Menu
RSS

МИЛО ЛОМПАР: ПОТРЕБНО ЈЕ ПОВУЋИ КОСЕКВЕНЦЕ ИЗ СРПСКОГ ПОРАЗА [2]

lomparvnПуно је боље повући ту консеквенцу и направити данас што се више може. То значи дуготрајно васпитање и стрпљиви рад


За какве хрватско-српске односе се ви залажете?
— Образоване на начелу узајамности: колико тамо, толико овде. Пошто је титоистичко наслеђе такво да подстиче асиметричне односе, а не односе узајамности, онда се сваки покушај уравнотежења тих односа сматра проблематичним. Неколико дана након проглашења независности Косова и Метохије хрватска премијерка Јадранка Косор водила је делегацију привредника у Приштину. Она је тако показала подршку независности Косова и Метохије. Та подршка је директно супротна српским интересима. У исто време постоји доминантни трговински ланац у Србији који својим кредитима подржава хрватска држава. Да ли је то нормално?

Или: Штефан Филе, као европски комесар за придруживање, тражи – то све пише у мојој књизи са подацима и датумима – да фабрика дувана Ровињ треба да продаје своје цигарете у Србији по нижој пореској стопи иако је Хрватска постала чланица ЕУ и отуд би требало да буде већи порез на те цигарете: као и код других чланица ЕУ. Премда су се побуниле америчке фабрике дувана из Ниша и Врања, остало је онако како је повереник ЕУ рекао. Дакле, ЕУ сматра да би зарад ровињске фабрике требало деградирати на српском тржишту произвођаче из Ниша и Врања. Зар није нормално инсистирати на равноправности?

Или: српска јавна позорница је увек била отворена за гостовања из Загреба, док на супротној страни није тако.

Што се тиче театра, не бих се сложио са вама: доста казалишних представа из Београда задњих година гостују у Загребу. Не мислите ли да би ова ваша „стриктна узајамност“ могла обесхрабрити нарочито младе људе који путују и друже се…?
— Простор театра није једини јавни простор. Не пратим театар, јер га не волим. Тешим се да је о њему лоше мислио и Тин Ујевић. Што се тиче индивидуалних избора и дружења, никада се о томе не изјашњавам. Изјашњавам се против ствари које је наметнула државна политика. Остајем у својој струци: Службени гласник штампа Теорију књижевности Миливоја Солара из 1994. године, из које су избачени сви српски писци. Напомињем да постоји и Соларова Теорија књижевности до 1990, када су у тој књизи српски писци били заступљени. Да српски издавач штампа Теорију књижевности у којој нема ни једног српског писца, то ми се не чини нормалним. У Београду је такође штампана Теорија књижевности сарајевског професора Зденка Лешића, која је била далеко уравнотеженија, у којој су сразмерно били заступљени хрватски и српски писци, где је друго издање штампано на ћирилици. То је у реду. Јер таква књига је саображена средини у којој се појављује.

Подсећам да је Миливој Солар био последњи министар културе леве владе у Хрватској пре распада Југославије. Недавно је бивши председник странке левице Зоран Милановић рекао да је поносан што му је деда био усташа. Србија је са том и таквом левицом правила државу од 1945. до 1990. После свега, најмање што можемо је да ствари именујемо правим именом. Ако пажљиво читате моју књигу, онда ћете видети да немам примедби на хрватску политику, премда о тој политици имам изразито негативно мишљење. Сама по себи, она ме не занима. Имам примедбу на српску државну политику која овде обезбеђује промоцију хрватских интереса као да је то нормално.

Желите ли рећи како постоји одређена урота против српских националних интереса?
— Понављам да треба образовати нормалне међудржавне односе на принципу узајамности. Али тога овде у Србији нема. Зашто? Зато што доминира концепција титоистичког југословенства, у којој на сваком кораку морате доказивати своју оданост нечему што више не постоји. Моја књига заправо има врло умерену тезу која позива да извучемо консеквенце из новонастале ситуације. Постоје две државе са тешким историјским наслеђем. То није разлог да се људи убијају. Али није разлог ни да се грле. Довољан је државни саобраћај по начелу узајамности. Ви овде на сваком кораку имате огромне билборде који позивају да се летује у Хрватској или обавештавају о данима хварске кухиње. Ниједан од њих није уништен ни оштећен – за разлику од ћириличних табли у Хрватској. Почнимо од проверљивих ствари.

