Menu
RSS

МАСОНИ И САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ (ОДЛОМЦИ ИЗ РОМАНА) [14]

jovanskerlićДРАГАН КОЛАРЕВИЋ

Судило се дакле уједињењу Словена и Србији као Пијемонту


НАСТАВАК ГЛАВНЕ РАСПРАВЕ 21. X 1914 – ПРИЈЕ ПОДНЕ
(ПРОДУЖЕЊЕ ДОКАЗНОГ ПОСТУПКА)

(…)
Државни одвјетник: Молим да дође до читања записника Боривоја Јефтића 256 А-5.

(Коментар Здравка Ковачевића: Боривоје Јевтић, српски књижевник, рођен је у Сарајеву 30. јула 1894. године, умро је такође у Сарајеву 27. новембра 1959. године. Био је припадник покрета Млада Босна и ухапшен је након Сарајевског атентата 1914. године, и осуђен је на три године тамнице.)

Куриналди: Пристају ли господа бранитељи? (пристају)

Перовођа Сертић чита.

(Коментар З. К.: У стенографским белешкама нема овог дела записника који чита Сертић)

Чабриновић: Ја у оно доба нисам имао ни појма о атентату на пријестолонасљедника. Ја њему нисам послао слику Леопардија, него Кардучија, и да ме он (Боривоје Јефтић? – опаска З. К.) није начинио националистом него сам постао националиста усљед балканских догађаја и литературе покојног Јована Скерлића.

Наратор: Обратимо пажњу на Јована Скерлића, књижевног критичара, историчара књижевности, писца „Историје српске књижевности“, аутора вишетомног дела „Писци и књиге“, уредника „Српског књижевног гласника“… Скерлић се школовао у Лозани и Паризу. Оно што је он урадио за историју српске књижевности остаје као трајна вредност, темељ на коме ће се градити свака будућа историја српске књижевности. Указаћемо на нешто што није битно, бар на први поглед, за Скерлићев књижени рад, међутим, можда је битно за разумевање његовог политичког деловања.

Вратимо се на 1908. годину и анексију Херцеговине и Босне, две српске покрајине, како су их тада називали масони из ложе „Побратим“. После тог догађаја Светомир Николајевић и Васа И. Јовановић крећу по европским престоницама да у масонским круговима придобију наклоност за српске ставове.

Васа И. Јовановић је био заговорник идеје да српски масони иступе из Велике Ложе Угарске и прикључе се Великом Оријенту Француске. Са том намером је и кренуо у Париз, у друштву са Николајевићем. Осим Васе И. Јовановића, велики заговорник повезивања са француским слободним зидарима био је Васа У. Јовановић, који је са њима ступио у везу још у Бриселу и на светској изложби у Паризу 1900. И заиста, њих двојица, Васа У. и Васа И. Јовановић, уз још тројицу мајстора из „Побратима“, основали су 23. фебруара 1909. године ложу „Уједињење“, која је била под заштитом Великог Оријента Француске.

На оснивачкој скупштини Васа У. Јовановић је одржао говор који је завршио речима: „Наш циљ је Југославија!“. Дакле, то је била пројугословенска ложа.

Васа И. Јовановић сведочи да му је приликом успостављања веза са француским слободним зидарима пресудно помогао доктор Јован Скерлић, професор универзитета и политичар. Скерлић није био масон мада је имао одличне везе са француским слободним зидарима. Поред слободног зидарства, њих је повезивало и југословенство.

skerlicpopovicДок је човек жив, нисмо у стању да схватимо његов значај, то смо у могућности тек након његове смрти, тек када он одлази у вечност из наших малих живота. Од његове смрти, 2. маја по старом календару (15. маја по новом), до почетка Првог светског рата Србима је преостало два и по месеца. У време смрти и сахране, већ је било одлучено да Аустроугарска нападне Србију, већ је био спреман ултиматум, само се чекало на повод и време.

