо довољно послушни. Психолошки схватљиво, ако не и нарочито паметно, то очекивање довело је на власт творце и пропагаторе пароле „Европа нема алтернативу”. У склопу њихове политике у Србији је, као тобоже „европски” културни модел и алтернатива „српском национализму”, одједном оживело већ углавном заборављено југословенство, у облику који је имало после доношења конфедералног Устава 1974. године. Његови носиоци мање су били у владајућим странкама, а више у „цивилном друштву” и невладиним организацијама, које су после 5. октобра ницале као печурке, и уз мање или више дискретну подршку са Запада добијале све више утицаја у јавном животу.

ПОЗНО ЈУГОСЛОВЕНСТВО
Ово позно југословенство, за разлику од међуратног периода или послератног периода до 1974, више није била идеја уграђена као легитимациони основ у темеље државног устројства. Оно се углавном сводило на идеолошко оружје у борби против „српског национализма”, тачније против сваког покушаја да се друкчије од владајуће комунистичке идеологије гледа на српску историју и културу. Носиоцима политике „Европа нема алтернативу” оно је зато и могло да послужи у сасвим друкчијим политичким и културним околностима. Зашто пристати на расправу о катастрофалном учинку културне политике вођене после 5. октобра, када би њен исход за њих био поразан? Далеко је лакше нападати све који покрећу ту расправу као „српске националисте”, позивајући се притом на тобоже просвећено југословенство и организујући у том духу у Београду месец дана манифестација посвећених Мирославу Крлежи. У таквој акцији не би, наравно, било ничег спорног да су Крлежини поштоваоци то урадили о свом трошку. Проблем је у томе што они то чине државним новцем и што је југословенство само згодан алиби када треба оправдати што се ионако веома ограничена средства која српска држава издваја за културу не троше онако како би то налагао сваки промишљен и добронамеран приступ културној политици.

Свет у којем постоји Србија, а с њом и њена култура и културна политика, данас је друкчији него што је био у првим годинама овог века, када су се анонимни стратези по западним престоницама бавили питањем како уништити неман „српског национализма”. Брегзит и избор Доналда Трампа за председника САД само су најдраматичнији тренуци у једном развоју догађаја који ће у следећим годинама, са више или мање потреса, изменити политичку слику Запада, а поготову Европе, како у самој ЕУ тако и изван ње. Ако не жели да остане изван овог процеса и да за то плати цену, Србија ће морати да прати његове главне токове и да им се бар донекле прилагођава – уколико то буде радила благовремено и паметно, она ће од тога само имати користи.

krlezabeogradНи мање ни веће европске државе унутар ЕУ неће се више одрицати својих посебности у културној сфери, ни својих права у политичкој сфери, да би се даље прилагођавале захтевима опште глобализације. Једино што је могло одвести европска друштва у том правцу била је јасна економска корист, и то од оне врсте која би се прелила на животни стандард становништва. Пошто такав економски просперитет није на видику, политичке и културне снаге које су за Европу националних држава наставиће да јачају, јер друга решења не нуде прави излаз из садашње кризе ЕУ и њених институција. У таквом свету Србија може наћи своје место једино ако и политички и културно буде друштво с јасно изграђеним идентитетом. Чешка Република и Мађарска успешан су пример мањих европских држава које су пре других схватиле ову важну истину. Шта то подразумева за Србију на општем политичком плану, питање је којим се овде нећу бавити. Али зато желим да кажем, бар у најосновнијим цртама, шта то подразумева на плану културне политике.

ТРИ ВИДЉИВА И ВАЖНА ПОДРУЧЈА
Схваћена на овај начин, културна политика један је од кључних задатака који стоје пред државом и свим њеним институцијама. Делујући сагласно с оним што се постиже кроз систем образовања, она треба да у свим слојевима друштва оживи и продуби свест о аутентичним вредностима српске културне традиције; а то значи да, далеко више него досад, те вредности треба да постану лако доступне сваком појединцу. Чини ми се да би такав нов приступ требало у првом тренутку да се усредсреди на три видљива и важна подручја, за која нису потребна недостижна средства.