Један од централних феномена ваше књиге је појам секуларног свештенства. О чему се ради?
latinkacedavuk— Тим појмом је Исаија Берлин означио комунистичке интелектуалце који су бранили злочине власти, називајући их комесарима и противстављајући им дисиденте као интелектуалце који су осуђивали исте те ствари. Но појам може обухватити различите политичке системе. Касније га је – ослањајући се на Орвелове назнаке – дефинисао Ноам Чомски. Секуларно свештенство чине интелектуалци који аплаудирају западној моћи, игноришу западне злочине и отуд су веома поштовани на Западу. Оличава их тзв. невладина интелигенција коју је – како је показала Франсис Стонор Саундерс – током хладног рата обликовала CIA. У нас је дошло до премештања управо тих интелектуалаца – међу којима има истакнутих партијских функционера, као што су били Латинка Перовић или Живорад Ковачевић – у срце западних (америчких) интереса. Њихов циљ је да наметну појам српске кривице целокупној јавности, да жигошу оне који се томе противе и тако их истисну из јавног постојања, да управљају јавном, културном и политичком сфером у правцу који оправдава тоталну западну (америчку) доминацију у свим подручјима живота. Свака власт – после 5. октобра 2000. године – била је под њиховим утицајем, док је садашња власт постала њихов сервис. Њено лице бастарда – као лице ренегата – јесте њихово лице.

У критикама мојих схватања често се открива запрепашћујућа идеолошка затвореност следбеника политике која исповеда безусловно поверење у Европску унију. То поверење очитује парола Европа нема алтернативу, коју сам подвргао детаљној критици још у првом издању своје књиге Дух самопорицања из 2011. године. Та критика је превасходно постављена на идеју безалтернативности као такву, у којој сваки познавалац нашег комунистичког дискурса – с обзиром на наше наслеђе – може уочити тоналитет његове дикције. Но, оспоривши – у својој критици шестог издања моје књиге – тврђење о суштинској неравноправности у Европској унији, човек који је написао књигу против мојих схватања, књигу надахнуту колонијалном апологетиком, посегао је за узорном аргументацијом: „Заиста, ако постоји сушта неравноправност, зашто онда нико не жели да изађе из ЕУ, већ сви желе да уђу?“ Он је то објавио у марту 2016. године. Већ у јуну 2016. године – само три месеца после овако беспризивне тврдње – људи су на референдуму у Великој Британији одлучили да напусте ЕУ.

Овакав распоред чињеница показује како идеолошки и колонијални погледи – тако обавезујући у свету секуларног свештенства – немају никакву свест о реалности, очитују настојање да се историја затвори и нерефлектовано приањају уз задати налог моћи. Ово су елементи који образују заробљени ум апологета вишеструког поробљавања наше јавне свести. То постаје још драстичније ако се сетимо скорашње изјаве – дате 23. октобра 2016. године „Зидојче цајтунгу“ – немачког министра спољних послова Франка Валтера Штајнмајера. Он каже: „Ewiger Frieden auf unserem Kontinent, Europa ist ohne Aleternativen – das ist einfach nicht mehr zu halten“. Он, дакле, пет година после појаве моје књиге каже како парола Европа нема алтернатива представља нешто неодрживо. Управо сам то тврдио 2011. године, залажући се за постојање националног становишта у српској политици, као становишта које омогућава – што сам такође написао – плуралне и вишестране односе и са ЕУ.

Како у Србији функционира државна политика и какав је однос обичних људи према политици као таквој?
— У понашању људи у Србији у односу на власт увек је постојао страх од исказивања властитог мишљења. Зато овде постоји велика идентификација са влашћу, пажљиво праћење ритма власти и борба за привилегије. Човек који је на конвенцији ДС јавно исказивао оданост Борису Тадићу, две године потом пише јавно удворичко писмо Александру Вучићу, па га враћају на хонорарно плаћено место уредника у Службеном гласнику. Не можете знати какво је расположење грађана у дубини у односу на оно што је на површини, јер нема искрености. Отуд имате исте људе који спроводе сасвим различите политике, јер су се околности промениле. Наш премијер је најбољи пример таквог понашања. За његове власти ментални и медијски терор секуларног свештенства добија разобручено простирање.

Треба ствар вратити у европску резонанцу. Шта је европска резонанца? Секуларно свештенство тврди да се европско понашање доказује ако се слепо извршава оно што траже Брисел, Берлин или Вашингтон. То можда мора да се уради, али то није европско понашање. Европско понашање у својој најбољој традицији је да човек својим разумом и сазнајним способностима изврши прецизан увид у чињенице и одабере оно што је најбоље по њега и у складу са општим начелима. Таква разумна оријентација је утолико важнија, када се постави питање: шта урадити ако Европа од Србије тражи самопорицање?

