Vesti 
Već se priprema plan za promene režima u Centralnoaazijskoj regiji, što bi trebalo da spreči Evroazijske integracije
Nova strategija nacionalne odbrane, koju je 5. januara Barak Obama predstavio u Vašingtonu, nastala je kao posledica potrebe da se troškovi Pentagona u sledećih deset godina smanje za skoro pola triliona dolara. Bez sumnje, određena logika postoji ako se posmatra sa gledišta odakle novo viđenje nacionalne odbrane SAD diktiraju problemi u budžetu – mada i Obama i ministar odbrane Leon Paneta insistiraju da je korekcija izazvana čisto strateškim razlozima i ništa više od toga.
„Mada je plima rata u povlačenju“, u svom govoru je rekao Obama, „navedena strategija odgovara na pitanje kakva će nam armija biti potrebna pošto se završe svi ratovi iz protekle decenije“.
Predsednik Komiteta oružanih snaga Kongresa SAD republikanac Bak Makeon je oponirao Obami: „To je strategija Amerike koja zaostaje, strategija lidera koji svime rukovodi sa strane. Predsednik je naše zaostajanje od ostalog sveta prikazao u obliku nove strategije kako bi zamutio činjenicu da je on nama oduzeo i armiju i nacionalnu odbranu“.
Razrešenje ovog spora može da se očekuje najranije sledećeg meseca, kada će odeljenje za odbranu SAD da saopšti koliko će novca, prema budžetu za 2013. godinu, biti izdvojeno za odbranu. Tada ćemo saznati i gde treba da očekujemo smanjenje. Potpuno sigurno sledeće: potpuno smanjenje troškova za 500 milijardi dolara će se desiti, kako je to planirano, u 2013. godini, naravno, ukoliko Kongres ovakvu odluku do tada ne ukine. Paneta je već upozorio da će ovakav korak predstavljati katastrofu za američku odbranu.
Pre izvesnog vremena Paneta je upozorio da će armija koju će da izdržava Pentagon postati „manja i skromnija“, dok su ostali činovnici u administraciji SAD izjavili da se u sledećoj deceniji planira smanjenje armije i flote za 10 do 15 odsto. Zato je profesor Gordon Adams, koji je radio na budžetu u administraciji Bila Klintona, rekao: „Ovo je klasičan primer strategije koja se zasniva na resursima koji postoje u zemlji. Ovo nije kritika, ovo je jednostavno činjenica. Neizbežna je. I uslovljena finansijama“.
Šta ovo treba da znači? Kraj istorije? Zalazak američkog imperijalizma? Pomorska pešadija pakuje rančeve i vraća se kući da bi se srećno ponovo spojila sa svojim porodicama? U stvari, nova strategija odbrane je lukava – što je veća verovatnoća da će doći do promena, to je manje šansi da će se nešto stvarno promeniti. Radi se o tome da ispravke koje se unose u odbrambeni budžet SAD odražavaju pripremu SAD za novi hladni rat. Ako je prvi hladni rat bio usmeren protiv Sovjetskog Saveza, ovaj je usmeren pre svega na Azijsko-pacifički region. Međutim, pre nego što o tome počnemo da govorimo detaljnije, trebalo bi da shvatimo šta je osnova odbrambene strategije SAD.
Ukratko, SAD bi najviše volele da se ne upliću u vojne operacije ogromnih razmera, kakve su bile u Avganistanu 2001. godine ili u Iraku 2003, već bi da se usredsrede na sajber-ratove i napade bespilotnim letilicama. Posle smanjenja brojnosti, armija SAD „neće biti sposobna da vrši krupne i dugotrajne operacije, kaže se u dokumentu, čak će i manji upadi biti ređi zato što ograničene mogućnosti zahtevaju mnogo odmereniji prilaz mestu gde će se vršiti i intenzitetu sličnih operacija“.
