Menu
RSS

НИКОЛАЈ СРПСКИ О ПОГУБНОМ ПОЈМУ „КУЛТУРЕ“

nikolajvelimirovicВАЛЕНТИН КАТАСОНОВ

Светитељ се обраћа српском народу са позивом да заборави реч „култура”, стављајући на њено место реч „Христ”

„Постати део цивилизованог света није лаган задатак. Да би то постигли, постоје два пута – култура или такозвани разврат. А становницима села оба начина су – недоступна. Зато су они и огрезли у врлине.”
Оскар Вајлд, Слика Доријана Греја

„И то неће бити никакво чудо ако црква пропише молитву против културе као збира свих зала. Јер, кад има молитву против гордости, и против мржње, и дивљаштва, и безбоштва, и кривоверства, и насиља, и грабежи, и сваког богохуља и сваког нечовештва, зашто не би имала молитву против културе као збира свих тих зала?”
Свети Николај Српски, Кроз тамнички прозор

Реч „култура” је у данашње време веома распрострањена. Нашироко је користе медији, политичари, филозофи, писци, уметници. И обични људи у свакодневном животу понекад такође користе ту реч. На пример, описују друге људе речима, „културан” или „некултуран”. Задивљујуће је да при свему томе не постоји јасна дефиниција речи култура.

У речницима, енциклопедијама и уџбеницима понекад можемо прочитати прилично дугачак списак различитих тумачења речи култура. Покушаћу да смањим тај списак на минимум, узимајући у обзир да је култура – реч латинског порекла (cultura) и да је првобитно значила „неговање”, а касније „васпитање”, „образовање”, „развој” и „поштовање”.

И, ево, култура то су људска дела у свим својим различитим појавама, укључујући све облике и средства људског изражавања и самоспознаје; акумулиран збир знања, вештина и способности човека и друштва. Културу можемо посматрати и као скуп кодова, који човеку прописују одређено понашање, осећања и мисли, па самим тим можемо рећи да култура над човеком има управљачку моћ. Једну од најбољих и најкраћих дефиниција културе дао је совјетски културолог Јуриј Лотман: „Свеукупност негенетске информације у области људског понашања”. Ево још једне кратке дефиниције на фону претходне: „Укупност не-биолошких манифестација човека” (А. А. Пелипенко, И. Г. Јаковенко: Култура као системМ.: Језици руске културе, 1998). Моје површно упознавање са темом „културе” довело ме до закључка да се све врти у кругу око три ствари (аспекта): (1) животних вредности; (2) норми понашања; (3) материјалних резултата људских активности.

Ови резултати (трећи аспект културе) веома су разнообразни. Уметничка дела чине тек мали делић слагалице (оно што смо сви ми навикли да схватамо под културом у ужем смислу речи). Напредак у науци, технологији, економији (производна снага друштва) чини највећи део материјалних резултата културе. Прва два аспекта културе (животне вредности и норме понашања) можемо свести под духовну културу, трећи аспект се назива материјалном културом. Источник културе је човек – својим знањем, интелектом, духовном и материјалном творбом.

СТВАР КОЈА ЈЕ ЗАМЕНИЛА МАРКСИЗАМ
У свету се сваке године објављују стотине дебелих књига на тему културе, као и безброј научних, филозофских и уметничких чланака. Недавно се појавила образовна и научна дисциплина под називом „културологија”. Кажу да ју је средином 20. века „измислио” амерички антрополог и етнолог Лесли Алвин Вајт (1900–1975). Узгред речено, Лесли је био један од најактивнијих присталица теорије еволуције у Америци и један од оснивача теорије неоеволуционизма, која се појавила средином прошлог века. Од почетка реформе нашег образовног система, културологија је обавезан предмет у свим руским школама. Један од мојих пријатеља који предаје овај нови предмет отворено ми је објаснио суштину: „То је она ствар која је заменила марксизам и лењинизам, који се учио на совјетским универзитетима”.

Nikolaj u AmericiДакле, ви и ја живимо у свету културе. Тачније, у свету у коме нам се намеће не баш јасан појам „културе”. Приближно тако нејасно као и „прогрес”, „слобода”, „демократија” или „цивилизација”. Зашто? Објашњење можемо наћи у делима Светог Николаја Српског. Светитељ је много пута постављао питање такозване европске културе, показујући њено порекло, динамику кризе, узроке деградације и последице. Важно је напоменути да код Николаја Српског између речи „култура” и „цивилизација” стоји знак једнакости. Он их често користи као синониме, раздвојене зарезима.

