Menu
RSS

УМЕТНОСТ И ЦРВЕНИ ТЕРОР: МИЛАН НЕДЕЉКОВИЋ (1896-1947) ИЛИ СМРТ О КОЈОЈ СЕ ЋУТАЛО

milan nedelkovic 2Први професори школе за примењену уметност 1939. године. Слева: Живојин Пиперски, Милан Недељковић, М. Јевтић, Иван Табаковић, Ђорђе Крекић, Михаило Томић, у фотељи Тома Росандић

БИЉАНА БОШЊАК

Никола Кусовац мкаже да је то била најпотреснија смрт уметника за коју је чуо као млади кустос у Народном музеју


Било је битно, кажу, склонити се негде и сачекати да прође први налет обрачуна са буржоазијом, осветом комуниста, разрачунавања са класним непријатељом или како већ ко хоће то да назове. Кључни су били, додају сви који су се бавили овом темом, последњи месеци 1944. и почетак 1945. године. Да и није било баш тако, показала је, међутим, несрећна судбина вајара Милана Недељковића, о којој знају сви из српских уметничких кругова, а нико никада ни слова није написао.

ДРШКУ ОД ЧЕТКЕ ЗА WC НАБИО У ГРЛО
„Десило се то током ислеђивања 1947. године. Недељковић је ушао у тоалет. Из посуде за чишћење је узео четку, ухватио за космати део и дршку набио у грло“, каже историчар уметности Угљеша Рајчевић, који у својој повеликој архиви чува фасциклу „Недељковић“. Њу је годинама допуњавао, додавао све што је сазнао о овом уметнику и био рад да нам је уступи како би за име овог неправедно готово заборављеног вајара чула шира јавност. Причу о његовом трагичном крају чуо је од свог пријатеља, историчара уметности Павла Васића.

„Људи нису могли да направе дистанцу, разлику, да кажу радио је оно што му је било поручено. Можда је важио као националиста, човек коме је двор поручивао скулптуре и био у некој врсти немилости. Можда је то било крајње субјективно, као што много тога у животу и бива, а он нешто теже прихватио и у тренутку веће емотивне кризе тако завршио. Није више могао да поднесе ислеђивање и извршио је самоубиство“, додаје Рајчевић.

Да се знало како је стравичан крај доживео познати предратни вајар, оснивач и директор Школе за примењену уметност, сведочи и историчар уметности Никола Кусовац, додајући да је то најпотреснија смрт уметника за коју је чуо још као млади кустос од својих претпостављених у Народном музеју.

Трагичан догађај одиграо се 3. септембра 1947. године.

А шта је Милану Недељковићу замерено? Радио је током рата? Израђивао је споменике члановима династије?

ОСНИВАЧ ШКОЛЕ ЗА ПРИМЕЊЕНУ УМЕТНОСТ
Јесте, радио је током рата. Био је један од најдаровитијих вајара тог времена. По оснивању Академије ликовних уметности 1937. године постављен је за њеног административног директора. Упоредо са оснивањем Академије, настала је идеја за оснивање средње школе за примењену уметност. Почела је са радом наредне 1938. године. Најзаслужнији за њено отварање, оснивачи, су вајари Милан Недељковић и Михаило Томић, архитекта Ђорђе Крекић и сликар Иван Табаковић. Касније су им се придружили и други професори уметници из Београда и Загреба.

За разлику од сликара и архитекте Бранка Поповића, кога његов Технички факултет (данас Грађевински и Архитектонски), на ком је био дугогодишњи професор и потом декан, не жели да помене у свом историјату, Факултет примењених уметности не стиди се свог ни свог оснивача нити чињенице да је као школа радио током ратних година. На сајту факултета стоји слика првих професора.

pavlevasicГодину дана након бизарне смрти оснивача школе, Бранко Шотра, као први ректор, уздигао је ту институцију 1948. године на ниво Академије. Одмах по оснивању за професора је постављен и сликар и историчар Павле Васић (на слици изнад), поменут на почетку да је знао детаље о трагичном крају живота предратног професора вајара Недељковића.

СА ШУМАНОВИЋЕМ У ПАРИЗУ
Милан Недељковић рођен је у Земуну 2. августа 1896. године. Основну школу и гимназију завршио је у Земуну и Вуковару а потом наставио уметничко школовање на Школи за умјетност и обрт у Загребу код професора Љубомира Љубе Бабића, коју је у то време већ похађао сликар Сава Шумановић. На Академији у Прагу наставља да студира графику (1919) и вајарство код вајара Јана Штурса, једног од оснивача модерне чешке скулптуре. Милан Недељковић, као и Шумановић, међу првим српским уметницима 1920. године одлази у Париз, који је у то време, по завршетку Првог светског рата, био стециште европске уметничке елите. Потом, од 1925. до 1928. године на Уметничко-занатској школи у Бечу студира примењену уметност на одсеку за керамику, метал и дрво.