Милован Миловановић је умро пред почетак Првог балканског, Скерлић пред почетак Првог светског рата. И један и други су били француски ђаци, школовани на Сорбони. У том контексту би требало схватити његов физички одлазак.

Ево како је Београд испратио Скерлића у виши живот.

САХРАНА ЈОВАНА СКЕРЛИЋА

Јован Скерлић, професор Универзитета, књижевник и народни посланик сахрањен је 4. маја (по старом календару) 1914. године, са почастима које се указују само изузетним појединцима, који се могу набројати на прсте једне руке. Сама сахрана је показала да је Скерлић био раван митским народним јунацима, била је то манифестација захвалности и признања за оно што је дао као научник и друштвени радник. Београд и Србију је ујединила жалост за Јованом Скерлићем.

Окупљање народа почело је после поднева око његове куће. Ту су били његови пријатељи, најбољи другови, политички истомишљеници и противници, млади, пријатељи из Шумадије и свих југословенских крајева, представници корпорација, истакнуте личности интелектуалних и друштвених кругова. Људи су долазили у групама. Погребна поворка кренула је у 14 часова, била је то непрегледна маса окупљена тугом и поштовањем.

Очевици су сведочили да од смрти Косте Таушановића и Стевана Сремца тако велике свенародне поворке није било. За оно време, сасвим необично, на челу поворке био је шездесет један венац, што је такође израз широког утицаја и поштовања које је покојник имао на српским и југословенским просторима. Да поменемо само неке: Студентско певачко друштво „Обилић“, омладина свих школа, студенти Југословени на студијама у Београду са хрватском заставом обавијеном црним велом. Посебно би требало истаћи да су младог професора Београдског универзитета поштовали млади, они су у њега веровали, био им је морални идеал.

skerlicspomenikИза ковчега ишла је његова супруга са родбином, затим сељаци испод Букуље, али и др Владимир Ћоровић, Скерлићев зет, покојникова сестра госпођа Јелена В. Ћоровић са Миланом Гролом и Павлом Ранковићем, његовим нераздвојним друговима на послу још од ране младости.

У маси народа били су: председник владе Никола Пашић, министар просвете Љуба Јовановић Патак (касније и министар полиције), председник Народне Скупштине Андра Николић, председник Народне одбране генерал Божа Јанковић, др Ђуро Шурман, професор Универзитета из Загреба, Тихомир Остојић, секретар Српске матице из Новог Сада, Јаша Томић, новинар из Новог Сада, Смаил-ага Ћемаловић, новинар из Сарајева (спаљен у Јасеновцу 1945), др Визнер-Ливадић, професор и књижевник из Загреба, Кристо Доминковић, новинар из Дубровника, Здењек Рола, публициста из Прага, и још многи други изасланици из разних крајеве Српства и Југословенства.

Скерлића су испратили скоро сви народни посланици, сви чланови главног одбора странке Самосталних радикала на челу са Љубом Давидовићем, Љубом Стојановићем и Милорадом Драшковићем (убијен у Делницама после Првог светског рата), наставници и професори свих школа у Београду, бројни Срби из Срема и Панчева, непрегледна маса Београђана.

По јакој киши пратња је Јовановом и Дубровачком улицом дошла до Универзитета, ту је застала и др Павле Поповић се опростио од покојника у име Универзитета чији је највреднији посленик и најлепши украс био Јован Скерлић. Уследили су говори Тихомира Остојића у име Матице српске, господина Ђуре Шурмана у име загребачког Универзитета и Југославенске академије, затим је говорио Милан Богдановић, студент, у име Скерлићевих ученика, Душан Пантић, правник, у име Фонда сиромашних студената.

После сваког говора маса је сложно изговарала: „Слава Скерлићу!“

Пратња је улицом Кнегиње Љубице изашла у Кнез Михаилову улицу. Прикључивале су се на свакој раскрсници, код сваке куће, групе људи, омладине, чак и деце – сав Београд.

