Menu
RSS

МАСОНИ И САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ (ОДЛОМЦИ ИЗ РОМАНА) [15]

MladaBosna mural Andric BranislavДРАГАН КОЛАРЕВИЋ

Прије него се растанемо, желим да нас схватите, да нас не сматрате злочинцима. Ми смо вољели наш народ!


Послије одмора 21. X 1914.

(Наставак саслушања Недељка Чабриновића, расправа о бомбама које користи војска, о бомбама које сами четници праве, о пореклу пиштоља које су користили атентатори, што би требало да буде показатељ ко је све непосредно и посредно био умешан у атентат.)

Чабриновић: …Знам за крагујевачке бомбе да имају жиг арсенала, а оне које праве четници да немају жига. Крагујевачке се распрсну за 13 секунди, а оне које праве четници за 10 до 12 секунди.

Куриналди: Гдје праве четници?

Чабриновић: Праве их четници као што сте чули: у подрумима, а на тим нема жига крагујевачког. Што се тиче „бровинга“ нису белгијски, него француски.

Куриналди: Изричито пише да је фабрикат белгијски.

Чабриновић: Купљени су код агентуре фрацуске за опскрбљивање војске.

Принцип: Баш је мени говорио Цигановић да су белгијски.

Куриналди: (Установљује на пиштољима да су белгијске провенијенције)

Чабриновић: На мом „бровингу“ је писало да је из прашке фабрике за наоружање француске војске.

Куриналди: У овој ствари приговарати нема смисла.

Чабриновић: Знам да нема, али ово није тачно, јер ја знам да тамо пише да је из депоа за наоружање француске војске.

Куриналди: Чабриновићев револвер нема уопће овдје.

Чабриновић: Оставио сам га у Лозници.

Куриналди: Установљује бројеве револвера: Принципова, Грабежова, Цвјетка Поповића и Васе Чубриловића. Сад ћемо даље.

Наратор: У трагедији српске младости, суђењу атентаторима и саучесницима, делује комично расправа о бомбама и револверима. Чабриновић показује велико незнање и наивност. Страшни убица, превејани злочинац, припадник тајног друштва, човек који је први покушао да убије Фердинанда, заборавио је пиштољ у Лозници.

aleksandarobrenovicЗлочин је био испланиран до детаља? Драгиша М. Стојадиновић је објаснио да су револвере и муницију добили на поклон од Шарла Дусеа, Белгијанца, који је био професор мачевања и борилачких вештина на Војној академији у Београду и заступник белгијске фабрике Насионал из Лијежа, чији су „фабрикат“ били пиштољи „бровинг“. Власници фабрике Насионал били су Немци. То се на суду знало, али се није помињало. Четници су правили бомбе „ручне израде“ одмах после оснивања покрета у јесен 1903. у подруму велике зграде на имању таста мајора Живојина Рафајловића.

(Напомена Здравка Ковачевића: Учитељ Вељко Чубриловић, брат Васе Чубриловића, био је сарадник др Јефте Дедијера у географским истраживањима Херцеговине и Босне. И Јефто Дедијер је као дечак био сарадник и штићеник Јована Цвијића. Велики српски географ Цвијић стипендирао је Јефту Дедијера као гимназијалца у Мостару и студента у Бечу. По завршетку студија Дедијер је радио у Сарајеву, али је због оптужбе да је српски шпијун, после анексије Херцеговине и Босне, морао да побегне у Београд. У српској престоници постао је доцент на Универзитету. На Солунском фронту Јефто Дедијер је био обавештајни официр у генералштабу Српске војске. Он је спасао Мустафу Голубића, припадника четничког покрета и организације Уједињење или смрт тако што га је послао са фронта у Швајцарску да би избегао оптужбу и суђење припадницима организације Уједињење или смрт, на коме су Апис, мајор Љубомир Вуловић, Раде Малобабић осуђени на смрт, а Божин Симић на 20 година робије. Јефто Дедијер је 1918. године са српском војском умарширао у Сарајево, и ту је исте године умро од грудобоље.)

РИЈЕЧ ДРЖАВНОГ ОДВЈЕТНИКА ФРАЊЕ СВАРЕ 22. 10. 1914.

… Оптужених 25 особа то нису сви кривци, али учинили смо што је било могуће, и стићи ће и оне друге главне кривце потицатеље такођер освета, јер ако и имаде једнога Бога, тај Бог плаћа, ако и не сваке седмице.

(Државни одвјетник је за освету као што су за њу били атентатори. Има ли разлике између једне и друге освете? Зашто би једна била дозвољена, друга за осуду? Они су се светили Србима на Церу и Колубари, затим 1915, па 1941, затим 1990, 1995, 1999. Освета је била и 5. октобра 2000. а нарочито 17. фебруара 2008 – коментар З. К.)