Број Недељковићевих сачуваних скулптура није велики, јер се бавио и примењеном уметношћу и педагошким радом. Најзначајни његов споменик – краљу Петру Првом Карађорђевићу у Старом Бечеју – прошао је лоше као и његов аутор.

Бечејски споменик је један од ретких на коме је краљ представљен као фигура, а не као коњаник. Исклесан је из једног комада мермера са Брача, блока величине три кубна метра. Постављен је на масиван постамент висок пет метара, са четири фигуре у рељефу на којима су приказани: богиња победе, добровољци солунци, српски војници и стражари слободе.

ГУСТАВ КРКЛЕЦ ХВАЛИ СПОМЕНИК
У Новом времену од 21. децембра 1924. године песник Густав Крклец пише: „Глас о споменику у Старом Бечеју пронео се целом нашом земљом, једнако као и у иностранству”, додајући да је „сав саграђен од најбољег материјала; од истог материјала од кога је саграђена Диоклецијанова палата и велики број најлепших палата у Венецији. Том материјалу не може нашкодити ни киша, ни сунце, ни ветар, јер је то најбољи и најфинији материјал који се може замислити.”

kraljpetarbecej02aНи онда, као ни сада, новински написи не пролазе без прозивки о цени и прекорачењу буџета. Тако Илустровани лист исте 1924. у броју 52 пише да израда споменика премашује суму која је била предвиђена, „али се разуме само по себи да ће општина, поносна што је добила овакво дело, драге воље надокнадити све трошкове”.

Сам Крклец није се либио да „одока” процени утрошено и каже: „Материјална вредност тога споменика – ако се уопште може говорити о материјалној вредности једног уметничког дела – могла би се, с обзиром на материјал и израду, проценити најмање са 400 до 500.000 динара. Али та вредност ће расти и бити све већа”.

ТРЕЋА ГЛАВА КРАЉА ПЕТРА
Материјал који не може оштетити ни киша ни ветар, како је Крклец проценио, није био отпоран на мађарску окупацију. Срушен је већ априла 1941. године. Фигура краља, без главе, неким чудом сачувана је у једном градском дворишту. После пола века од рушења у Стари Бечеј враћа се краљ Петар. Споменик је реконструисан и на исти датум када је првобитно откривен, 1. децембра 1996. године постављен је поново. Овај пут педесетак метара даље, испред зграде Техничке школе. Главу несталу током окупације исклесао је поново суботички вајар Сава Халугин, који је пет година раније радио још једну „изгубљену” главу на споменику Цару Јовану Ненаду у Суботици, оскрнављеном исте 1941. И нова глава краља Петра је брзо оштећена, па трећу верзију ради новосадски вајар Миленко Ковачевић.

А како би то било него наопако када узмемо да поправљамо. Уместо првобитног постамента високог пет метара, споменик је стављен на висину, не баш клупе, већ стола, па пропорције краљеве фигуре нису баш испале најбоље. А нова, трећа глава, превелика. Тако да се првобитно грандиозно дело у новопостављеном споменику не да ни наслутити.

kraljpetarbecej04Недељковићевом раду, макар и осиромашеном, ни наредне године нису донеле мир... Последње је поломљен стуб и део ионако минималног постамента. Пре тога се десило да је био офарбан, па откинут део постамента,потом покидани ланци који повезују стубове...

Други његов јавни споменик, биста краља Петра Првог у Дому слепих и инвалида у вајаревом родном Земуну, постављена исте 1924. године када и бечејски споменик, срушена је после рата.

ПРИМЕЊЕНА УМЕТНОСТ У СЛУЖБИ НАРОДА
Нешто боље од Недељковићевих јавних споменика прошле су његове скулптуре и радови примењене уметности, који се чувају у Народном и Музеју примењене уметности. Посебно запажени његови радови примењене уметности били су на Шестој јесењој изложби сликарских и вајарских радова београдских уметника 1933. године. Недељковић је тада изложио вазе, кутије за чај, прибор за пушење и кафу израђен техником искуцавања у сребру, бакру и керамици.

Недељне новине Народна одбрана, гласило иствоимене организације настале 1908. године у знак протеста против анексије БиХ, чији су оснивачи између осталих и Јован Дучић и Бранислав Нушић, о Јесењој изложби 1933. године у броју 46 пишу: „Овогодишња изложба покрај осталих вредности од особите је привлачности по радовима из примењене уметности г. Милана Недељковића”. Говорећи како су радови интересантни и као уметничка замисао, али и као веза са старим кујунџијским и копаничарским занатом писац приказа каже да је Недељкововић, „улазећи у смисао пластике, осетио да савремена уметност са богатих фасада, из музеја и јавних тргова треба да уђе у приватни живот људи: у њихове куће, у њихове станове... На основу овог принципа родила се нова архитектура, вајарство, као и примењена уметност. А све у служби друштву, у служби најширим масама народа”.

nedeljkovicservis za caj oko 1928 2aА у служби ком друштву, народу или масама је овај уметник трагично завршио? Одговор који се најчешће добија је – дешавало се, биле су то турбулентне године.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.