Menu
RSS

ПОЛИЦЕНТРИЧНЕ СРПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ

rs201701ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ

Нико не говори о великодржавном пројекту већ о демократском обједињавању преосталих српских земаља


Дан и Слава Републике Српске – 9. јануар – формално је празник западне српске државе а суштински има свесрпски значај. С обзиром да је стварање и очување РС наш највећи национални успех у, за српски народ мрачној другој половини 20. века, већ због тога речено има чврсто утемељење. Међутим, ради се о нечему још комплекснијем. Свети Стефан, коме је посвећен поменути дан, на неки начин је заштитник српске државности. У питању је светац који је био патрон Србије Немањића и босанског огранка српског средњовековног државног простора. Ми смо имали значајне државе и пре тог раздобља – штавише у томе периоду Босна се доживљава као провинција Србије – али, како би се то данас рекло, пуно међународно признање и дуготрајни европски значај, оне добијају тек са почетком владавине династије Немањић.

ФЕУДАЛНА ХИЈЕРАРХИЈА
Српски владари из те лозе, ступајући на престо добијали су по свецу заштитнику „почасно име“ Стефан, које би носили уз лично име. Тако је било од Стефана Немање до Стефана Уроша Нејаког, а када се босански бан Твртко, после изумирања династије Немањић, крунисао 1377. за „краља Срба“ (и директно тј. поименично дела наших земаља које је контролисао), преузео је и патрона старе владарске лозе, односно свом личном имену додао је владарско име Стефан. И тиме је истицао да је био живи одраз српске државности. А РС, а не БиХ, чији муслимански и хрватски део се одрекао најзначајнијег (националног) наслеђа предака, док се накарадно кити (после тога) туђим перјем Котроманића, одржава ту врсту споне са Босном из предотоманског доба. У светлу тога, а пре него што пређемо на савремена (гео)политичка дешавања, корисно је да се подсетимо средњовековног поимања државности.

Српска реч држава потиче од глагола држати. Разуме се власт над територијом и становништвом које на њој живи. У феудално доба, где су корени нашег израза држава, власт се доживљавала на поседнички и личан начин, готово као што ми говоримо о власништву над имањем. А међу носиоцима власти постојао је вишеслојно хијерархијски однос. Било да се ради о степенастим везама између сениора и вазала у оквирима једног државног подручја, на чијем врху се налазио владар, или пак о хијерархијском односу међу државама. Наравно, уз сву порозност линија подела међу разним ентитетима као што су велики феудални поседи и државе, у предмодерним околностима када се оне још нису сматрале јавним добром, већ доживљавале у лично-породичним координатама и нису имале развијене системске механизме.

Према средњовековним схватањима чак и међу, условно речено, самосталним државама, односно њиховим владарима, постојала је макар симболичка хијерархијска позиција. Слабији су били млађа браћа већих и јачих. Шта је то у пракси значило зависило је од тренутног односа снага, али битно је да се надређеност и подређеност у неком виду подразумевала. Данас се, опет, и када у пракси постоји, она начелно негира. Протоколарно се правимо да су све међународно верификоване државе равноправне иако смо свесни да на неки начин дух средњовековне хијерархије, или модерније речено ограниченог суверенитета, и те како лебди над нама. Добро знамо да су некада старани амбасадори битнији од локалних врхова власти, а да се иностране моћи бојимо и када се она у пракси иселила са наших простора.

ДОДИКОВА ФОРМУЛА
Наш народ је брутално раскомадан деведесетих година. Његови делови су етнички очишћени и новоуспостављеним границама одвојени од Србије. Србима је тамо где су ван њене територије били већина негирано уставно право конститутивног народа на самоопредељење до отцепљења. Опстали су као државни фактор само на простору на коме се, без обзира на НАТО агресију, одржала РС. На великом делу нове независне државе Хрватске буквално су сатрти. Исто важи и за значајне области БиХ. У Црној Гори, која историјски јесте српска земља али је данас антисрпска држава, изложени су покушајима идентитетског геноцида. А на нашем окупираном Косову опстали су само на северу које Албанци нису успели да ставе под своју власт и у по којој енклави јужно од Ибра где су успели да се одбране од албанског терора.

rs201703Све у свему Срби сада имају једну државу без спољњег суверенитета, али недвосмислено национално опредељену и борбену. Другу која је држава на међународно признат начин, али је, чини се, претерано обазрива у националном деловању, а знатан део њене тзв. елите је у најмању руку идентитетски збуњен (у распону од преминулог југословенства до аморфног евроунијатства). У таквим околностима, а у ситуацији када се после победе Трампа очекује промена политике Вашингтона, који је деценијама био ударна песница спровођења антисрпске западне политике, Додик је који дан пре обележавања дана РС, проговорио о целовитом решавању српског питања. Формула коју је предложио је следећа: у погодном моменту обједињавање РС и Србије уз поделу Косова и Метохије, а у наредној фази деловање у правцу укључивања у тај савез и Црне Горе.

