Menu
RSS

ШУПУТ, БАРУХ, ШУМАНОВИЋ: 75 ГОДИНА ОД УБИСТВА ТРИ ВЕЛИКА СРПСКА СЛИКАРА

sumanovicberaciceБИЉАНА БОШЊАК

И од убиства тројице сликара и од убиства осталих 77 српска култура се још опоравља


Ратне 1942. године убијена су три велика српска сликара: Богдан Шупут, Бора Барух и Сава Шумановић. Сваки посебан у свом уметничком изразу, сваки убијен од различитог непријатеља. Поделили су се. Богдана Шупута убили су Мађари, Бору Баруха Немци, а Саву Шумановића усташе.

Сва тројица су били париски ђаци. Коју годину пре стрељања седели су у кафанама у којима су били Пикасо, Матис, Шагал... Париз између два рата био је диван у сваком погледу, нарочито у сликарству. И у Србији је било исто тако. Било је то златно доба Мила Милуновића, Саве Шумановића, Зоре Петровић, Ивана Табаковића, Пеђе Милосављевића... У Француској су направили удружење Artist Yugoslaves de Paris и два пута – априла 1937. и марта 1939 – у веома цењеним галеријама успешно излагали у Паризу и једном (јун-јул 1939) у Хагу.

Сликарка Љубица Цуца Сокић (1914-2009) у свом последњем великом интервјуу, датом недељнику Стандард, присетила се већ у поодмаклој старости у свом атељеу у поткровљу Коларчеве задужбине, баш те изложбе:

„Било је то у овом несретном Хагу, где сада муче наше људе. Баш када смо тамо излагали, почео је Други светски рат. Хитлер је напао Пољску. Једва су се слике вратиле. Били су тамо наши Бора Барух, Марко Челебоновић, Пеђа Милосављевић... Он (Милосављевић; прим. аут.) је био запослен у нашем посланству, у конзуларном одељењу. Радио је тада његове чувене слике Нотердама, лепих, мало помпезних париских прозора... Период проведен у Паризу био је за све нас који смо били тамо незабораван. Мислили смо да никада неће ништа да се промени. Међутим, када сада гледам, то је кратко трајало. Први светски рат је завршио. Негде тек око 1921-22. године ствари су се мало средиле. Живот је тек почео да буја, а 1939. рат је поново захватио Европу. Из Париза сам се вратила уочи самог рата. Већ је био сав замрачен. Све је било 'обучено' у некакве плаве хартије. Није било осветљења...“

ljubicacucasokic slika1О другој изложби наших уметника у Паризу, у писму супрузи доктора Томе Јовановића, угледног новосадског лекара и једног од оснивача соколског друштва Војводина, сликар Богдан Шупут, марта 1939, пише: „Има нешто продатих слика, али нам је Хитлер знатно покварио продају“.

БОГДАН ШУПУТ (1914-1942) И ИЗЛОЖБА ДЕСЕТОРИЦЕ
Није само продају, већ и живот у Паризу. Сликари се враћају кући, а већ фебруара наредне године представљају се српској престоници на заједничкој изложби у великој сали Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић“, којом се оснива уметничка група Десеторица. Чине је некадашњи ђаци сликара Јована Бијелића: Богдан Шупут (на слици испод десно), Љубица Цуца Сокић (на слици испод лево), Даница Антић, Јурица Рибар, Стојан Трумић, Алекса Челебоновић, Никола Граовац, Душан Влајић, Бора Грујић и Миливој Николајевић.

suputsokicБио је то велики уметнички догађај за предратни Београд. На отварању је био до тада незапамћен број посетилаца. Присутне је поздравила председница Павиљона Криста Ђорђевић, сестра од стрица сликара Саве Шумановића. Она и њен муж Ђурица Ђорђевић, угледни професор Медицинског факултета, веома богати, без деце, били су велики добротвори даровитих уметника и сиромашних студената. Њихова кућа у улици Страхињића бана, страдала у бомбардовању 1941. године, била је украшена рељефом и скулптурама вајара Сретена Стојановића, Томе Росандића, Лојза Долинара, Петра Палавичинија и многих других.