Термин „цивилизација” има два тумачења. Један од њих је – одређени тип друштва који за основу има обједињавање духовне и културно-историјске заједнице људи. У складу с тим, историја може бити представљена и као процес смене цивилизација. И у сваком датом тренутку времена свет представља скуп неколико цивилизација. Оснивачем научне дисциплине о цивилизацији може се сматрати руски филозоф Николај Данилевски (код њега се цивилизација назива културно-историјски тип). Његове идеје о цивилизацији као одређеној врсти друштва развијене су и продубљене руским мислиоцем Константином Леонтјевим, немачким филозофом и социологом Освалдом Шпенглером те британским историчарем Арнолдом Тојнбијем.

КУЛТУРА ТРОЈАНСКОГ КОЊА
Али светитељ Николај Српски често користи реч „цивилизација” у другачијем смислу – као друштво које је заборавило Бога, које је почело да обожава природу, полаже наду у развој науке, технологије и економски развој. Речју, на прогрес. А прогрес је – развијање културе, чији је мотор човек и једино човек, који ствара без Бога и коме је Бог сметња у изградњи „раја на земљи”. На тај начин ствара се троугао три међусобно повезана (и донекле замењива) појма: култура – прогрес – цивилизација. И сва три појма, како нам показује светитељ Николај Српски, проткани су безбожјем, чак и богоборачким духом.

Сада ћу се задржати на подобном објашњењу Николаја Српског на тему – шта је култура. Светитељ се посебно подробно осврће на европску културу. Он скреће пажњу на чињеницу да Европа воли да се горди, хвали својом културом. Али ова самохвала мало вреди: „Шта је култура? То је људски рад, продукт људских руку, то су ствари” [1]. Светитељ примећује како се може похвалити нечим, неким и Богом. Хвалити се својом културом – значи хвалити се нечим. А то је незнатна и недостојна хвала. Остали народи (неевропски) хвале се „својом вером, својим боговима, својим верским књигама: једни Кураном, други Ведама а трећи нечим трећим. Дакле, они се не хвале делима својих руку, не својом културом, већ нечим што они сами сматрају већим од себе, уствари највећим на свету. И само Европљани се хвале, не Христом и Јеванђељем Христовим, већ својим бесним машинама и јефтиним производима, односно својом културом“ [2].

Читајући Николаја Српског, у мени се створила слика европске културе, која је попут неке врсте тројанског коња. Тројански коњ – у античкој грчкој митологији велики дрвени коњ, са чијом је изградњом повезана једна од завршних епизода Тројанског рата. Рат се водио између Тројанаца и Данајаца (Грка). Ови други су применили лукавство: саградили су огромног дрвеног коња, и сакрили унутар њега своје најискусније ратнике (према различитим изворима, од деветорице до 3.000). Коњ је био предат на поклон Тројанцима. Ноћу, Грци који су се крили унутар коња изашли су из њега, убили стражаре и отворили градске капије, пустили своје саборце који су се бродовима вратили са пучине, унутар зидина, и на тај начин победили Троју. Све ово је описано у Хомеровој Илијади, Виргилијевој Енеиди и другим уметничким делима античког доба. Отуда је настала фраза „тројански коњ”, која се користи да означи тајни, подмукао план прерушен у поклон. Одатле и позната фраза „чувајте се Данајаца и кад дарове носе” (из Вергилија). Дакле, под плаштом културе у Европи се, како ствари сада стоје, прикривају антихришћанске силе. У 18. и 19. веку из недара тог „тројанског коња” искочили су „Данајци”. Ко су они? Свети Николај Српски пре свега прозива имена француских „просветитеља” – писаца и филозофа Дидроа, Волтера, Монтескјеа, Русоа и других. То је био први „десант Данајаца”. Они су завели велики део европске елите, одвратили је од Божијег Слова, претворили је у „интелектуалце”, који су почели сами да измишљају речи (које су се уствари претвориле у лажне речи) и да верују у измишљене речи других „интелектуалаца”. У 19. веку у Европи се догодио други „десант Данајаца“. Најпознатији међу њима били су Чарлс Дарвин, Карл Маркс и Фридрих Ниче. Какве су дарове Европи и целом свету донели ови Данајци?