Од 25 особа што их предвиђа оптужница, оптужујем 22 због злочина велеиздаје, а тројицу због припомоћи злочина. Моја је дужност понајприје доказати да је почињен злочин, друго да су га починили оптужени, а треће да је тај злочин велеиздаја. Што се тиче самога чина, на то се нећу осврнути јер је то доказано и познато да су се Чабриновић, Грабеж и Принцип уротили у Београду да уморе благопокојног пријестолонашљедника.

Сад пређимо на квалификацију тога чина. Тому чину је била узрок великосрпска пропаганда, која је тјерала Србе против наше Монархије. Великосрпска пропаганда је сама по себи велеиздаја. То је доказано, то се учи на клупама универзе, и то су учењаци већ давно с тиме споразумни, и то су утаначили да тога не треба више доказивати. Повод је дакле та пропаганда. Та пропаганда се из Србије овамо тјерала у сврху да ослободи на силу Босну и Херцеговину, да отргне на силу Босну и Херцеговину од Аустро-Угарске Монархије и у задње вријеме проширила се изван Босне на југословенске земље. У ту сврху служила се та пропаганда разним средствима, разним институцијама под видом националне освјешћености националних удружења. Те институције узеле су себи за задатак да придобију за то широке народне масе. Осим ових институција, биле су привредне које су финанцијално подупирале тај покрет. Ну, великосрпска пропаганда напосе је узела на нишан нашу младеж у школама и зато, господо суци, жалибоже видимо овдје на оптуженичкој клупи као главне кривце гимназијалце и ђаке осим Чабриновића. То је лако да неука младеж, неискусна, која се прерано бавила политиком, да се с пар ријечи занесе и даде у службу народне пропаганде, да извађа њезине циљеве – да је вољна за те фантоме погинути. Да та пропаганда потиче од званичних кругова, имаде много и много доказа. Понајприје читала се туде изјава српскога мајора Сокола, то је часник српске војске, гдје он вели: „Наш непријатељ са сјевера опасан је и бездушан, јер је културан и јачи. Он у својим прохтјевима незаситан држи милионе наше браће у ланцима, одузимајући им слободу. Њима треба што брже помоћи. Њих не смијемо оставити на милост и немилост грознога непријатеља“, итд. Такођер, кад је био излет оних ђака 1912. у Београд, такођер тада се званично нагласило да је тај поход клица новог дјела, борбе и извојштења правих циљева оне пропаганде, великосрпске пропаганде. Великосрпска пропаганда сеже даље у прошлост: од оног времена од кад је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину.

(Алфонсо Лудаковић: Одвјетник мисли на Берлински конгрес. Великосрпска пропаганда је велеиздаја – како „пропаганда“ и „велокосрпство“ могу да буду издаја? Како то да младеж заведе пропаганда мале, сиромашне, заостале Србије уместо да је заведе пропаганда моћне, богате, културне Аустроугарске? Како то да Срби хоће да буду Срби, а не Аустријанци, Мађари или Босанци? Шта их је то привлачило српству да своје младе животе дају за ту идеју? Није великосрпска пропаганда „узела“ младе, већ су млади створили „великосрпску пропаганду“.)

aleksandarprvi02Сељака су одгојили у школама, у црквама, по митинзима и којекаквим институцијама, да су Босна и Херцеговина српске земље и да имаде некакво право по којем оне спадају Србији, дакле морају се сви Срби залагати за то да се Босна и Херцеговина Србији припоје. Србија се описивала као земља ђе тече мед и млијеко, ђе влада велика слобода на све стране. Међутим говорило се да је Аустрија све народе заробила, да нема слободе и да уопће није могуће у њој живјети. Што се тиче династије, Карађорђевића и краља Петра, тога страног владара, тај се опјевао и увеличавао на све стране, а никад нисте видјели да би наше новине „Српска ријеч“, „Народ“ и „Отаџбина“ донијеле какву нотицу, ђе би се врлине нашега сиједог и племенитог владара, које су припознате не само у Аустрији него и изван ње, да би се те врлине описивале.

(Коментар Здравка Ковачевића: Петар Карађорђевић је као Петар Мркоњић учествовао у Херцеговачком устанку, познатом као Невесињска пушка, против Турака 1875. Зар је чудно што га Срби славе, а не Фрању Јосипа, који их је окупирао 1878? Окупација је резултат српских устанака и они су је прихватили са горчином. Од Петра Мркоњића, који је постао краљ Петар Први, прекодрински Срби су очекивали да их ослободи туђинске власти, као што су то очекивали 1875)

Данас сам предао баш један пример „Народа“ од лањске године гдје се прослављује десетогодишњица краља Петра, а са сликом, и то баш у Видовданском броју гдје се косовска освета опијева. Тим се хтјело да се народ одврати од нашег премилостивог владара и од наше династије и да пожели за краљем Петром и династијом Карађорђевића. Сва штампа дала се у службу великосрпске пропаганде. „Соколи“ и, како смо чули, „Просвјета“, то еминентно и културно друштво, које би се имало само на узгој и интелектуално подизање народа употребити, то се уплело у коло великосрпске пропаганде, јер је издало онај календар, других доказа немамо за сада, гдје се увеличавају српски борци и династија Карађорђевића. То је доказ, господо суци, јер је изашла правомоћна одлука суда која је то потврдила. Ако сте отворили онај календар, на првој страни је слика краља Петра, онда пријестолонашљедника и онда сви генерали српски, а о нашем владару и о нашој владарској кући нема ништа.