Такву смотру уметности у Павиљону „Цвијета Зузорић“ није пропустила ни кнегиња Олга Карађорђевић. На отварање изложбе у то време најмлађе генерације српских сликара кнегиња је дошла у пратњи дворске даме госпође Лозанић и ађутанта. Све престоничке новине су писале о томе, а баш Шупут имао је ту част да је проведе Павиљоном и упозна је са излагачима и њиховим радом. Брату Жарку у писму 6. фебруара 1940. године Шупут пише: „Требао си нас видети како смо се понашали и како је гарда фототорепортера окидала на сваком кораку“. У приказу изложбе, објављеном 3. марта у Политици, Петар Пјер Крижанић, писац, карикатуриста, есејиста и један од оснивача Ошишаног јежа (1935), издвојио је Богдана Шупута као најталентованијег у групи Десеторица, наводећи да „делује најсамосталније и одаје најмање утицаја“. Велики догађај млади аутори прославили су потом у Скадарлији, у Три шешира.

Група младих уметника је потом изложила своје радове септембра 1940 у Загребу, што је била и последња њихова заједничка изложба. Богдан Шупут убрзо одлази на одслужење војног рока у Сарајево, а с почетком рата доспева у немачко заробљеништво, одакле успева да изађе новембра 1941. и стиже код родитеља у Нови Сад.

НАПРАВЉЕНА ЈЕ НА ЛЕДУ ОДУШКА
Имао је 27 година када су га 23. јануара 1942. године, са мајком и тетком, стрељали мађарски фашисти у новосадској рацији. Убијен је такорећи испред куће, на обали Дунава. Плажа Штранд била је те 1942. године окована снегом и ледом, исто као и на Шупутовом акварелу „Штранд зими“, насликаном седам година пре стрељања.

BogdanSuput Kafana u Parizu 1938Игром случаја, успевамо да сазнамо и шта је сликар планирао да ради тих дана. У најстаријем запису о бројности жртава рације, дневнику новосађанина Владимира Поповића, који је после рата откуцан на писаћој машини и данас се чува у Музеју Војводине, у белешци од 15. марта 1942. године стоји: „22. и 23. јануара био је овде грозан покољ Срба. На неколико места на Дунаву направљена је на леду одушка, довођени онде грађани које су кидали, убијали и бацали у воду... Нестао је и мој млади пријатељ, сликар и вајар Богдан Шупут. Неколико дана пре тога сусрели смо се на улици и договорили о поновном патирању моје бисте коју је он израдио 1935. године. Нестали су и многи други, неколико хиљада људи, жена и деце...“

А какав је после рата био однос комуниста према стрељанима у рацији можда понајбоље говори филм Споменик (1967) у режији песника Мирослава Антића. Настао је у знак протеста због неправде чињене жртвама рације. У филму младенци, Србин и Мађарица, планирају да узму кредит за стан, док младожењи мајка поручује:

„Није те срамота да, поред толико наших Српкиња, жениш Мађарицу. Хоћеш да ми се унуче зове Јожика, је ли, да игра чардаш? И још ми каже моја мати: 'А увукао си нос, пред партијом ћутиш к'о пиле. На том је проклетом Дунаву', каже, '42. бачено под лед више него 5.000 људи, жена и деце. Поставили сте спомен плоче и тамо где су се одржавали некакви састанци окружних комитета, а овде већ 25 година нема споменика ни твом оцу, ни осталима. Срећан ти 25. рођендан сине Срђане' каже, 'и реци то тамо на твом састанку ако имаш три чисте.“

После мајчиних речи младожења одлучује, и на партијском састанку износи да ће, уместо кредита за стан, узети кредит за подизање споменика убијенима у рацији и да жели да им партија чији су обоје чланови буде жирант.

soldatovicporodicaaДа ли због филма, који неким чудом није био забрањен или нечије касније гриже савести, притиска околине, тек 1971. године Нови Сад поставља спомен жртвама. Истина, на месту где им је било туристички атрактивније, и то када је аутор, вајар Јован Солдатовић поклонио давно урађену композицију „Породица“, са којом није знао шта ће. Солдатовић је ту композицију урадио 1956. године, понудио је граду Крагујевцу и био одбијен. Тако је тек 1971. године споменик „удомио“ на новосадском кеју.