Како је председник РС рекао – и то у вези са празником који оличава свесрпску државну традицију – имамо право да сањамо такав сан и на демократски начин настојимо да он прерасте у јаву. Са њим се у том погледу потпуно слажем, уз резерву да по питању разграничења са Албанцима немамо разлога да априори иступамо са минималистичким решењем које се своди на четири северне општине. Полако. Живи били па видели шта може да испадне у вези са КиМ. Не заговарам рат, већ полазим од тога да север већ и сада посредно контролишемо. Ту само треба да престанемо да дајемо уступке у циљу плаћања цеха ЕУ интеграција. А што се евентуалних преговора о подели Косова тиче, нема разлога да већ сада отварамо карате. И, разуме се, то ми делује прихватљиво само у оквиру неког свеобухватног међународног аранжмана у вези са решавањем српског питања. Но да се сада вратим на суштинску ствар са којом се слажем са Додиком а коју је битно подвући.

СРПСКА РАВНОПРАВНОСТ
О српском питању се у Србији или не прича, тј. правимо се као да оно не постоји или се дискретно има у виду укључивање РС, пре или касније, у састав Републике Србије. Оба приступа су погрешна. Српско питање постоји, а оно се може решавати само уз уважавање нашег државног полицентризма. Прошло је време за феудалне погледе на политику, поготово свесрпску. Тим пре када смо за друге пуни политичке коректности а о Србима ван Србије и њиховим властима причамо као да су нам млађа браћа по средњовековним схватањима. Није тако! Република Српска је држава, и то се мора уважавати. Она може бити у савезу са Србијом, а не њен део. У крајњој линији, како сада ствари стоје више је РС српски Пијемонт него Србија. Говорим то метафорично јер Србија ипак једина има потребне државне капацитете за потенцијално обједињавање српских земаља, али оно што је недвосмислено јасно нема више места за централистичке концепте. Олако смо пристајали на њихово анулирање када смо били у заједници са онима који су само гледали како да њу напусте уз део мираза који смо директно или индиректно (као оно што би нам у својству победника у светским ратовима припало) ми Срби унели. Зашто бисмо онда у Србији на њима инсистирали када се буде радило о заједници са нашом истинском браћом који њу више желе од многих код нас утонулих у дубине националне апатије?

rs201705Зато се потпуно слажем са председником РС. Треба тежити српском савезу на основама равноправности наших држава, а без штетних илузија о хијерархији међу њима и њиховим носиоцима власти. На темељу тога једино је могуће у њега укључити и Црну Гору. Само је питање времена када ће пасти опскурни режим Ђукановића (он је то и када Мило повлачи конце скривен иза паравана), односно када ће бити разбијен асимилаторски модел социјалног црногорства (условљавање каријере и материјалне егзистенције макар формалним прихватањем тзв. црногорског националног идентитета) као и други механизми за постепено сасецање српских корена народа Црне Горе. Из тога ће се поново изродити критична маса Црногораца – испољеног српског идентитета или макар нескривеног српског порекла, језика и црквене припадности – која ће бити опредељена за државни савез или савезну државу са Србијом. Али ту се подразумева да нема малих и великих већ само равноправних чланица. Илузија је да би већина грађана Црне Горе као и РС пристала на нешто друго. Уосталом, то није ни у интересу Србије.

БУЂЕЊЕ СРБИЈЕ
Интерес свих нас Срба је стварање складне заједнице у којој ће се сваки наш државни чинилац осећати комотно. То је сан који треба да сањамо и на прагматичан начин да се за њега залажемо. Не у смислу бучног али испразног тзв. ура патриотизма нити ирационалног срљања у сукобе. Опет, не треба ни да пристајемо на окупационе стеге које нас спречавају да желимо национално јединство и рационално делујемо њему у прилог. Већ се чују, чак и од добронамерних људи, уплашени коментари да поново рескирамо да се на нас обруше муње и громови зато што обзнањујемо намере, макар за сада на званичан начин само са западне стране Дрине, да стремимо српском уједињену. Ту се ради о несхватању светских токова! Прошло је време када су глобални агресори могли да нас ракетама и санкцијама ломе. Данас једино сами себе можемо да држимо у ропству услед ЕУ испраних мозгова и паралишућих војно-политичких страхова, које антисрпски пропагандисти експлоатишу како би пристајали на окупацију и онда када су постмодерни окупатори сенка онога што су били.

rs201704Крајње је време да прекинемо са тим. Да се послужим речима Емира Кустурице, куцнуо је час да се „зaустaви мaзoхистичкo пoнaшaњe нajвeћeг дeлa нaшe интeлeктуaлнe и пoлитичкe eлитe, кoja избeгaвa дa сe супрoтстaви пoнижaвaњу и дa нaпусти пoлитику крeтaњa испoд рaдaрa и клeчaњa прeд пoлитичким нeприjaтeљимa“. Не смемо више да оклевамо „дa нaшу пoлитичку вeликoдушнoст прeусмeримo сa других кa нaмa“. Увелико су се стекли геополитички услови да се они који воде или се нуде да предводе Србе „oкaну ситнe вajдe“ те „прихвaтe ствaрнoст и дa сe рву сa њoм, мaкaр кo Mилe Дoдик“. Ако то неће или не смеју, време је да устане патриотска Србија и инсистира на таквом курсу. У противном није ствар само до тзв. „круга двојке“ већ и оне већинске Србија за коју кажемо да је национална али пасивна. Испало би да је аморфна и дубински отупела. Уверен сам да није тако и да ће ускоро почети убрзани процес њеног буђења. Позиви из национално свеснијег дела нашег државног простора на прагматично деловање у правцу националног јединства, не смеју остати без одјека у Србији. То би било срамно и национално нихилистички.


Печат/Видовдан

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.