(Коментар Алфонса Лудаковића: Зашто би Срби у броју својих новина у коме обележавају десет година од доласка Петра Карађорђевића на престо објављивали фотографије аустроугарског цара, престолонаследника, генерала? Логично је било да Срби и из Херцеговине и Босне славе свог саборца, француског легионара, учесника Француско-пруског рата 1870. Петра Мркоњића. То што наводи државни одвјетник је доказ да Срби који су тада били апсолутна већина и у Босни и у Херцеговини нису прихватили нити су имали намеру да прихвате окупацију и анексију две српске покрајине.)

Ну, да је остало код пропаганде ријечи, још би човек некако мислио да би се то могло прешутјети и прегорјети, али пропаганда коју је узела у руке Народна обрана, та је пошла дјелу, пошла чину. Већ из списа против свих атентата који су почињени на Југу, сви су дјело великосрпске пропаганде, у свима је била умијешана Народна одбрана. Чули смо како је Јукић добио у Београду бомбу и од једног часника „бровинг“. Чули смо из списа Херцигоње да је био у Београду и да се ту насисао свих мржњи и подлости против Аустро-Угарске Монархије и да му је било туде наложено да благопокојног надвојводу Фрању Фердинанда убије. Из исказа Луке Аљиновића и двојице свједока Хорватића и Хајзлера произлази да је у Београду добио 100 динара да убије благопокојног надвојводу.

(Коментар Алфонса Лудаковића: Ала је био јефтин! Смешна је цена за главу једног престолонаследника. Требало је да додају неку нулу, можда би им неко поверовао да је то истина.)

Господо суци, ако данашњи окривљеници кажу да је то убојство потекло од њих, то није истина. То они кажу јер им је тако наложено, јер су тако фанатизирани да примају сву кривицу на себе. Принцип сам исказује да је осим Танкосића и Цигановића знао за атентат и неки Казимировић и да је Принцип казао да се одриче атентата ако се то Казимировићу каже. Онда је казао да је Казимировић отишао и, кад се вратио, да је он пристао на атентат. Дакле се види да није то само дјело приватно Цигановића и Танкосића, него да је био други уплив који је потицао и тражио да се благопокојни надвојвода Фрањо Фердинанд убије.

… Господо суци, да је био наш благопокојни надвојвода непријатељ Славена, то нема нигдје, то није нико казао. Ту нема ни најмање сумње да то није истина. Нити они не могу ништа доказати, него је то ујдурма Србије, српских кругова на дјеци, да их нагнају да почине тај грозан чин. Висока супруга била је Чешкиња, дакле славенскога поријекла, а због овога брака имао је благопокојни надвојвода потешкоћа, и он то не би никад учинио да би био непријатељ Славена. Супрот тому, увјек се говорило да монархијски Славени имаду од њега очекивати добро.

patrijarhgavrilo(Коментар Здравка Ковачевића: Ако је надвојвода имао потешкоће зато што му је супруга Чехиња, припадник словенског народа, какве би проблеме имао неко мање моћан, неко ко није етаблиран, а супруга му је словенског рода? Какве су тек проблеме имали Словени?)

(…)

Великосрпска пропаганда дакле окружила је младеж, не само младеж нашу него и сељаштво. Младићи који су код нас пропали, војнички бегунци, и уопће људи који се нису слагали са нашим приликама, одоше у Србију и туде нађоше уклониште. Дају им се масне службе и потпоре, узимају се у комитаџије, тако трују и шаљу као емисари у наше земље. Ту имате драстичан примјер на нашим оптужницама. С првог почетка та је пропаганда истицала једино и само Српство. Српске су земље, све је било српско, а у нашем Сабору чула се ријеч да у Босни нема Хрвата, нема муслимана, да су све то Срби католици и Срби муслимани. Доскора је Србија увиђала да на тај начин не може доћи до својих циљева, па је избацила лозинку Југославија.

(Коментар Алфонса Лудаковића: Ту идеју су заговарали масон Васа У. Јовановић, старешина ложе „Уједињење“ и контроверзни Милош С. Милојевић. Али и пре њих масони Адам Чарториски, пољски племић, и Франтишек Зах, Чех, односно Моравац, који је основао у Србији Војну академију и постао начелник генералштаба, био члан Српског ученог друштва…)

То је било опет привидно, то се учинило за то, јер Хрвати, Словенци и муслимани, нијесу се могли загријати за Србију у којој би нестао њихов национализам.