БОРА БАРУХ (1911-1942): АКО МОЖЕТЕ НЕШТО ДА УЧИНИТЕ
Пола године након стрељања Богдана Шупута, исте те 1942. године, убијен је још један „београдски парижанин“ и Бјелићев ђак, сликар Бора Барух. Током школовања у Паризу, као стипендиста београдске Јеврејске оптштине, атеље је делио са сликарком Цуцом Сокић. Он комуниста, активан у Комитету за помоћ Шпанском грађанском рату, а Цуца београдска госпођица, ћерка богатог Манојла Сокића, власника листа Правда. Због свог револуционарног рада Барух је 1938. године ухапшен у Паризу и депортован у Београд. Више од пола века након губитка колеге, Цуца се са сетом присетила њиховог последњег сусрета. Седеле смо у њеном атељеу, где је и даље, те 2006. године, сликала и одмахујући руком испричала ми је:

borabaruh„Сирома' Бора, ужасно је настрадао. Ем је био Јеврејин, ем комуниста. То су била два елемента са којима је морао да настрада. Последњи пут сам га видела када је са жутом траком на надлактици рашћишћавао Београд након бомбардовања. Немци су већ ушли. Било је то код бивше војне болнице. Оцу сам носила неке анализе и видим њега. Било је око подне. Поставили су им тамо да ручају. Рекох му: Боро, ако Бога знаш, зар ти ниси побегао? Нисам, каже ми он, али имам намеру. Стајала сам ту мало са њим док су јели, а Шваба повиче: 'Лос, лос!' Поздравих се са њим. Тада смо се задњи пут видели. У згради где је сада Музеј позоришта до завршетка рата били су сликарски атељеи. Био је ту Граховац, Јефта Перић... Навраћали смо код њих. Једног дана стиже вест. Бора шаље: 'Ја сам ухваћен и заробљен. Ту сам на Бањици. Ако можете нешто да учините за мене'. А шта смо могли? Покушали и ништа од тога. Стрељан је у Јајинцима. Сећам се да, док смо били у Паризу, у оно сретно време, родио му се син. Били смо у атељеу. Бора није био ту. Дошао је његов таст да јави да му је жена родила сина. Када је дошао Бора, ми му рекосмо срећну вест. Дечко је порастао. Живи у Паризу. Чујем се и сада са њим. Професор је музике. Оженио се нашом женом. Моја пријатељица Олга се често са њима виђа. Ето како се све то измешало... Када се дуго живи није то ни чудно...“

borabaruhslikaБору Баруха стрељали су Немци 7. јула 1942. године у Јајинцима. Неколико месеци пре тога, не зна се тачан датум, стрељали су и његовог професора Прве нишке гимназије Мошу Шоамовића, сликара који је први приметио Борин таленат и дао му прве подуке. Бора Барух за собом је оставио око 200 слика и скоро исто толико цртежа на којима су портрети, пејзажи, ентеријери и мртва природа.

САВА ШУМАНОВИЋ (1896-1942): КО ЋЕ ЊЕГА
Други светски рат је и сликара Саву Шумановића „затекао“ у Краљевини Југославији. Нешто старији од Шупута и Баруха, генерација њиховог учитеља Јована Бијелића, Сава је у Париз отишао већ 1920. године. Он засигурно није имао контакта ни са револуцијом, комунизмом, Шпанским грађанским ратом, а ни са каснијим трендовима скојеваца, партизана и било каквог ратовања. Био је, рекло би се, мамин син. Јединац из богате породице, током Првог светског рата је завршавао Вишу школу за уметност и обрт у Загребу код стрица Светислава Шумановића, оснивача Српске банке који је као пријатељ бана Куена Хедерварија постао и саборски заступник. Као студент Сава, истина, није говорио да је сиромашан, али се понашао шкрто. Није се, као дуги уметници, проводио са друштвом и раскалашно трошио. Највише се показало да је богат када је одједном купио 15 до 20 блиндираних платана (натегнута, припремљена за рад), док у војску није отишао 1914, наводно, због равних табана. Стриц му је то средио. У једном писму које у књизи Шумановић, уметник и лудило преноси историчар уметности Живорад Брковић Савина пријатељица са студија Антонија Ткалчић Кошчевић о моћи сликаревог стрица каже: „Када се споменуло име Шумановић, тресао се Загреб“, и додаје да је Сава био најбогатији студент у граду... Његови родитељи пензионисани инжењер Милутин Шумановић и мајка Персида у доба Савиног школовања имали су Шиду пошту и поседовали 500-600 јутара земље.

