Menu
RSS

УМЕТНОСТ И ЦРВЕНИ ТЕРОР: ДУШАН БОГИЋ (1886-1944) ИЛИ СМРТ У ЈЕЗАВИ

dusanbogicБИЉАНА БОШЊАК

Слике Душана Богића нису рестауриране. Није рехабилитован. Музеј у Смедереву не чува ниједно његово дело


Било је, кажу, двадесетак крвавих ноћи у Смедереву те 1944. године након 16. октобра и уласка партизана у град на Дунаву. У једној од њих, у ноћи 31. октобра на 1. новембар, убијен је сликар и ликовни педагог професор Душан Богић. Своје радове први пут је изложио на Трећој пролећној изложби у Павиљону „Цвијета Зузорић“ 1931. године. Већ наредне 1932. излаже на Туристичкој изложби у Београду. Као сликар учесник Првог рата, учествује на Првој изложби удружења ратника сликара и вајара 1912-1918. године у Павиљону 1940. године. Годину дана раније у Лијежу његови радови представљени су са сликама Бете Вукановић, Николе Бешевића, Живорада Настасијевића, Ристе Стијовића...

СТРЕЉАЊА НА ЈЕЗАВИ
Већ исте ноћи по уласку у ослободилаца у Смедерево започела су хапшења цивила, угледних домаћина и интелектуалаца, за које је нова власт одокативно, рекла-казала методом, нашла да су били сарадници немачког окупатора и присталице Димитрија Љотића, који је, као Смедеревац, имао велико упориште у родном граду.

У сећању старијих Смедереваца још је остало како им рођаке, пријатеље, комшије и познанике, везане и полуголе, само у доњем вешу, нова власт води кроз град. На груди су им окачили табле на којима је писало „ја сам народни непријатељ“, „ја сам ратни богаташ“... Одвођени су и затварани на две локације у граду – у подруму куће у Кнез Михаиловој 8, на ком се данас налази тржни центар Дон Жон и у кућу у Улици Деспота Стефана, у којој је било седиште Озне. Затвореници су ту боравили један до два дана, а потом су у сред ноћи, око два и три сата ујутру одвођени до реке Језаве и убијани. Сваке ноћи стрељано је неколико десетина људи. Око коначног броја стрељаних житеља Смедерева и околних села још се историчари и статистике споре и броје. Изгледа да само Језава – страшног ли имена – чува тачан број жртава ових језивих ноћи.

ЋЕРКИН ДЕЧКО ЉОТИЋЕВАЦ И ОГЛАСНА ТАБЛА
Душана Богића убили су зато што се његова најстарија ћерка Верослава – Вера забављала са Љотићевим поручником и зато што је он, као њен изабраник, био чест гост у кући Богића. Сликарева ћерка Вера била је члан Белих орлова, омладине Збора, покрета ког је 1935. године, уз префикс југословенски, основао Димитрије Љотић, а од чијих су присталица почетком Другог светског рата формирани војни одреди формалног назива Српски добровољачки корпус, познатији као „љотићевци“. Сам Душан Богић никада није био члан Збора.

dusanbogicgimnayija u smederevuaДруга верзија „разлога“ за стрељање је у Богићевом ратном ангажману у смедеревској „реалки“. Као наставник, данас би се рекло ликовног, био је задужен за уређивање школске огласне табле, а у току рата на ту таблу качен је пропагандни материјал против комуниста. Тај детаљ није био по вољи ослободиоцима. Притом је почетком рата Министарство просвете, на чијем је челу био министар Велибор Јонић, основало такозване Окружне одборе за просвећивање народа. Професори „реалке“ били су у обавези да држе ученицима предавања у националном духу. Такво предавање – не постоји податак да ли једно или више – одржао је и професор Богић. Због тих активности у школи партизани су стрељали Богића и још једног наставника. Ратни директор школе Душан Коњевић „прошао“ је са казном затвора. На првој седници наставничког већа по ослобођењу тадашњи комесар школе, Словенац, наставник немачког језика, констатовао је да су двојица професора њихове школе с разлогом убијена.