(Коментар Здравка Ковачевића: Њихов национализам је добар, српски није, као код комуниста: слаба Србија, јака Југославија! Сви су национализми добри осим српског!)

Зато се сада почело са Југославијом, зато су се устрајала ђачка удружења која су имала једино сврху да се ове земље отргну и одвоје од Аустрије и припоје Србији.

Гаврило Принцип је прожет овим идејама. Он их јасно признаје. Дакле он није хтио лично проводити атентат на надвојводу, него је хтио нашкодити Аустрији, а тиме, како је сам казао, утрти пут србијанској војсци у Босну и Херцеговину.

НАСТАВАК ГЛАВНЕ РАСПРАВЕ 22. X 1914. Г. ПОСЛИЈЕ ПОДНЕ

(ОДБРАНА ОПТУЖЕНИХ)

Куриналди: Ријеч има бранитељ Гаврила Принципа др Фелдбауер.

Др Фелдбауер: (…) Ја сам најдубљег освједочења, да мада се Принцип гради јунаком и херојем, али не у смислу нашем, него у смислу националистичком, српском, што бар произлази из његове обране, ја сам најдубљег освједочења да су трећи изван граница Монархије упливисали на овог младића. Он је, како је и државно одвјетништво истакло, де факто и по мом освједочењу жртва националистичка, боље рећи жртва великосрпског покрета.

Чули смо, велеславни суде, разна средства великосрпске пропаганде, да се ту радило, не само ријечју, него и дјелом. Допринијела је томе штампа, допринијела је нажалост разузданост живота, што и наше школе јесу постале легло којекаквим, оваковим, за саму државу врло опасним идејама, тако да су ове идеје кадре да поткопавају темељ не само закона, него и снаге и среће и будућности ових земаља. Ја, дакле, тако рекох, у том погледу не могу стећи увјерења, нити сам стекао, да је Принцип, како се прави, иницијатор овог дјела. Он није иницијатор, трећи су упливисали на њега, и како смо чули, имаде их шест. Друштво у коме се кретао овај Принцип, најбоље илустрира особу, најбоље илустрира оно што је њега подстакло, наиме у погледу његова мишљења и политичког и иначе.

Како смо видјели и како смо чули он се креће у Београду у којекаквим кафанама у које су свакако само залазили, како нам је расправа и доказни поступак изнио, којекакови књижевници и злочинци и комите за које ми сви овдје у Монархији и у другом културном свијету немамо смисла, и који су нама као нека институција уопће непознати. Залазећи у оваква друштва у Зеленом венцу и Жировном венцу, свако је имао прилике да усиса отров, не само у погледу својих политичких осведочења, него и даље.

milannedicgeneraliМогу да устврдим, у погледу онога што је човјеку најсветије, да своју властиту домовину не издаје.

(Коментар непознатог аутора: То више не важи. Квислинзи су позитивне личности. Кога је Принцип издао: Аустрију или Босну? Он није пуцао у Босну него у Аустрију! Тако бар „младобосанци“ тврде!)

У том погледу ја тврдим да је он издао свој народ у Босни, јер јуначити се са оваквим подмуклим уморством, свакако је једно страшно недјело.

(…)

Наравно, Принцип, који је починио то страшно дјело, он консеквентно остаје код тога да нам не ода потање све како се десило. Има у томе психолошког значаја. Он, као Србин, патриота, мисли да тиме, ако би одао још друге кривце, односно, ако би све искрено признао, да би много тога дезавуирао.

(Коментар Здравка Ковачевића: У једном пасусу одвјетник Принципа назива издајником, у другом патриотом. Ето „балканских“ недоумица. Србин патриота, Босанац издајник – морао би да се определи.)

Ноторно је, велеславни суде, да великосрпска пропаганда почиње, односно постала је у Србији тек од времена откад је на пријестоље ступила династија Карађорђевића, која је, како је то ноторно, дошла не пријестоље услијед политичког уморства, наиме услијед уморства краља Александра, који је био са овом Монархијом прилично пријатељски везан. Од оног времена, откако је династија Карађорђевића ступила на пријестоље Србије, може се рећи мирне душе, Србија је постала врело свакодневних завјера и урота против Аустрије.

(Коментар Алфонса Лудаковића: Нападају династију као комунисти. Милан и Александар Обреновић били су у клештима Аустроугарске склопивши уговор по коме ниједан дипломатски нити трговински потез Србија није смела да повуче док не добије дозволу од Аустроугарске. Због тог уговора Србија је била у горем положају него у време турског ропства. Карађорђевићи им нису добри јер су разбили ту блокаду, један од кључних играча био је Дамјан Бранковић, и вратили су се „Начертанију“, то јест „Саветима“ Адама Чарториског и „Плану“ Франтишека Заха. Ово је још један пример да је у суштини ово суђење „Саветима“, „Плану“ и „Начертанију“. Нема разлике између оптужнице, програма Бенјамина Калаја, ставова Коминтерне, програма Комунистичке партије и неких савремених суђења.)