savasumanovic1Сава је био међу првим српским сликарима који је отишао Париз, који је у то време, по завршетку Првог рата, био стециште европске уметничке елите. Дружио се тамо са писцима Растком Петровићем, Максом Жакобом, сликаром Модиљанијем... Али у Француској су критике његовог рада биле подељење. Тешко је то прихватао. Неуморно је сликао и у свом раду био изузетно студиозан. Као архитекта, скицирао и мерио са цртежа а потом преносио на платно. Чувену слику „Пијани брод“ завршио је за седам дана осликавајући упоредо и куполу једног ресторана у Паризу. До рада на њој дошао је под утицајем пријатеља писца Растка Петровића, који је у то време преводио истоимену поему Артура Рембоа. Након неколико дужих и краћих боравака у Паризу и враћања у Загреб, већ не баш најбољег здравља, Сава Шумановић се, уморан, 1930. године враћа код родитеља у Шид. Ту настају његови препознатљиви пејзажи. Не престаје да ради. Слика портрете, актове, три године ради на циклусу великих платана „Шиђанке”... У Новом универзитету у Београду 1939. представио се са 410 слика. Изложба је имала велики успех. Његов успон прекинуо је Други светски рат.

Историчару Брковићу, који је једно време радио и као кустос у после рата отвореној Галерији слика „Сава Шумановић“ у Шиду, Савин брат од тетке Срђан Дебељачки, када је дошао код њега по неколицину сликаревих писама, испричао је како је дошло до сликареве погибије.

SavaSumanovic Sidijanke Kompozcija sa aktovimaСазнало се када ће усташе доћи у Шид 28. августа 1942. године и шта планирају. Запослени у градском поглаварству видели су спискове и јављали пописанима да побегну, али неки то нису схватили озбиљно. За то је чуо и Савин нешто млађи брат од тетке и донео сликару пропусницу да изађе из града. Мајка Персида му није дала да изађе говорећи: „Он се не бави никаквом политиком, ко ће њега“. Брат је изашао из града, други дан се вратио и ништа му се није догодило. На Велику госпојину, 28. августа 1942. године Саву су, заједно са још 150 Срба из Шида, око 6 сати ујутру, ухапсиле усташе и одвеле у Сремску Митровицу. На штафелају му је остала нетом завршена слика „Берачице”. Била је то одмазда за помагање, давање хране, партизанима из Босне. Када су хапсили Саву, мајка Персида је одмах послала слугу код сликаровог стрица у Загреб. Није могла да га зове јер су телефонске везе биле у прекиду. Савин стриц Светислав, у то време министар у Павелићевој влади, издао је наређење да сликара пусте, али воз са депешом је закаснио. Сви ухапшени, међу њима и велики српски сликар Сава Шумановић, након мучења, стрељани су 30. августа. Стравичан злочин десио се ноћу. Уз упаљене бакље поред већ ископаних рака, пуцано је им је у потиљак. Неки су још живи падали у раку. Поливени су кречом и затрпани земљом... Тако је завршио живот један од највећих српских сликара свих времена. Из породице Шумановић једино је Сава убијен.

ТРОЈИЦА И ЈОШ 77
Христина Криста Ђорђевић, рођена Шумановић, која је с почетка текста поменута као оснивач и председник Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић“ и која је 1940. године отворила изложбу сликарске групе Десеторица, била је ћерка Савиног стрица Светислава. С почетка рата 1941. године Јосип Броз Тито се крио у њеној кући, јер нико није могао да верује, с обзиром да је била ћерка министра, да она помаже илегалцима. Муж јој је био универзитетски професор и цео предратни Београд ју је звао госпођа Криста. Тито, тада шеф Партије, код ње је дошао из Париза. И њу је два-три пута слао у Париз. Преносила је материјале и, верује се, драгоцености и злато. Носила је кофер са дуплим дом. Постоје приче да су је неки агенти препознавали и помагали јој да носи кофер. Њена кућа је те 1941. године изгорела, а злато се, кажу, слило у једну грудву. После рата је то дала Титу, рекавши му: „Ово је твоје”. На шта се он зачудио одговоривши: „Ма, што си то чувала”. Након рата је била директор Црвеног крста. Њеног оца, Павелићевог министа, у Загребу су ухапсили партизани, али им је Тито јавио да га пусте.

titoostaliТа 1942. година – пре тачно 75 година – однела је три велика српска сликара. Рат се наставио. Потом је дошла 1944. година. Ослободиоци су, међу хиљадама осталих, побили 77 српских уметника. И од убиства тројице сликара и од убиства осталих 77 српска култура се још опоравља.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.