ДАРВИН, НИЧЕ, МАРКС
У часопису Хришћанска мисао 1939. године светитељ је објавио чланак Три авети европске цивилизације, у коме је написао:

darvinmarksnice„Три су фатална духа европске цивилизације: Дарвин, Ниче и Маркс. Дарвин је носилац фаталне научне теорије. Ниче је носилац фаталистичке теорије. Маркс је носилац фаталне социјалне теорије. Обични људи, код којих је срце још увек верификатор истине, осетили су све три ове теорије као опасне фантазије. Али велики број европских интелектуалаца, код којих је угушена моћ осећања истине срцем, узела је те теорије озбиљно као велике истине” [3].

Феномен културе светитељ непосредно помиње неколико пута у свом делу Кроз тамнички прозор, које је написано током боравка у немачком концентрационом логору Дахау од септембра 1944. до маја 1945. године [4]. Ево, на пример, запис на две странице под називом Сваког ко Ме призна пред људима признаћу и Ја пред Оцем Својим Небеским. У њему светитељ даје жестоку оцену европској култури. Зависност је овде обрнуто пропорционална: што више места у животу човека и друштва заузима култура, то остаје мање места за Бога и веру. Европљани у свом безумљу мењају вечно и непромењиво за привремено и лабаво. Цитираћу фрагмент:

„У име чега су се синови српски били одрекли Спаситеља? У име оне ништарије што се назива културом. Као да је култура нешто друго до хвалисање људи својим делима. А сва та дела време ће искидати као паучину и земља ће сакрити заједно са хвалисавим вештицама тих дела. Јер европска култура доживеће ону исту судбину коју је имала свака људска култура. Тамо камо је отишла заиста велика култура египатска, па феничанска, па халдејска, па персијска, па јелинска и римска, тамо ће отићи и безгласно се изгубити и култура европска. Али ће остати Онај који јесте, који је био пре времена и који ће бити после времена, Вечни, Бесмртни, Свемоћни...”

ЕВРОПЉАНИ БЕЛИ ЂАВОЛИ
Европа, са својом културом идолопоклонства не види себе са стране. Она себе види као „лидера”, „прогресивну”, „хришћанску”, са убеђењем да би сви остали народи света требало да се угледају на њу. Али други народи су се већ давно дистанцирали од Европе, која је још само номинално хришћанска. И иза леђа Европљане зову белим ђаволима. Својим понашањем и начином живота Европа не само да не доприноси ширењу хришћанства у свету већ, напротив, тера друге народе против Христа:

„Некада се апостол Павле жалио на Јевреје што не живе по Божјем закону, говорећи: 'јер се име Божје због вас хули међу незнабошцима' (Рим. 2, 24). У наше дане рекао би Свети Павле јеретицима и безверницима европским: име се Христово због вас хули међу незнабошцима на све стране, и у Африци, и у Индији и у Кини и по осталима. Јер догађа се оно што је Господ говорио за Јевреје: 'Гдје год дођоше, оскрнавише свето име моје' (Језек. 36, 20). Сви незнабошци мрзе Христа због хришћана. Сви га одбацују јер чују од хришћана како га се и они сами одричу у име своје културе. А културне и крштене западњаке називају белим ђаволима. Трагом тих белих ђавола, тих поклоника културе, нових идолопоклоника пошли су и многи синови српски...“ [5]

Светитељ се обраћа српском народу са позивом да заборави реч „култура”, стављајући на њено место реч „Христ”:

„Ако ви Срби не желите да опет будете бачени у још мрачнију и грознију пропаст, онда знајте да је једини услов за то да се вратите Христу. Да свуда пребришете реч култура у вашој земљи и уместо ње ставите реч Христос. Јер је српски народ пре 700 година заветован Христу и држао се свога завета до новијег времена”.

srbijapravoslavlje05Мислим да се слична молба може упутити и руском народу, који се много занео „културом”. Понајвише интелектуална елита.

Тему културе светитељ развија у својим записима, под називом Подај Господи. Он започиње слово издалека, подсећајући се неколико најважнијих молитви које хришћани читају код куће и у храму:

„Велика добра људи очекују од великих дародаваца. Велика блага просе од великих богаташа. Ко је највећи дародавац и ко највећи богаташ? Несумњиво Бог. Шта смо ми као Хришћани и хришћански народ просили од нашег Бога? Узмимо прво молитву Господњу Оче наш. Шта просимо од Бога у тој молитви?”

Даље светитељ наводи те молбе које се изговарају у главној молитви, која се назива и Господњом. У њој је укупно седам молби. Нећу их наводити, њих зна сваки хришћанин, чак и онај који је однедавно у цркви. И доноси неочекивани закључак: „Као што видите, браћо моја, нигде не просимо, нити смо просили од Бога да нам даде културу или цивилизацију”. И, заиста, у молитви Господњој нема ни наговештаја култури и цивилизацији.