SAD će smanjiti i svoj nuklearni arsenal a preispitaće i svoju ulogu u odbrambenoj strategiji uopšte. Nova koncepcija se oprašta sa dugom pozicijom američke armije, sposobne da vodi dva velika rata u isto vreme. Na njeno mesto će doći drugi cilj – „borba i uzdržavanje“. Drugačije rečeno, učestvovanje u „ratu i po“. Takođe, prema novoj strategiji, SAD planiraju da što je duže moguće sarađuju sa savezničkim i koalicionim snagama. Jednostavnije rečeno, nastupa zvezdani čas za snabdevače, špijune, bespilotne letilice, za privatnu vojnu logistiku s one strane okeana kao i za bliske saveznike kao što su Britanija i Australija, koje, za razliku od Francuske i Nemačke pouzdano pomažu pomorskoj pešadiji u njihovim operacijama u inostranstvu. Tim glavnim saveznicima se nedavno priključilo još nekoliko zemalja, na primer Katar. Jedan od najvažnijih ciljeva je i da se značajno smanji kopnena vojska i da se više računa na potencijal avijacije i flote, kako bi se zadržala Kina ili pritegli protivnici kakav je, na primer Iran.
ASIMETRIČNI IZAZOVI Smanjenje armije zahteva i ne toliko intenzivno vojno prisustvo u Evropi. Istovremeno, SAD će težište da prenesu u Azijsko-Pacifički region, dok će prisustvo na Bliskom Istoku ostati isto. Bez sumnje, obzirom na sve veću snagu Kine, sada Azijska regija postaje za SAD zadatak broj 1. U svom govoru Obama je konstatovao: „Jačaćemo naše prisustvo u Azijsko-Pacifičkom regionu, tako da smanjenje budžeta neće ići nauštrb tog regiona“. Da bi se učvrstila snaga SAD u Azijsko-Pacifičkom regionu one će izvesti deo vojske iz Evrope (ali ne i sa Bliskog Istoka), a uštedeće na novčanoj pomoći i penzijama, na oružju iz vremena hladnog rata i održavanju svog nuklearnog arsenala.
Uticaj nove odbrambene strategije na regionalne konflikte i svetsku politiku će moći da se oceni (opet) tek kada postanu poznati detalji planiranog smanjenja. Međutim, već sada se mogu napraviti neke preliminarne prognoze o tome kako će izgledati obnovljena koncepcija odbrane SAD. Pre svega treba da se zaključi da SAD zaista nameravaju da napuste doktrine čiji je cilj gušenje ustanaka, kao i odustajanje od kopnenih operacija. Zato nema ničeg čudnog u onome što je prošle godine rekao bivši ministar odbrane Robert Gejts. On je tada izjavio da će biti neophodno da se „pregleda glava“ svakom budućem lideru koji će razmatrati mogućnost za vođenje rata i okupiranje bilo koje bliskoistočne zemlje. To znači da se mogu isključiti vojne kampanje u Siriji, Iranu i Severnoj Koreji koje bi ličile na onu koju su SAD preduzele u Iraku. Klasična agresija se menja libijskim scenarijem. Iračka varijanta može da se ostavi kao rezerva ukoliko bude potrebno da se izmene postojeće teritorijalne granice vođenjem operacije koja će se sporo razvijati. Uspeh takve varijante zavisi od čvrstine koja je opet vrlo skupa stvar. Naravno, Iran će postati svojevrstan test sposobnosti da se svrgne režim koji je tamo na vlasti – što je samo po sebi skoro neverovatno – jer će to od SAD zahtevati mnogo veće troškove od onih iz iračke kampanje 2003. godine.
Trebaće ne samo jedna decenija da se pokori nacija čija kompletna istorija predstavlja niz buna i revolucija, i da se istovremeno pobedi jako političko uređenje koje u velikoj meri ima podršku iranskog društva. Naravno, trebalo bi uzeti u obzir i činjenicu da Iran predstavlja svojevrstan „etnički mozaik“.