Покојна глумица Мира Ступица, у свом задњем интервјуу је рекла да је Србија у новијој хисторији свима говорила „не“ – и Аустро-Угарској и Хитлеру и Стаљину и НАТО, па је данас „нема“. Какво је ваше мишљење о потенцијалима политичког мишљења у Србији данас, након тешких хисторијских искустава?
masarikpasic— Можда би требало казати: нема нас, јер нисмо рекли не – Титу. У том случају, додуше, она не би могла бити жена председника Председништва СФРЈ, јер не би било тог државног тела. Ако сте прочитали моју књигу, онда сте могли видети да се залажем за културу пасивног отпора. Та традиција се може видети код Масарика. Он је у полемици са младобосанцима рекао „просветом до слободе“. Младобосанци су рекли, у складу са нашом традицијом, „револуцијом до слободе“. Масариково становиште ми се чини исправним, јер верујем да се Србија налази у колонијално-окупационом стању. Отуд је потребно створити алтернативно подручје да бисмо се могли одбранити од наметања нечега против чега смо.

Ако је смисао Европске уније да овде уђу јединице НАТО, онда сам јако скептичан према могућности да Србија може то да заустави. Али ту није крај живота и не би требало да буде и крај отпора. Тако нешто је насиље и наметање и, ако се не сложимо са тврђењем да само моћ и сила у људском животу нешто представљају, онда се на једном другом нивоу, на пољу истине и на пољу вредности, можемо томе супротставити. Али за то је потребна једна култура која показује спремност за упорно понављање оног облика неслагања који има најмање ризике под најгорим могућим условима. Тако нешто у нашој култури није обликовано и нема реалну подршку: због социјалне уједначености, због сиромаштва, недостатка националне интелигенције и неповерања у било какав други облик егзистенције осим присуства у главном вектору историјског кретања, који се препознаје у актуелној власти. Јер, само ако се ту налазиш, имаш привилегије.

Куда реално данас може ићи српска политика?
— Сваки народ – па и српски народ – има извесну снагу и може – и у неповољним околностима да се избори за нешто. Не видим разлога зашто би се шест милиона Срба у Србији и милион и по Срба у Републици Српској и Црној Гори осећало инфериорно у односу на хрватски или албански народ. У Нагорно Карабаху, који је величине Косова и Метохије, Јермена има сто хиљада, док Јермена у Јерменији има три милиона. Јермени су окружени Азербејџаном, Турском, Грузијом. Зар би они сада требало да дигну руке од себе зато што им је положај тежак? Срби само морају да разумеју прилике и околности у којима треба да обликују своју национални индивидуалност. Премда никад нисам био за Милошевићеву политику – о чему сам подастро довољно доказа у својој књизи – морам рећи да нико није тако оправдао Милошевића у Србији као политика Запада после његовога пада.

Можете ли мало прецизније објаснити ову мисао?
— Нико се није тако насмејао оним људима који верују у либерална и демократска начела као што је то учинио Запад након рушења Милошевића. Тада је Запад показао да никакве вредности, начела, споразуми и договори више не вреде, једино што остаје је слепи диктат силе над пораженим народом. Тај диктат спроводе сви режими у Србији након 5. октобра, неки са више а неки са мање ентузијазма. Но то свакако компромитује идеју Запада. Чак три године после потписивања, Запад не жели спровести један Бриселски споразум, који представља тек смоквин лист de facto независног Косова и Метохије, јер ни ту одлуку о заједници српских општина, која практично не значи ништа, он не жели да спроведе. Запад каже „ви сте поражени и ми ћемо вас дотући до краја“. (Тако је Медлин Олбрајт, тадашњи државни секретар САД, казала: „Средићемо Србе да се неће опоравити за сто година.“) То је чињеница коју треба узети к знању. Треба рећи – макар у себи, ако није целисходно наглас – „добро, поражени смо, али размислимо да ли треба да помогнемо да будемо дотучени или треба тој намери да се супротставимо“. То је смисао пасивног отпора. Није смисао да одобравате вашим џелатима.