Кад су венци, то јест чело поворке, стигли пред Двор, Теразије су биле потпуно испуњене сабијеном масом света. Тада се Краљ Петар појавио на прозору своје одаје, одао је почаст Јовану Скерлићу и трипут се прекрстио за покој душе изузетне личности која прерано одлази са овога света коме је још много могао да дарује.

У време сахране Саборна црква је обнављана, у њој нису вршена никаква чинодејства, стога је опело обављено у Вазнесењској цркви. И ту су чекале велике групе људи. Самостални радикали су унели ковчег са посмртним остацима, црква и порта биле су за тили час испуњене људима.

После опела у цркви се од Скерлића опростио др Александар Белић у име Академије наука. У име странке испред цркве се опростио Љуба Давидовић, председник главног одбора Самосталних радикала.

Спровод је из Вазнесењске цркве кренуо даље. Застао је пред Народном скупштином. Тада је доктор Момчило Нинчић, у име парламента, одао поштовање једном од најдостојанственијих његових чланова. Тужна поворка је од Парламента кренула даље, прошла је поред „Лондона“ и поново поред Двора. Краљ је опет био на отвореном прозору и уклонио се тек када је пратња застала на уласку у Александрову улицу.

Господин Михаило Стојанчевић, професор и уредник „Полета“ из Крагујевца, опростио се ту од покојног Скерлића у име шумадијских самосталаца, Никола Станаревић у име радикалне демократске омладине, и студент Мирко Хоце у име студената Југословена из Хабсбуршке монархије.

bogdanpopovicПоворка је стигла до гроба тек у 18 часова. Кроз плач о Јовану Скерлићу је поред отвореног гроба говорио човек који је уочио његов несвакидашњи дар и натпросечне могућности др Богдан Поповић, професор Универзитета. Милан Грол је последње другарско „збогом“ свом Скерлићу у сузама изговарао. И онда је дошао последњи чин: у влажну, црну гробницу спуштено је на вечити одмор тело онога који је толико волео светлост, слободу и рад, рад без одмора. Тело се вратило земљи а дух је отишао тамо одакле је у пролазност дошао.

(Коментар Алфонса Лудаковића: По природи ствари, чини се, сада би ваљало наставити са исказом Недељка Чабриновића, али пре тога следи текст Војислава М. Јовановића којим је обележена годишњица Скерлићеве смрти. Ту је посебно наглашена његова југословенска оријентација, као и ложе „Уједињење“, чије је оснивање он помагао, по сведочењу Васе И. Јовановића, посебно у повезивању српских и француских слободних зидара, мада Јован Скерлић није био масон. Текст говори о јединству Јужних Словена, заједничким циљевима, и врло је важно упоредити га са стенограмом који следи, са суђењем на коме се, у ствари, судило „великосрпској“, југословенској идеји, а у ствари судило се „Саветима“ Адама Чарториског, „Плану“ Франтишека Заха и „Начертанију“ Илије Гарашанина. Историчари су утврдили да „План“ Франтишека Заха чини 95 посто „Начертанија“. Судило се дакле уједињењу Словена и Србији као Пијемонту. Судило се српским слободним зидарима, судило се братству Срба и Хрвата. То се и даље чини! Анонимни „историчари“ из мистериозног „института“ обавили су разговор са Војиславом М. Јовановићем Марамбом 15. јуна 1951. У „институту“ се задржао од 17 до 21 часа)

Јован Скерлић – годишњица смрти, 2. мај 1915. по старом календару
„Политика“ 2. маја 1915, насловна страна