Куриналди: Ријеч имаде бранитељ Премужић.

Бранитељ др Премужић: Велеславни суде! Мени је као Хрвату послије онога свега што смо овдје чули и читали, врло тешко заступати Србе и стављати се у положај бранитеља, јер ми је задаћа да браним људе који су копали гроб моме краљу, моме народу хрватском и који су ископали гроб благопокојном пријестолонасљеднику Фрањи Фердинанду и његовој супруги и у кога смо баш ми Хрвати специјално полагали највеће наде. У Хрватској су ницале многе различите биљке тијеком задњих деценија, које су ишле за тиме да нађу било какво пријатељство или слогу са Србима. Знамо да су неке хрватске новине набројиле око 12 различитих нових странака, такозваних славосрпских странака и то да су све постојале у једној години. Ово је свакако за народ који има тај број као ми Хрвати, врло симптоматично, тим више што је циљ свих тих 12 странака био слога са Србима.

(Коментар Здравка Ковачевића: Значи ли то да Премужић неће слогу између Срба и Хрвата? Премужић је забринут јер је велики број Хрвата за јединство и братство са Србима, сличних погледа које су атентатори изнели на суђењу. Јединство Срба и Хрвата, њихова заједничка независна држава угрозила би „правашку“ идеју остварења хрватске државности у оквиру Аустроугарске монархије, али без Срба. Двојној монархији је било врло важно да нађе Хрвате који ће оптуживати Србе за њен рачун и да тако ствара раздор. Основно је било раздвојити Србе и Хрвате, на тај начин показати да је њихово братство само „великосрпска пропаганда“, „великосрпски хегемонизам“.)

Све су те славосрпске странке подигле Србе, јер до онда није се чуло да има Срба у нашим земљама, како у Хрватској, тако и у Босни и Херцеговини и Далмацији, и они су добили све и сва, осим суверене власти.

(Коментар Алфонса Лудаковића: Др Константин Премужић не разуме, не може или неће да схвати да би млади Срби и Хрвати дали све што су добили од Аустроугарске, „све и сва“, за своју суверену државу и власт. То је суштина коју двојна монархија и њени словенски апарачици нису разумели, све што би дала било би мало.)

drazarehabilitacija09(Коментар Здравка Ковачевића: Суђење младобосанцима одржано је између две велике битке у Првом светском рату, између два велика аустроугарска пораза: између Церске и Колубарско-сувоборске битке.

У којој мери суђење може бити објективно у таквим околностима?

Браниоци бране окривљене као да су тужиоци. Блажи су према њима „тужитељи“ него „бранитељи“. Боље да су их бранили „тужитељи“.

Оптужница против Срба и Србије је пуна империјалне надмоћи, бахатости; ни слутили нису да ће за четири године нестати као империја. У рат су кренули да униште Србију и Србе, а уништили су своју монархију и државу.

Делови оптужнице и одбране, конструисани у таквим условима, дословно су коришћени на суђењима пред међународним трибуналима. Оптужница и „одбрана“ су ратна пропаганда која има задатак да пред историјом оправда напад на Србију и планирано уништење Србије, Српства и српског народа.)

Из исказа бранитеља др Срећка Перишића:

… Тане из револвера Принципова надвило је најцрње облаке над љепоту ведрога дана. Тане из револвера и очајничка рука помрсила је ово најљепше уфаније (надање) народима његовим, и све оно што би он хтио извести. Посљедице су велике и грозне, онакове каквим се нису могли надати они који су то злодјело извршили и засновали. Данас на бојним пољима Европе тутње топови и милиони народа стоје једни проти другима.

(Коментар непознатог аутора: Зашто ти милиони ратују, зашто не послушају оптужбу и одбрану, обесе Принципа и другове, осуде великосрпску пропаганду и заврше рат? Како то да ратују због Принципа и великосрпске пропаганде? Због великосрпске пропаганде, мале и заостале Србије, сиромашне и гладне, која је искрварила у два балканска рата 1912–1913? Зар су Срби толико моћни да заваде милионе Европљана, а још се нису укључили Американци? Како је трагикомична ова Перишићева квазилитерарна пропаганда. Никада не дозволите да вас брани овакав бранитељ!)