Људи такво мишљење о пасивном отпору не желе да виде, јер је оно компликовано, тражи одрицање, као и то да вас именују „фашистом“, да не читају оно што сте написали, да доводе у сумњу интелектуалну биографију на темама које нису политичке. Неко то ипак мора да ради, јер то је једина политика која даје право овом народу да постоји у некој културној форми. То је политика српског становишта, коју су моји критичари нетачно назвали „етничким“ иако сам одредио српску културу као контактну културу три вере, иако прихватам припадника било које националности који бира да буде део српске културе, као што су то учинили Иво Андрић, Меша Селимовић, Петар Лубарда, иако сам јасно у књизи рекао да је темељ српског становишта – политика националне просвећености.

selimovicandricПросвећеност је универзални и либерални критериј: моја два основна појма су слобода и избор, јер сваки човек мора имати могућност да слободно изабере. Али, пошто људска бића живе у простору колективног препознавања, иначе не могу да функционишу, предлажем појам националне културе као категорију колективног препознавања. Осим тога, не оспоравам другима да успоставе друге типове препознавања: грађанског или глобалистичког на пример. Једино се не бих сложио да неко глобализам прогласи националном културом, јер то национална култура сигурно није. Моје становиште је становиште националног либерала. То становиште је одавно познато у традицији европске мисли.

Како би изгледао пасиван отпор у – како сте ју именовали – политици српског становишта?
— Пасиван отпор је рецимо референдум у Републици Српској о питању као што је Дан Републике Српске. То уопште није државно-правно питање. Ту такође можете видети карактеристично понашање ЕУ: када је 1992. организован референдум о издвајању БиХ из СФРЈ без учешћа једног од три конститутивна народа (Срби, наиме, у њему нису учестовали), онда је ЕУ тај референдум сматрала легитимним. Но референдум у Републици Српској, посвећен једној потпуно симболичкој теми, ЕУ сматра проблематичним. То нису само двојни стандарди него један дубоко промишљен цинички однос Европе према ономе ко је „источне културе“ и ко је поражен. И док год се у Србији инсистира на томе да ми нисмо поражени и да нисмо изгубили 20. век и док год се не жели да се повуче консеквенца из југословенског и комунистичког искуства, ми ћемо лутати у једном правцу који је бесциљан.

Пуно је боље повући ту консеквенцу и направити данас што се више може. То значи дуготрајно васпитање и стрпљиви рад: ништа од овог што говорим не претендује да сутра постане реалност, нити може. То је реална политика са српског становишта и, ако будемо водили политику са таквог становишта, онда ћемо је моћи водити и према ЕУ, и према Русији или неком другом. Можда ћемо сутра бити чланови НАТО, и, ако будемо гласали, свакако ћу гласати против, али, ако се и то догоди, и даље је могућ и неопходан – отпор.

Можете ли објаснити зашто мислите да Запад не води принципијелну политику, него тврдите да је он дубоко циничан?
— Зато што је циничност и себичност инхерентна Западу. Број злочина које су направиле европске империје је немерљив; злочини које је Америка направила пре и након Другог светског рата су незапамћени. Нећемо се ваљда уверавати у то да су европске политике неегоистичне, нециничне и несебичне или да су наивне? Погледајте шта је примас Угарске Леополд Колонић говорио када је Хабзбуршка монархија (прва привилегија Леополда I, август 1690) позвала српски народ да пређе Саву и Дунав, јер им је био потребан за осигурање границе са Османском империјом: „Треба Србима давати привилегије на довољно неодређени начин, да им се оне у промењеним условима могу одузети“. То је аксиом европске политике: себичлук, гледање властитог интереса и експлоатација другог. То су европски интереси. Но постоји и свет европских вредности. Европска култура их осведочава у појмовима толеранције, солидарности, људских права, рационализма. Вредности и интереси у једној култури нису сагласни, свет културе није хомоген, него почива на колизијама. Увек је питање шта је – у одређеном времену – магистрални правац историјског и културног кретања.

Хиљаде Пољака који живе у Великој Британији забринути су због резултата референдума по коме та земља излази из ЕУ. Јер има притисака на њих да се врате у Пољску иако у Британији живе годинама. Но ти исти Пољаци солидарни су са одлуком Пољске да сама не прими мигранте, јер су Пољаци „цивилизацијски изнад миграната“. Зар није на делу исти поглед: и Британаца према Пољацима и Пољака према мигрантима? То је срце европског себичлука.

Не могу променити правац европских интереса, али могу да узмем знању њихову природу и да осмислим сопствени одговор. То је рационално понашање. Ако морате нешто да претрпите на политичком плану, тражићете компензацију на културном: разблажићете тај притисак у сложеној стратификацији друштвених односа, у којој нема дефинитивног резултата. Државе се воде својим интересима, док је доброта само индивидуална категорија.