Како је далеко од нас, данас, после једва навршене године дана, она премијера „Вертерова“ када у позоришну дворану после првог чина, у блесак електричних сијалица и сред свеже подбријана лица црних смокинга и у ложе напудрованог женског света у раскошним шеширима паде глас да је Јован Скерлић на умору. Кроз кишу и мрак рђаво калдрмисаних улица више Војне академије допирао је пред нови врачарски санаторијум низ фијакера пренеражених пријатеља, који су од лекарске науке тражили помоћ за њега, чијој болести није било лека. Колико далеко изгледа и колико промена од оних страшних тридесет часова наде и страховања, и најзад од оног кобног јутра које га је однело. Од „Српског Књижевног Гласника“ леже несавијени табаци последње јулске свеске коју је мобилизација оставила недовршену; његов Српски Семинар на Универзитету, срушен у провалију за читава три спрата, зјапи празнином над пробијеним сводовима и проломљеним тршчаним таваницама које висе у ваздуху, а на оној узвишици Калемегдана, са које ће се једнога дана засијати у бронзи његова стасита и одлучна фигура, више главне шеталишне стазе којом је свакога дана пролазио са младом Југославијом у изгнанству, бујна мајска трава већ захвата разривене вртаче хаубичких зрна, покрхане јеле и разваљена склоништа топовских кара. Догађаји су растурили пријатеље и ученике; једно мало тане или тифусна неман загушила је многе: између Скерлићеве смрти и нас Обилића срце и мушка рука Гаврила Принципа (подвукао З. К.) отворила је својим браунинговским гестом велико дело националног ослобођења и уједињења Југословенства. Између ње и нас стоје дани свеже славе и свежих жалости, искушења и победа, страховита борба на живот и смрт у којој се одлучује судбина Европе и будућност целе њене цивилизације, борбе у којој се име Србијино уздиже светло и с чашћу.

Па ипак, у данашњи дан, и нарочито у данашњи дан, у овим историјским часовима које Скерлић није дочекао – баш стога што су нам све материјалне везе са тако скором прошлошћу покидане – види се више но игда колико је дубок траг оставио за собом овај пионир југословенског национализма, колико је он надживео себе у делу које је оставио за собом. И онда кад је његова професорска реч умукла са катедре која је била далеко више но проста катедра српске књижевности на српском Универзитету, када су „српске музе ућутале“ и литература стала у службу нације, баш у тренутку када грабљиви сутрашњи савезник прети да нам оспори право на народну заједницу којој иду све наше тежње, ради које Србија није презала ни пред каквом жртвом, осећа се не само празнина коју је Скерлић оставио за собом већ и благотворни уплив његове неуморне и свестране делатности, живо присуство његовог духа који је широкогрудом и подједнаком љубављу обухватио цело наше троимено племе.

Јер, што се данас у свим душама разборитих Хрвата и Словенаца, и оних у редовима српске пешадије и оних који су на дому по тамницама и у изгнанству преко Океана што се у свима њима диже бела визија ових истих калемегданских бедема којима непријатељ немоћно шаље своје последње ударце, и што у своме срцу носе драги лик Србије, мајке добре коју вековима нису знали – заслуга је овог духовног вође југословенске омладине чије је име за њих читав један програм.

И зато, онога дана кад наши шумадијски пукови буду улазили у њихова села – исто овако увијена у црнину као што су наша – у градове с католичким жупницима и натписима које ни најписменији од наших сељака неће умети да прочитају, наша словеначка и хрватска браћа поздрављаће у њима ослободитељку и слободоносну домовину Јована Скерлића.

Војислав М. Јовановић

vojislavjovanovicmaramboКоментар Алфонса Лудаковића: Овом тексту није потребан коментар! Војислав М. Јовановић је дао тачне оцене, све назвао правим именом, важне догађаје предвидео. То је један од антологијских текстова који нису смели да буду заборављени. Само једно није могао да предвиди: да ће се браћа два пута у двадесетом веку посвађати и убијати.

(Следи наставак саслушања Недељка Чабриновића и реч државног одвјетника)

Роман „Масони и сарајевски атентат“ можете наручити у већим београдским књижарама или код издавача Чигоја Штампа:
T:+381 11 26 27 238 // 30 32 414; M:+381 65 288 54 28
E: of[email protected]; W:http://www.chigoja.co.rs

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.