Bez obzira na to, nova američka vojna strategija je usmerena na plašenje Irana (i Kine) tako što SAD nameravaju da jačaju vojno prisustvo u Persijskom zalivu ili Južnom Kineskom moru i tako suzbijaju usmeravanje Irana (ili Kine) ka korišćenju asimetričnih načina borbe – elektronskih ili sajber-napada, balističkih i krilatih raketa, kao i usavršenih sredstava za vazdušnu odbranu itd., kojima bi se kontriralo SAD. Tekst novog dokumenta govori da će SAD „obezbeđivati sebi mogućnost da efikasno deluju na onim delovima kopna kojima je pristup maksimalno otežan… da će održavati mogućnost da šire svoj uticaj tamo gde je to posebno teško“. A, ako bi se u prognozama išlo i dalje, onda će SAD da nastave da koriste svoj status super-države kako bi „zaštitile slobodu pristupa onim regijama koje se nalaze izvan nečije jurisdikcije, a koje predstavljaju životno neophodnu kariku za povezivanje međunarodnog sistema“.
Prema procenama autora strategije, Al Kaida više nije toliko snažna, ali, bez obzira na to, i dalje preti interesima SAD, što i u doglednoj budućnosti zahteva aktivan prilaz borbi sa tom organizacijom. Oni pretpostavljaju da prava pretnja dolazi iz Južne Azije i sa Bliskog Istoka, čime se opravdava tako dugo prisustvo SAD u te dve regije. Što se tiče Avganistana, tu se kao korak do koga će doći posle izvođenja američke vojske, razmatra varijanta „spajanje direktnog delovanja i pomoći bezbednosti“. To govori da će značajan deo američke vojske još dugo ostati u Avganistanu, a postojanje stalnih baza na teritoriji te zemlje će se opravdavati pozivanjem na pretnje Al Kaide.
A STEPA - SVUDA OKO NAS… Tri centralne teme nove strategije bezbednosti zaslužuju da se detaljno analiziraju obzirom da one vrlo iscrpno pokazuju budući balans regionalne i međunarodne bezbednosti. To je slabljenje američkog vojnog prisustva u Evropi, konsolidacija snaga SAD na Bliskom Istoku i „prebacivanje“ u Azijsko-Pacifički region. U tekstu dokumenta se nekoliko puta napominje da transatlanski savez i NATO, kao i do sada, ostaju glavna nada strateške politike SAD u 21. veku.
Uloga NATO više nije ograničena granicama Evrope – od trenutka kada SAD svoju pažnju usmere na vršenje vojnih operacija u inostranstvu zajedno sa Alijansom, umesto da same nešto preduzmu, uloga NATO se širi do globalnih razmera.
Nova strategija omogućuje da se shvati da su SAD daleko od napuštanja Evrope. Slabljenje vojnog prisustva iz vremena hladnog rata je vrlo poželjno zbog toga što zemlje kao Nemačka, sve više teže da ih vode samo sopstveni interesi. Nova strategija je pametna i zato što je teško čak i pretpostaviti da bi Rusija mogla da predstavlja bilo kakvu pretnju po bezbednost Zapadne Evrope. Geopolitički – SAD i dalje ostaju na dug period zainteresovane za takozvane zamrznute konflikte u nekim tačkama Evrope i Evro-Azije. Jednostavnije rečeno, Vašington predlaže da se ne propusti „strateška mogućnost da se uloga vojnog prisustva SAD u Evropi ponovo razmotri“ tako što bi se usredsredili na razvoj „budućih potencijala“ neophodnih za “vreme, kada neće biti dovoljno energenata“. „Pametna odbrana“ – to je deviza nove strateške politike SAD. Naravno, ostaje nepromenjena privrženost Vašingtona članu 5 Atlanske povelje, i niko neće smeti da se usudi da pogleda popreko na saveznike SAD u NATO.
U tekstu nove strategije Rusija se pominje samo usput, u smislu da je to zemlja sa kojom SAD nastavljaju da u određenim pravcima rade zajedno. Međutim, ne daju se nikakve garancije koje se tiču razmeštaja elemenata protivraketne odbrane u blizini ruskih granica ili u vezi sa proširenjem NATO.