У књизи стрељаних после 12. септембра 1944. године, објављеној на сајту Министарства правде Републике Србије, насталој на основу надасве прецизне евиденције Озне, до које је дошла Државна комисија за тајне гробнице, поред личних података о сликару Душану Богићу, места рођења и звања стоји: убијен 31. октобра 1944; квалификација: ЗБОР – љотићевци.

ЦИГАРЕТЕ, МАНТИЛ И СТОЛИЦА
У сећању Љубинке Милинковић, најмлађе ћерке сликара Душана Богића остало је:

„Моја сестра Вера била је члан омладине Збора. После рата живела је у иностранству. Умрла је у Лондону. Отац Душан никада није био члан Збора. Зато није ни бежао. Ухапсили су га у нашој кући одмах по ослобођењу Смедерева 1. новембра 1944. године. Затворен је у зграду сазидану након експлозије у Смедереву. Звали су је кућа смрти. Одведен је на Језаву, а породица никада није добила званично обавештење о његовој смрти. Данима смо ишли до бандере на којој су лепљени спискови стрељаних. Потом су нас позвали да преузмемо његове личне ствари. Предали су нам цигарете, радни мантил и столичицу на којој је седео у затвору.“

dimitrijeljoticОва сећања остала су у виду бележака у роковнику кустоса Музеја у Смедереву историчарке уметности Снежане Цветковић, записана током њене посете сликаревој ћерки Љубинки Милинковић у њеном стану у Београду 2001. године. Нама их је уступила за овај текст. У подруму куће где је сликар био затворен – некад је то била кућа породице Петковић, коју је потом купио инжењер италијанског порекла – данас се налази кафић.

Душан Богић рођен је 24. фебруара 1886. године у Великом Градишту. Отац Андреја и мајка Велика били су земљорадници. Основну школу и ниже разреде гимназије завршио је у родном граду, а 1910. године уписује Уметничко-занатску школу у Београду. У његовој генерацији 1910-1914. година били су данас готово заборављен сликар импресиониста Виктор Живковић, Крушевљанин Драгослав Васиљевић Фига, који се, поред сликарства, успешно бавио музиком, био композитор, диригент и виолиниста, те вајар Ристо Стијовић, сликар Вељко Станојевић...

У то време у Школи су предавали сликари Марко Мурат, Љубомир Љуба Ивановић, вајар Ђорђе Ђока Јовановић... О Богићевом школовању у Уметничко-занатској школи у Београду сведочи документ који је историчар уметности Лазар Трифуновић у својој књизи Српска цртачко-сликарска и уметничко-занатска школа у Београду (1895-1914). У том спису из 1911. године тражи се да школска управа достави ко од ученика није поднео уверење о сиромашном стању, а користи бенефиције бесплатног школовања. Поменути су Душан Богић, Коста Јосиповић, Лазар Милутиновић, Сима Јовановић и Живорад Настасијевић.

Исте, 1911. године у листу Штампа изашао је приказ о школској изложби, написао га је Мартин Иванај где каже:

„Сликарско одељење подељено је на цртање са гипса, цртање природе, на малање, акварелисање и на акт. Из цртања са бисте (прва година) између осталих избијају са својим радовима Марија Раденковић, (Милорад) Ђокић, Стојановић и Богић. Сви они имају меке потезе, целину заједно са појединостима, тако да се у сваком раду види апсорбована индивидуалност“.

Писац овог приказа је, ни мање ни више, један од два брата – Мартин и Мираш – чији је стриц Лека био представник Скадра на оснивању Призренске лиге 1878. године. Обојица браће су, како то обично бива, школовани у Београду. Мартин је у годинама пред почетак Првог рата писао песме, а изгледа и ликовне приказе, у престоничкој штампи. Потом је отишао из Србије, јер му се није свидела београдска политика према Албанији. А у историју уметности Србије „уписао се“ нежним писмом које је као студент послао ником другом до српској сликарки Даници Јовановић (1886-1914) из Бешке, у то време ученици Уметничко-занатске школе. Њу је у 28. години аустроугарска власт одлуком преког суда стрељала подно Петроварадинске тврђаве због издаје цара, јер се као угледна Српкиња није либила да говори о жељи за слободом свог народа. Сахрањена је у заједничкој гробници на Петроварадинском гробљу.