У овом разговору често сте спомињали комунизам. Чини се да га ви не проматрате као хисторијску формацију, него као на пошаст која је напала Србију…
— Полазим од завршног биланса. Шта може српски комуниста да каже историји свог народа у 1990. години? Словеначки комуниста може да каже како је изнео идеју словеначке државности. Хрватски комуниста може да каже да је спречио сврставање хрватске државе на страну поражених снага 1945. године, да је избегао одмазду, да је пронео идеју државности (то тврди Макс Лубурић шездесетих година – имате у књизи Улриха Фишера, која је објављена у Загребу) и верификовао је 1990. године. Црногорски комуниста може да каже да је обновио идеју црногорске државности. Македонски комуниста може да каже да је створио идеју македонске државности премда је сваки педаљ границе македонске државе утврдила српска војска у балканском рату 1912. године.

А шта може да каже српски комуниста? Шта је он урадио? Он је Косово и Метохију правно изместио из састава Србије уставним амандманима 1971. године и Уставом из 1974. године. Он је 1959. године без икаквог разлога подручје испод Копаоника припојио Косову и Метохији. Он је поништио резултате свих ослободилачких ратова Србије. Српски комуниста може да каже да је пристао на уставну дискриминацију српског језика у Хрватској. Јер од 1974. постојала одредба о хрватском књижевном језику која је одлуком Уставног суда Југославије 1988. године проглашена неуставном. То никад није спроведено. Српски комуниста је пристао на уставну дискриминацију српског народа у Црној Гори. Јер српски народ је био једини постојећи народ у Црној Гори према попису из 1909. године, за време владавине књаза Николе. Српски комуниста је пристао на дискриминацију носилаца српске националне свести у Македонији, ма колико да их је било. Биланс српских комуниста је дубоко поразан. То је најбоље рекао политички комесар Друге пролетерске бригаде и песник Танасије Младеновић у једном интервјуу 1989. године: „Ми српски комунисти објективно смо издали свој народ“.

То – узгед речено – никада није казао Добрица Ћосић. Пред распад југословенске државе, у години 1989, Добрица Ћосић – партизан, носилац Споменице 1941, писац, Титов функционер па противник – каже: „Поново да се родим, са свим поразним искуствима револуције, опет бих се борио против четника“. Фрањо Туђман – партизан, носилац Споменице 1941, историчар, Титов генерал па противник – у исто то време (1990) каже: „НДХ није била само квислиншка творевина него израз историјских стремљења хрватског народа“. Како то српски комуниста – ни кад се наизглед удаљи од комунизма – не може да се сретне са противничком страном у грађанском рату, док хрватски комуниста управо то може? Зато што је хрватски комуниста очувао везу са својом националном традицијом, док ју је српски комуниста заувек покидао.

Да би се спречило јавно освешћивање ових чињеница, комунисти су измислили да је главни разлог историјског пораза Слободан Милошевић, који је крив за распад Југославије. Одакле је дошао Слободан Милошевић? Из Српске православне цркве или из емиграције? Он је дошао из Савеза комуниста, који га је школовао и довео на власт. Одигран је унутрашњи преокрет да би се избегла застрашујућа историјска одговорност српских комуниста. Потом су почели да објашњавају како су за пораз криви Срби и српска традиција, а не комунисти, који су имали монопол на власт педесет година.

Комунизам је однеговао један посебан тип човека – то је човек без савести. Тај постхришћански човек не тематизује питање кривице: он се не пита шта је он погрешио, него увек упире прстом у другог као кривца. Сматрам да – као представник изразите мањине у интелектуалној и политичкој заједници, лишен било какве институционалне подршке – браним етички смисао историјских догађаја и процеса, који су се истински одвијали, при чему исказујем свест о српском делу одговорности у њима. То сам прецизно навео у својој књизи. Као припадник народа који је претрпео геноцид, имам на уму речи које је у телевизијској емисији Зур Персон 28. октобра 1964. године изговорила Хана Арент: „Схватила сам и то поновила много пута: ʼкада сте нападнути као Јевреји, морате се бранити као Јеврејиʼ. Не као Немци или грађани света или заговорници људских права. Не, него: шта могу конкретно да урадим као Јеврејин.“ Слично је говорила и када је примала Лесингову награду слободног града Хамбурга.