ЗАШТО НЕМА МОЛИТВЕ ЗА КУЛТУРУ И ЦИВИЛИЗАЦИЈУ?
Светитељ наставља да говори о молитвама:

„Узмите још једну молитву коју чита свештеник у цркви, а ми му одговарамо – Подај Господи! Шта? Подај Господи? Ево шта...”

Николај Српски поново наводи све молбе и поново изводи закључак да нема чак ни наговештаја захтева Богу да подари културу и цивилизацију:

„(...) И у тој, дакле, посведневној молитви, која се изговара пред свима олтарима православним сваког јутра и вечери и сваке литургије пред хиљаду олтара православних, не молимо се Творцу нашем да нам даде културу и цивилизацију, него нешто сасвим друго и сасвим боље и потребније. Никада свештеник наш није просио у Господа културу или цивилизацију, нити је икад свесни и паметни народ викао к Богу: Подај Господе!“

Исти је случај и са осталим молитвама. У књигама црквеним постоје молитве за здравље људи, за старешине државне, за плод у стоци и род у њиви, за напредак деце, за напредак ђака и пчела, за благослов првих плодова у свему, за правду у свету, за покајање грешника, за успех браниоца Божје правде, за путнике, за тужне и ожалошћене – само нема молитве за културу и цивилизацију.

Светитељ продужава са молитвама заштитним, односно о молбама Богу да нас заштити од нечега или некога: „Затим, ту су молитве против демона, против Сатане и његових слугу, против инвазије странаца, против јеретика и атеиста, против агарјана и варвара, против црва и гусеница, против змија и скакаваца, против олује и поплаве ... “

На овом месту светитељ износи смелу идеју да је дошло време да се молимо Богу да заштити људе и човечанство од културе и цивилизације:

„ (...) само што у ред ових одбрамбених молитава није званично уврштена још молитва Богу против културе и цивилизације. За мога века није. А ви млађи можете доживети да сав православни народ у цркви узноси Господу Богу своме молитву против културе и цивилизације. И то неће бити никакво чудо ако црква пропише молитву против културе као збира свих зала. Јер кад има молитву против гордости, и против мржње, и дивљаштва, и безбоштва, и кривоверства, и насиља, и грабежи, и свакога богохулства, и свакога нечовештва, зашто не би имала молитву против културе као збира свих тих зала?”

ДА ЛИ СЕ ХРИШЋАНСТВО И КУЛТУРА ДОПУЊУЈУ
Светитељ наставља своју мисао, а ти почињеш да схваташ да његов предлог за молитву против културе није шала и није некакав начин за привлачење пажње публике на покренуту тему. Николај Српски нам потпуно искрено саопштава да без баш такве молитве православни неће изаћи из тренутног духовног ћорсокака:

„Не само да би таква молитва била и оправдана и потребна него мислимо да би требало одредити један државни молитвени дан у години кад ће се сав народ са својим старешинама молити Богу Господу да га спасе од културе. Јер култура је ново незнабоштво, ново идолопоклонство. Кад се замађијани од ђавола народи спасу од те најновије идолатрије, онда ће тек почети скрушено и уздисајно молити се једноме живоме Богу у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу. Амин.“

srbijapravoslavlje06Нажалост, никада нисам чуо став нашег свештенства и црквене хијерархије о предлогу светитеља Николаја Српског за молитву против културе. Осим тога, до сада се нисам срео са било каквом критиком од наших православних теолога, свештеника и црквених архијереја о култури. Ако они и говоре на ту тему, онда, као по правилу, говоре у позитивном смислу. Они кажу да култура није у супротности са религијом и хришћанством. Неки чак заузимају прокултурни став, верујући да се хришћанство и култура међусобно допуњују и обогаћују. Јарки пример таквог става је идеја о увођењу предмета Основе православне културе у систем образовања за средње школе. Гајим у себи скромну наду да ће моја мала публикација моћи да привуче пажњу читалаца и провоцира дискусију о теми коју је отворио српски светитељ Николај о култури. Најављујем да се у тој дебати стављам на страну светитеља.
_________
Упутнице:

[1] https://svetosavlje.org/kroz-tamnicki-prozor/

[2] Исто.

[3] Творения святителя Николая Сербского (Велимировича). Том III”. - М.: Паломник, 2006, С. 256-257.

[4] https://svetosavlje.org/kroz-tamnicki-prozor/

[5] Исто.

Превео ЗОРАН ДРАГАНОВИЋ

 

Царьград

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.