(1) На подручју капиталних пројеката из области српског језика и српске књижевности основни је задатак убрзати и довршити рад на првом великом речнику српског језика (Речник САНУ). Са неслућено већим техничким могућностима какве данас постоје у односу на педесете године прошлог века, када је Речник почео да излази, 12-13 преосталих томова (досад је изашло 19) могло би да се појави за исто толико година, и у штампаном и у електронском издању. То подразумева да се што пре оконча већ започет процес дигитализације преко шест милиона драгоцених листића на којима се у Институту за српски језик САНУ чува целокупна лексичка грађа прикупљана још од почетка 20. века и да се за рад на Речнику ангажује више стручњака него што је то сада случај. Али, мерено значајем који овакав речник има за културу једног народа, средства која у то треба уложити више су него скромна.

recniksanuВишеструко значајан пројекат била би и дигитализација српског књижевног наслеђа, коју би, по мом мишљењу, требало започети раздобљем које се протеже од српског романтизма средином 19. до модернизма двадесетих и тридесетих година 20. века. У том раздобљу се српска књижевност, тада свакако највиталнији део српске културе, прикључила духовним струјањима и средишним покретима европске књижевности, кључно доприносећи томе да се и српско друштво, независно од географије, стварно нађе у породици европских народа. Трошкови овог пројекта не би били велики, а он би за широке читалачке слојеве брзо могао постати реална алтернатива поплави домаћег и преведеног шунда који данас често потискује праву књижевност.

(2) У домену капиталних пројектата из области ликовних уметности, отварање Народног музеја и Музеја савремене уметности, када до тога дође, биће само први корак у поновном приближавању нашег уметничког наслеђа публици, поготову оној млађој. Сталне поставке оба музеја требало би конципирати на нов начин, уз учешће шире стручне јавности, којој треба дати прилику да и она каже своју реч. Исто је толико важно да оба музеја израде добро осмишљен план редовних великих изложби преко којих би се на то већ одвиклој публици поново, а понегде и први пут, представили наши најзначајнији уметници, уметнички покрети или тематске преокупације одређеног ликовног раздобља. Наш културни живот добио би тиме значајан квалитет који му већ четврт века недостаје. Искуство великих светских музеја говори нам да ништа толико не популарише ликовну уметност као амбициозне изложбе ове врсте.

(3) Ако ништа друго, већ нас јединствена вредност српског средњовековног сликарства обавезује да заштиту културног наслеђа и његово приближавање што већем броју људи ставимо у средиште сваке иоле промишљене културне политике. Претпостављам да би, овако формулисану, ту идеју свако прихватио, али то, нажалост, не значи да се надлежне институције увек њом и руководе. Да узмемо само један пример, Студеница се од 1979. налази на УНЕСКО-овој листи светске културне баштине, добрим делом захваљујући Богородичиној цркви, с најстаријим и најлепшим слојем фресака с почетка 13. века. Радови на рестаурацији тих фресака започети су тек 1995. и убрзо су били прекинути; на озбиљнији начин обновљени су после дугог чекања 2008 (када је министар културе био Небојша Брадић), али прошле године држава је без образложења престала да их финансира, па су рестауратори, уз помоћ манастира, наставили да раде без икакве накнаде. Овај случај је драстичан, али није и једини. Као и када је реч о Речнику САНУ, и овде се ствари, без огромних средстава, могу завршавати у разумном року, а не уз бесконачно и несхватљиво одлагање.

studenicafreskeБојим се да они који то не увиђају нису само неосетљиви на естетичке и културне вредности. Данашња Европа очигледно све мање пристаје да буде глобално потрошачко друштво, у којем су националне и културне традиције безначајне у поређењу са диктатом демократски једва легитимне бриселске бирократије. У Европи практично обновљених националних држава Србија може нешто представљати пре свега својом културом и традицијом. Ту културу и традицију, коју има и не мора да измишља, она треба да поново приближи својим грађанима и на разумљив, модеран начин представи свету. „Ако не поштујеш себе, ни други те неће поштовати”, сигурно је тачно запажање за односе међу појединцима. Али оно је, ако боље размислимо, не мање тачно и за односе међу друштвима и државама.

Објављено у "Недељнику" 1. децембра 2016. године

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.