Како би изгледало ступњевање те одговорности?
— То пише у мојој књизи: „Диференцирано схватање одговорности за распад титоистичке Југославије подразумева међузависност више чинилаца: историјско наслеђе титоизма као структурну претпоставку свих сукоба; активности спољашњих чинилаца као епохални вектор обликован после пада Берлинског зида; одлуке и поступци владајућих унутрашњополитичких чинилаца у часу распадања земље“. Буржоазије су 1939. године доказале – стварањем Бановине Хрватске – да се могу договорити око прекомпозиције Југославије. Каснијим стварањем додатних нација – црногорска нација је еклатантан пример – титоизам је етничким инжењерингом утро крвави пут распада као неминован.

slobageneraliАко бисмо провизорно – и само у илустративне сврхе, јер је све друго потпуно неприхватљиво – разликовали Србе према попису становништва из 1991. године, добили бисмо прецизну слику. Најбројнији народ су били Срби у Србији, други су били Хрвати на читавом подручју Југославије, а трећи су били – испред Муслимана – Срби изван Србије, њих око 2.340.000, плус нека стотина хиљада од око 700.000 декларисаних Југословена. Та трећа групација по бројности била је – nota bene – државно-правно измештена Уставом из 1974. према амандманима из 1971. На то се позивао Бадинтер у решењу о раздруживању Југославије. Сада настаје питање: ко је дао легитимитет за одлуку да се 2,5 милиона људи државно-правно измести? Комунистичка партија. На шта се позива комунистичка партија? На срећну будућност човечанства. Петнаест година касније та срећна будућност се распала у крви и ужасу. Зашто српски комунисти не желе да признају ову страшну грешку?

Рекли сте да у распаду Југославије постоји и српска одговорност?
— Постоји одговорност свих актера унутар сукоба деведесетих. Српску политичку одговорност – као одговорност владајућег режима – овако сам одредио: „то су грешке власти, злочини власти, грехови према човечности“. Ово су најтеже могуће оцене. Моје становиште је прецизно: „Неспреман да прихвати поразни биланс идеологија југословенства и комунизма у српској историји, да га прихвати са јасном и јавном свешћу о историјском поразу, ауторитарни режим деведесетих није означио тачку са које треба кренути на дуги пут опоравка: без рата, уколико би и други желели да он буде избегнут – што баш није било извесно“. Имам у виду бројне и различите историјске чињенице о ратовима деведесетих: изјаве Фрање Туђмана пре и после рата, сазнања о међународним чиниоцима. Но, поред политичке, постоји и криминална одговорност, и конкретна одговорност за одређени злочин.

Што мислите какве су перспективе Србије у наредних 20 година?
— Српски народ није на путу опоравка, јер нема јасну свест о узроцима, размерама и околностима које одређују његов положај: уместо некадашње саблазни самопрецењивања, подлегао је саблазни самопорицања. Генерације којима припадамо – радикално конформистичке – нису у стању да се суоче са тешким историјским бродоломом, који се распростро преко читавог једног века. На њих је пао терет тог тешког биланса. Људи то не могу ни да схвате, него је то схватање могуће тек у времену: кроз неколико генерација.

Укупни вектор епохе, осим тога, није позитиван и не иде у корист оздрављења. Јер он није постављен на начело стварања него на начело трошења. То је константа читаве постмодерне цивилизације. Начело стварања је по дефиницији начело одрицања, а данашње кључно начело је начело задовољства. Ово нису прилике за обликовање културне нити државне свести. Људи понекад и разумеју шта хоћете да им кажете, али помисле у себи: преслаби смо да бисмо се таквог тешког задатка подухватили.

Све што се Србима догодило, тешко и поразно, било је зато што су њихове елите увек и безрезервно биле за Југославију. Оно што би се могло лоше догодити Хрватима – да потону у један специфичан и безначајан рукавац историје – могло би се догодити зато што су увек били против Југославије: и против унитаристичке (1921), и против споразумашке (1939), и против федералне (1963), и против конфедералне (1974). Ниједна држава није толико обезбеђивала светску промоцију и досег хрватских културних и политичких интереса као Југославија. Било је људи међу Хрватима који су то јако добро разумели: као Тито и Крлежа.

titokrlezaТо би требало да буде – по мом суду – заувек готово. Што не значи да ће бити: историја је пуна наказних понављања. Но, противим се обнови југословенског простора на старим постулатима. Карте треба ставити на сто, играти чистим рачунима и казати шта ко хоће – ако хоће, јер није обавезно – да направи у једном или другом правцу. Такво гледање не подразумева нови рат него папир и оловку и прецизно рачунање шта су чији интереси.

Разговарао БОЈАН МУЊИН

Крај

П-портал

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.