СЛИКЕ СА УСПОМЕНОМ НА ЕКСПЛОЗИЈУ
Непосредно по завршетку школовања генерација Душана Богића одлази у Први светски рат. И сам Богић је са српском војском прешао Албанију, одатле је пребачен у Африку, где је и дочекао крај рата. По повратку у Београд Министарство просвете га распоређује 19. маја 1919. године на место привременог учитеља вештина у родном Великом Градишту, где у служби остаје до 11. августа 1922. године, када одлази на упражњено место учитеља вештина у Сенти. У граду на Тиси Богић остаје све до 1936. године, када је на свој захтев премештен у Смедерево за наставника у „реалки“. Већ наредне 1937. године подноси захтев да га преместе у Београд, наводећи као разлог да му ћерка упише стручну школу. Молба за премештај му није била услишена.

dusanbogicsmederevoaЈош током службовања у родном Великом Градишту сликар се оженио 30. октобра 1921. године Милицом Животић. Имали су троје деце – ћерке Верославу и Љубинку и сина Драгана. Само је најмлађа Љубинка остала да живи у Србији. Према њеним сећањима, отац Душан био је плодан стваралац. Нажалост, није много тога остало сачувано. Ћерка Љубинка каже да су већи број очевих слика однели Немци током рата, део је уништен током разарања Смедерева, а доста је „отишло“ и након трагедије која је задесила породицу Богић. И оно мало дела сачувано у породици код ближих и даљих рођака оштећено је, засечено, готово свако има успомену на велику експлозију немачке муниције у Смедеревској тврђави која се догодила 5. јуна 1941. године. Била је толико јака да је направила кратер ширине 50 метара дубине девет метара, порушила је већи део града, летело је камење и до величине воденичарског точка, пуцала су стакла, ниједна кућа није остала неоштећена, а подрхтавање тла, кажу, осетило се у Великој Плани, Белој Цркви, Вршцу и Београду. Узрок експлозије и број жртава те трагедије никад није тачно утврђен. Немачка команда у Бечу проценила је да је настрадало око 2.000 људи. Касније процене иду и до 4.000 хиљаде погинулих.

Након те експлозије влада Милана Недића, чији су син и трудна снаха погинули у експлозији, поставила је Димитрија Љотића за ванредног повериника за обнову Смедерева. Град је обновљен за три године.

СИН ДРАГАН СТРЕЉАН У КОЧЕВЈУ
Најстарија ћерка Верослава у ратном Смедереву после експлозије помагала је као болничарка у рашчишћавању града. Потом је радила у административном одељењу Изванредног комесеријата за обнову Смедерева. Син Драган је матурирао у току рата, потом се прикључио добровољцима, како су још називали чланове Српског добровољачког корпуса. Био је члан једног од три пука СДК која су се 12. маја 1945. године у Аустрији предали Британцима. Енглези су 2.418 љотићеваца од 24. до 29. маја 1945. године на превару, под изговором да их шаљу у Италију, предали партизанима. Драган Богић био је у првој групи коју су партизани одмах стрељали у области Кочевског рога. Друга група је била, заједно са словеначким домобранима, затворена у логор Шентвид. Убрзо су и они погубљени. Сликарева супруга Милица остала је по окончању рата да живи у Србији са најмлађом тада малолетном ћерком Љубинком. После рата јој је одузето бирачко право.

dusanbogicСилосaСлике Душана Богића нису рестауриране. Није рехабилитован. Музеј у Смедереву не чува ниједно његово дело. О изложби радова овог уметника никада није ни постојала помисао. Последњи и први послератни попис слика и цртежа Душана Богића урадио је почетком 90-тих година прошлог века историчар уметности Угљеша Рајчевић. У стану сликареве ћерке Љубинке видео је слике: Аутопортрет, оловка; Смедерево, оловка (1935); Бетовен, уље на платну; Извор реке Млаве, уље на платну (1939); Силос у Смедереву (на слици изнад), уље на платну; Поглед из краљевих винограда, уље на платну; Пејзаж, уље на платну и Мост на Тиси (чува се у Новом Саду).

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.