Крв се прољева на начин најгрознији, води се најужаснији рат што га можда хисторија позна. У овом је рату Аустрија као осветница, а надајмо се да ће бити и победница у борби за право, да освети поштрапани плочник сарајевски, да казни онога који је кривац, да докаже свијету да она као велесила не може допустити да је понизује сусједна држава којој је она исказала у историји и постанку толико љубави и милости.
(Коментар: Пазите! Ово говори „бранитељ“, бранилац, а не „тужитељ“! Јасно је да је Србија прво проглашена за кривца, да је већ осуђена, а да јој се онда судило у октобру 1914, али ти циљеви, та пропаганда и данас се чују у Србији као историјска истина!)

Чешка универза била је прва која је за доба народне омладине и покрета у Хрватској избацила на видело млађу генерацију, која је почела иза доба Старчевића, иза доба Кватерника, иза правашког доба да се бави оваквим питањима, питањима слоге Срба и Хрвата у што јачем и тјешњем одношају. Ово питање које је Масарик створио и одгојио своје ђаке, растурио их по Хрватској, а они су као организација, као напредна омладина захватили све јужне крајеве наше домовине, зашло је и међу гимназијску омладину.

(Коментар Алфонса Лудаковића: Масарик је масон, па се суђење и у том делу бави и оптужбама на рачун слободног зидарства. Масони су Адам Чарториски, аутор „Савета“, Франтишек Зах, аутор „Плана“, масони су Тома Вучић Перишић, Адам Петронијевић… Мало му је незгодно да Масарика оптужи за великосрпску пропаганду која се прерушила у југословенство! Да ли је у питању „великосрпска“ или „великословенска“ пропаганда?)

Том идејом био је загријан Цвјетко Поповић. Он је сматрао Србе и Хрвате једним народом.

(Коментар Здравка Ковачевића: Како је то страшан злочин сматрати Србе и Хрвате „једним“, истим, братским народом? По овом Перишићу, Срби и Хрвати могу бити само различити и у сукобу, а никако јединствени, уједињени. Коме одговара сукоб Срба и Хрвата?)

Он је читао политичке новине, гдје се о том много приповиједа, а видио је да се тому не стаје на пут од стране Владе, држао је да то није зло, па је прионуо на ову идеју.

(Коментар непознатог аутора: Новине су криве, а не центри моћи који се играју људским и народним судбинама. Окупаторска власт је потпуно невина. Аустроугарска окупација је за њих природно стање, а борба за слободу већинског становништва, неприродна!

Ово је било суђење новинама које су пропагирале српскохрватско јединство.

Ово је било суђење братству између Срба и Хрвата.)

Државно-правна српска идеја послије Балканскога рата, а и прије њега, тежила је и тежи изван оквира Монархије, а изван граница наше земље. После Балканског рата ова српска државно-правна идеја у радикалном смислу претворена је у форму националистичку, да се на лакши начин могу завести Хрвати и Словенци. Тражи успоставу великог Душановог царства под формом републике, југославенске државе, да се отргне из оквира Монархије, знајући да народ који долази из оквира једне правне државе, различит књижевношћу својом, различит именом својим, различит обичајима својим, неће се моћи сложити лахко да бира свог владара и биће присиљен да упре поглед према слободној држави, која би му можда дала материјалне и моралне помоћи да се ослободи из правног оквира Аустро-Угарске Монархије, биће присиљен обратити се Србији и садањој династији Карађорђевића.

(Коментар непознатог аутора: Како може царство да буде република? Како може стајати знак једнакости између Душановог царства и југословенске републике? Аутори идеје јужнословенске државе, српског царства, велике Србије су Адам Чарториски и Франтишек Зах, Пољак и Моравац, католици, масони, још давне 1844. Њихова идеја велике словенске државе на југу под лидерством Србије, која би била јужнословенски Пијемонт, заснивала се на Душановом царству и средњовековној српској држави. То тужиоци и „бранитељи“, не помињу. Млади атентатори су истицали сличности, а др Срећко Перишић инсистира на разликама које се по њему не могу помирити.)

slobodanmilosevichagТа идеја иза Балканскога рата све је више маха нашла у свим круговима наших политичара, особито оних које је требало привући у то коло. Ради њих је било све оно што је слободна Србија подузимала: ради њих се вијала хрватска застава, ради њих су се славили Зрињски и Франкопан. Ну, Хрвати их славе као своје јунаке, а Београд их слави јер су били против Аустрије. То је велика разлика између хрватске државне мисли и српске државно-правне мисли. За то Београд прима начелнике градова Загреба и Дубровника, подаје им велике ордене, а омладина 1912. дочекана је на тријумфалан начин. Генерали мијешају се међу омладину, на све стране их отворених руку дочекују, а с друге стране Срби политичари у домовини напуштају наша права, настоје нам приказати Аустрију што црњом, да тако ослабљени, изморени, чекамо дан ослобођења, дан отргнућа од Аустрије, дан успоставе Југославије, дан слободе, дан демократизма, за које идеје кажу да их једино има Србија и нитко други. Са друге стране је једно чисто хрватско крило, правашко крило. Сада за вријеме рата уз исто крило пристадоше читаве војске Хрвата који проти овој идеји стављају чисту хрватску идеју, хрватску државно-правну идеју, која тражи оно што хоће Срби, али тражи једним лојалним и легалним начином. Тражи додуше слободу и уједињење хрватских земаља али тражи у оквиру Монархије.