Istovremeno, pominjanje toga da SAD imaju nameru da učestvuju u razrešenju konflikata u Evro-Aziji postavlja Vašington u opoziciju u odnosu na procese integracije u regionu, koje je inicirala Moskva, posebno za period 2012-2015. godine.
Može samo da se gata šta bi se desilo ukoliko bi „Arapsko proleće“ stiglo do centralnoazijskih stepa. Sve govori da je scenario blizak tome vrlo verovatno u zoni posebne pažnje Amerikanaca. Nedavno je bivši ambasador SAD Vilijam Kortni objavio svoja razmišljanja (interesantno je da je to učinio preko velikih arapskih novina „Khaleej Times“) o budućnosti Kazahstana. Naslov članka govori dovoljno: „Kazahstan je u velikoj opasnosti“. Kortni podvlači da su „bitni interesi SAD“ u Kazahstanu, a oni variraju od „proizvodnje energije i uništenja atomskog i biološkog oružja do tranzita robe za snage NATO u Avganistanu“. (Neki američki posmatrači u poslednje vreme su počeli Kazahstan, a ne Uzbekistan, da nazivaju centrom severne mreže za isporuke). Kortni piše: „Ljudi u Kazahstanu, koji žele više slobode, traže podršku od Vašingtona i Evrope… Tokom dvadeset godina, uz rast životnog standarda i uz postojanje sve veće korupcije, u Kazahstanu su ojačala umerena apsolutistička raspoloženja… koliko sam uspeo da primetim u toku mojih poslednjih poseta toj zemlji, veliki deo kazahstanskih oblasti je jako želeo državnu podršku, dok je Nazarbajev novi glavni grad – Astanu – pretvorio u mini Dubai. Privilegovani krugovi su neverovatno bogati. Ekonomska nejednakost, autoritarnost i vrlo subjektivan stil kojim vlada parlament izazivaju jako nezadovoljstvo društva“.
„U zavisnosti od toga kako će zapadne vlade čuvati svoje interese, one bi trebalo, ne gubeći vreme, da produbljuju saradnju sa perspektivnim liderima, računajući tu i najmlađe članove vlada. Aktivnija razmena profesionalnog i obrazovnog iskustva, kao i demokratsko obrazovanje, mogli bi da otvore put novoj generaciji političkih vođa. Zapadni odbrambeni establišment bi trebalo da pojača odgovarajuću pripremu u redovima armije i organima bezbednosti. Novi sporazum sa EU trebalo da proširi programe koji vode obezbeđivanju vlasti zakona, a OEBS bi trebalo da pojača svoje prisustvo u regionu. Zapad polaže ogromne nade u Kazahstan, on može da učini mnogo kako bi se ljudima pomoglo da se približe demokratskoj budućnosti.“
Naravno, slična situacija je i u Uzbekistanu, Kirgiziji, Tadžikistanu i Turkmenistanu, koje u SAD smatraju ne toliko komplikovanim „ciljevima“ kao Kazahstan: kao, pre ili posle slediće primer ostalih. Očigledno je da se već priprema plan za promenu režima u Centralno-Azijskoj regiji a do njegove primene će doći ukoliko Kabul potpadne pod kontrolu „prijateljske“ islamističke vlade, a SAD uspešno formiraju vojne baze u Avganistanu. Bez sumnje, neredi u Žanaozenu 16. decembra 2011. su bili „naduvani“ do neverovatnih razmera upravo od strane američkih komentatora, uključujući i Kortnija lično.
Nova odbrambena strategija SAD crta prevarantski mirnu sliku prikazujući situaciju kao da je i u Evropi, i u Evro-Aziji sve mirno. Ustvari, u dubini besni prava oluja. Ona će jačati paralelno sa integracionim procesima u Centralnoj Aziji, koji vode formiranju Evroazijskog saveza u 2015. godini. Reklo bi se da se vreme „iks“ već približilo.
(Nastaviće se)
(Autor je geostrateški analitičar i bivši ambasador Indije u Pakistanu, Iranu, Turskoj i Rusiji)
( 21 ocena )
