Vesti 
Još pre tri godine Tadić je tražio da Jovanović promeni politiku prema Kosovu da bi bili partneri, danas je Čedomir poželjan partner u vlasti
Prvo je bio neuspeli pokušaj da se politički prostakluk Andreja Nikolaidisa proizvede u tobožnju satiru koju prost puk nije umeo da prepozna kao literarni žanr, umetničko delo koje ne treba čitati u političkom, već u književnom ključu.
Kada se ispostavilo da smo Nikolaidisa pročitali od početka do kraja i da tu zasenjivanje prostote ne pomaže, Čedomir Jovanović se u utorak odvažio na jednu drugu sasvim originalnu vrstu (zlo)upotrebe književnosti u političke svrhe.
U TV „duelu“ sa Miloradom Dodikom, kako je Tanjug krstio razgovor dvojice srpskih političara koji su raspravljali je li Republika Srpska, kao što tvrdi predsednik Liberalno-demokratske partije, „genocidna tvorevina“, Jovanović je sagovornika upitao: Navedite mi jedan narod o kom su tako lepo pevali kao o našem? Ko o vašoj državi peva kao što su pevali Ivan Goran Kovačić ili Skender Kulenović?
Optužujući posredno Dodika za to što danas Srbima fali čojstva i junaštva, mlađi sagovornik je možda smetnuo sa uma da su Skenderova Stojanka, majka Knešpoljka, kao i Jama Ivana Gorana Kovačića, manje herojske balade, a više bolni lamenti nad stradanjem Srba u jednom velikom genocidu, bolje dokumentovanom i manje osporavanom od masovnog ubistva srebreničkih Muslimana.
PESNICI I GENOCID Time je, možda i nehotice, podsetio na centralno mesto po kom se ovaj građanski rat za Srbe razlikovao od prethodnih. Srbi su u Bosni otprilike stradali proporcionalno svom učešću u strukturi predratnog stanovništva, čineći oko trideset odsto žrtava. No ovog je puta među srpskim žrtvama bilo daleko više boraca nego civila (prema demografskom istraživanju Haškog tribunala, tokom rata u Bosni stradalo je oko 40.000 civila, od čega više od 33.000 muslimanskih).
I dalje traju sporenja oko toga je li masovni masakr Muslimana u Srebrenici bio genocid (oko toga se ne spore samo bošnjački i srpski političari i nacionalisti, to osporavaju i najpriznatiji zapadni univerzitetski eksperti, kojim je etiketu apologeta genocida teže prilepiti). Jedino je nesporno da genocida nad Srbima, barem u ovom ratu, nije bilo. Nije bilo ni pesničkog jada nad srpskim stradanjima.
Umesto toga, Srbi su bili prinuđeni da se suoče sa jednom sasvim drugačijom predstavom o sebi, koja nije bila proizvod zapadne propagande. Videli su, između ostalog, i video-snimak okrutnog ubistva šestorice mladića iz Srebrenice koji je Džefri Najs 1. juna 2005. prikazao u haškoj sudnici. Bili su, kao i ostatak sveta, zgroženi: možda i više od ostatka sveta jer nisu navikli da o sebi misle onako kako su pripadnike svoje nacije videli na haškoj traci. U poređenju sa svirepošću egzekucije šest prestravljenih, mršavih, izubijanih momaka u režiji paravojne jedinice "škorpioni", scene iz partizanskih filmova u kojim Nemci masovno streljaju srpske seljake prislanjajući ih uz tarabe, naočigled njihovih porodica, deluju gotovo naivno i bezmalo vojnički i civilizovano. Kad Azmir Alispahić pristupi dva koraka da i sam bude ubijen, on, a ne njegov srpski dželat, podseća Srbe na „zaklani narod“ koji se isto tako bezglasno strovaljivao u ustaške jame 1941. godine.
Čedomir Jovanović, svejedno, verovatno ni sam ne očekuje da mu se preostali Srbi, bilo iz Republike Srpske ili oni izbegli iz Bosne, Hrvatske ili sa Kosova, masovnije pridruže u žaljenju što njihovi sunarodnici u poslednjem ratu nisu stradali dovoljno da zasluže bratski jauk.
Iz njegovog prekjučerašnjeg beogradskog dijaloga sa Dodikom bilo je lako poneti utisak da su za većinu Srba, svejedno sa koje strane državne granice, prijemčiviji argumenti da je Republika Srpska glavno i jedino što su Srbi izvojevali u građanskim ratovima s kraja dvadesetog veka, te da je treba čuvati.
NIKO NE GOVORI O OTCEPLJENJU RS Ali ne treba zbog toga olako prevideti koliku su političku razdaljinu Srbi kolektivno prešli u samo tri i po poslednje godine. Još pre tri godine ovde je ozbiljno vođena rasprava o tome da li Srbi imaju pravo da se otcepe od Bosne i Hercegovine ako Albanci imaju pravo da se otcepe od Srbije a Boris Tadić je tražio da Čedomir Jovanović promeni politiku prema Kosovu pre nego što se kvalifikuje za njegovog koalicionog partnera. Danas je Čedomir prihvatljiv, ma i poželjan partner u vlasti, ne samo za Dragana Šutanovca i Borisa Tadića, već i za Ivicu Dačića (ako je verovati Branku Ružiću, ali iskustvo sa SPS iz 2008. godine kazuje da mu treba verovati). A poželjni partner misli da smo na Kosovu „sami krivi za ono što nam se dešava“ jer smo „najurili taj narod“. I kao da ga od gubitka Kosova više brine da se ne raspadne Bosna, odnosno da Srbija ne pokuša da se tamo „kompenzuje zbog gubitka Kosova“. Danas još samo bivši američki ambasador u Beogradu i Zagrebu Vilijam Montgomeri govori o pripajanju Republike Srpske Srbiji, dok Milorad Dodik kaže da više ne veruje ni da sever Kosova može da ostane u Srbiji jer su se stvari „geopolitički bitno promenile“.
Proglašavanje Srpske genocidnom je pokušaj njene delegitimizacije, a to je prirodni nastavak diskursa denacifikacije. Pokušaj da se ta delegitimizacija izvede metaforama Andreja Nikolaidisa bio je neuspešan. Čedina bizarna optužba da je Dodik svojom politikom „stigao do rata sa Anđelinom Džoli“ praćena je tvrdnjom Miljenka Derete, jednog od potpisnika Čedinog Preokreta, da su Čedini neistomišljenici krenuli u „poslednji obračun sa kulturom“. Legendarni novinar Edvard R. Morou svojevremeno je patriotsku elokvenciju britanskog ratnog lidera Vinstona Čerčila opisao na sledeći način: Čerčil je „mobilisao engleski jezik i poslao ga u rat“. Čeda je prekjuče pokušao da Skendera Kulenovića i Ivana Gorana Kovačića mobiliše i pošalje u rat protiv Republike Srpske.
( 76 ocena )