(Коментар Здравка Ковачевића: Иронија судбине! Хрвати-праваши су дочекали „дан слободе“, „дан успоставе Југославије“, против чега су се они борили и у политичком животу и на аустроугарском преком суду, али те дане нису дочекали Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж, који су били спремни да своје младе животе жртвују за те идеале. Њима је идеал био важнији од живота. Они који су ратовали против Србије аустроугарску униформу су заменили новом, Краљевине СХС, и добили чин више. Многи су командовали српским официрима и војницима против којих су ратовали. Умрли су они који су били за, преживели су и профитирали они који су били против Југославије.)

Председатељ: Ријеч имаде бранитељ Вељке Чубриловића.

Др Рудолф Зистлер: Господо! У нашој пријестолници одиграва се овај казнени процес у једном хисторичном и судбоносном часу, када у читавој Европи, и на континенту и на водама лиже пламен међународнога рата, Аустро-Угарска и Њемачка стоје проти Тројног савеза: Француске, Енглеске и Русије, проти Белгије и цијелокупне централне Европе, проти сила које их окружују. Боре се Славени и Германи, бијела и жута раса, све се то налази у крвавом вртлогу. Одасвуда витла дим, одасвуда се чује рика топова и машинских пушака. Ми такорећи у непосредној близини слушамо звекет оружја и гледамо безброј рањеника. На видик свега тога води се овај процес, којему је узрок био много дубљи него што нам се можда чини. Узрок је био у социјалним и економским опрекама разних народа и држава, али који је био сигнал, непосредни повод овог европског рата. Одигравали су се овакови процеси у прошлости: у Лавову и Прагу, одигравали су се у Загребу, у Трсту, а ето сада и у Сарајеву. Талијански иредентизам, панславизам, великосрпска пропаганда, измењивали су се на оптуженичким клупама земаљских судова наше државе.

(Коментар: На исти начин суди се великосрпству и великосрпској идеји на међународним судовима и почетком 21. као што се судило на почетку 20. века.)

… Ја хоћу казати да сам хтио говорити опћенито о постању националне државе. Хтио сам да политички докажем овај развој, да покажем овај национални покрет у Аустро-Угарској Монархији од године 1848. до данас у свези са југославенском идејом и идејом српском, ну пошто ми се о томе не да говорити иако сам то сматрао за дужност одбране, ја ћу прећи преко ове политичке форме и говорићу о јуристичкој страни овога процеса.

mladickaradzic01Диспозитивни дио оптужнице каже да су окривљеници, а међу њима и моја четири штићеника, извели дјело које се онда супстанцијално наводи, а које смјера на то да се на силу измјени опсег подручја земаља Аустро-Угарске Монархије, наиме Босна и Херцеговина отргне од Монархије и припоји краљевини Србији, чиме су починили злочин велеиздаје по § 111 б.к.з.

Ја, велеславни суде, одмах постављам једну тврдњу која ће се можда у први час чинити смјелом, некима можда и парадоксном и апсурдном, али је ипак непобитан факат. Ја наиме тврдим да потхват, који је уперен на то да се Босна и Херцеговина отргне од Монархије, како то оптужница инкриминира, по нашем казненом закону не само није злочин велеиздаје, него уопће никакво кажњиво дјело. Ја ћу ту своју тезу одмах образложити.

Како је познато, Сан-Стефански мир након Руско-турског рата и пораза Турске и након Босанског устанка, води до Берлинског конгреса од године 1878, на којем наша монархија чланком XXV од 9. септембра (пази: није рујан – опаска З. К.) исте године, добија мандат судјелујућих велевласти за војну окупацију и администрацију Босне и Херцеговине. Овим дипломатским актом, као и након тога усљедјелом аустро-турском конвенцијом, по којој је Турска пристала на окупацију Босне и Херцеговине, ипак Босна и Херцеговина није припала у државни опсег Аустро-Угарске Монархије јер је суверенитет ипак остао на страни султана, на страни турског носиоца државне власти. Према тому наш казнени закон остаје окупаторски, а тај одређује и данас територијални одношај Аустро-Угарске Монархије према Босни и Херцеговини као окупираним земљама, а не садржаје норме за територијални одношај Босне и Херцеговине према Аустро-Угарској. Стари одношај се штити, а нема казне на заштиту за одношај који је данас владајући. Према овом мањкавом закону, не може се творити злочин велеиздаје и не може се творити кажњиво дјело тако да се овим путем долази до истог закључка, до којег сам дошао говорећи о уставном положају Босне и Херцеговине.

Бранитељ Малек: Господо, ја се сјећам из својих гимназијских времена да смо се ми онда више бавили наукама и плодним радом, а за атентатске потхвате нисмо имали времена, ни воље. Ја се сјећам на један говор из Цицерона, на његов говор „Pro Sula“, гдје каже: „Кад бих чуо да је нетко преузео одбрану човјека који је окривљен због велеиздаје на домовину, ја бих га сматрао сукривцем тога злочинства“.

Куриналди: Имају ли оптуженици што додати?

Чабриновић: Ми нисмо мрзили Аустрију, али Аустрија, иза како је окупирала Босну, након 33 године није уредила прилике, није ријешила аграрно питање. То су мотиви који су нас водили атентату.

Прије него се растанемо, желим да нас схватите, да нас не сматрате злочинцима. Ми смо вољели наш народ. Девет десетина нашег народа то је тежак. Он пишти, јадује, нема школа, нема културе. Нас је то бољело. Ми смо осјећали бол нашега народа, а нијесмо мрзили Хабсбуршку кућу. Премда су у мени анархистичке идеје, премда сам мрзио све, никад ни једном мишљу нисам био проти Његовом Величанству Фрањи Јосипу.

Још бих хтио нешто да кажем. Премда се Принцип јуначи, премда се ми сви јуначимо, ипак нам је врло жао, јер ми нијесмо знали на првом мјесту да је покојни Фрања Фердинанд отац обитељи. Нас су силно дојмиле оне ријечи које је он изговорио покојној супрузи: „Софијо, остани, живи за нашу дјецу!“. Ми смо што хоћете, али зликовци нијесмо. Ја подастирем молбу у име себе и својих другова на дјецу благопокојног пријестољонасљедника да нам опросте, а ви казните како хоћете. Ми зликовци нијесмо, ми смо људи поштени, племенити, идеалисте, ми смо хтјели учинити добро, ми смо вољели народ, ми смо умрли за наше идеале.

PatrijarhPavle01(Коментар непознатог аутора: Дакле, док ово говори, Чабриновић себе већ сматра мртвим. Они су волели свој народ – и то је злочин. Волети свој народ и даље је злочин.)

Принцип: Што се нама хоће сугерирати да је нетко био иницијатор, то није истина. У нама је никла та идеја, те смо учинили атентат. Вољели смо народ. У своју одбрану не говорим ништа.

(Коментар Алфонса Лудаковића: Они преузимају одговорност на себе, нико их није подстицао, па ни масони, мада су имали исте универзалне циљеве. Аустрија није имала пријатељски однос према зидарима. После ликвидације Луја XVI, Марија Антоанета, коју је француски народ звао Аустријанка, омражена краљица, чекала је још девет месеци да је одведу на гиљотину. Неколико година раније, док се налазила у кућном притвору у палати Тилери (1790), француска краљица је написала писмо свом брату, аустријском цару Леополду II, у коме му је поручила:

„Водите рачуна о масонским удружењима у Вашој земљи. Нама је овде јасно да ти монструми намеравају да учине ово исто и у осталим земљама. Ох, нека Бог сачува моју отаџбину, Аустрију, оваквих невоља.“

Став о масонима Марије Антоанете свакако би требало повезати са ставом према њима изнетим на суђењу Принципу и друговима. Према њима су се по традицији односили врло негативно.

Владајући кругови Аустрије имали су неповерење према масонима, сасвим супротно Енглеској, Фрацуској традицији, а нарочито Сједињених Држава. То није крио ни Фрања Фердинанд.

У Бечу су одржане демонстрација 23. априла 1901. Њих је инспирисао престолонаследник Фрања Фердинанд. Неколико дана пре демонстрација Фердинанд је примио делегацију једне од Лугерерових масовних организација за младе познате и као Клерикално друштво. Том приликом Фрања Фердинанд је оптужио протестантизам, слободно зидарство и Јевреје за покушаје дестабилизације Аустроугарске. После овог престолонаследниковог говора који је пренела и међународна штампа, биле су организоване поменуте демонстрације против протестантске, слободнозидарске и јеврејске опасности која прети Аустро-Угарској и кући Хабзбурга. Корачајући на челу поворке одлучних и борбених католичких госпођа, у демонстрацијама се нарочито истакла Софија, супруга надвојводе Фердинанда.)

princip00Председатељ: Расправа је довршена. Осуда биће проглашена у четвртак дне 29. октобра, ове године у осам и по сати прије подне на овом мјесту.

Крај

Роман „Масони и сарајевски атентат“ можете наручити у већим београдским књижарама или код издавача Чигоја Штампа:
T:+381 11 26 27 238 // 30 32 414; M:+381 65 288 54 28
E: [email protected]; W:http://www.chigoja.co.rs

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.