Vesti 
Naši vođe stvorili su od judaizma posttraumatski sindrom, dok nas vode ravno ka samouništenju
U listu „Haaretz“ zavladala je očigledna panika pošto je prošle nedelje objavljeno istraživanje „Guttman Center – Avi Chai Foundation" o pitanjima religioznosti. U petak je tako osvanuo naslov – „Istraživanje pokazuje da rekordan broj Jevreja veruje u Boga“. Ali panika u listu bila je pogrešno locirana.
Da, u prošloj deceniji porastao je broj Izraelaca koji ispovedaju religiozni judaizam, ali to samo znači da su se stvari vratile tamo gde su bile i pre dve decenije. Ranije istraživanje provedeno je 1991. godine, i tada su rezultati bili slični današnjim. Sledeće istraživanje, ono iz 1999 – rađeno pošto su mnogi u Izrael emigrirali iz bivšeg SSSR a još se nisu sasvim asimilovali – što je objašnjenje za pad religioznosti u tom periodu.
Deset godina kasnije, ti imigranti su se stopili s kulturom koja vlada u izraelskom društvu. Za to vreme trebalo bi uračunati i uticaj ortodoksnih i ultraortodoksnih Jevreja, koji su stvarali protivtežu većini sekularnih imigranata sa ruskog govornog područja, odakle možemo izvesti zaključak kako je broj religioznih ostao gotovo isti za poslednjih 20 godina.
Detalj koji je zapravo trebalo da izazove paniku je istraživanje koje pokazuje kako se stvorio totalni konsenzus među izraelskim Jevrejima bez obzira na verovanje, etničku ili političku pripadnost da bi „misao vodilja“ po pitanju države, pa i samog judaizma, trebalo da bude „sećanje na Holokaust“.
Čak 98 odsto ispitanika smatra da je sećanje na Holokaust „važno“ ili „veoma važno“. Taj detalj postao je važniji nego, na primer, život u Izraelu, obeležavanje Sabata i osećaj pripadnosti jevrejskom narodu.
MOJSIJE, PRVA ŽRTVA HOLOKAUSTA Holokaust je postao primarni način na koji Izrael definiše sam sebe. A ta definicija je bolna i ekstremna, jer se Holokaust, kao i njegove lekcije, pamti samo na jedan specifičan način.
Već dugo vremena Holokaust se koristi kao glavni argument za postojanje jevrejske države i navodi se kao dokaz da je država u stanju stalne opasnosti za svoju egzistenciju.
Holokaust je jedina prizma kroz koju naše vođstvo – a samim tim i narod koji isto vođstvo podržava – sagledava svaku situaciju. Ta prizma iskrivljuje stvarnost i neumoljivo vodi pogrešnim zaključcima, čak do te mere da je vrhovni verski vođa Izraela Meir Lau pre tri godine, za vreme održavanja ceremonije sećanja na Holokasut, izjavio kako je Mojsije bio prva žrtva Holokausta. Drugim rečima, svi naši životi su samo jedna duga Šoa.
Kao država, kao nacija, Izrael se nikad nije suočio sa traumama Holokausta. Šok od strašne tragedije, osećaj krivice Yishuv vođstva (op. a. Yishuv – termin iz 19. veka, jevrejsko vođstvo pre kreacije države Izrael) što nisu mogli da spasu evropske Jevreje, kao i prisustvo muškaraca i žena koji su preživeli Holokaust – stalna su uspomena na te traume.
Ispočetka Izrael nije toliko spominjao Holokaust da bi to danas postala najvažnija nacionalna trauma, kojom se održava konstantan strah za egzistenciju uz prateću agresivnost, koja proizlazi iz istog tog straha.
Što se tiče samih žrtava koje su preživele Holokaust, o njima se nikad nije preterano brinulo. Upravo juče je objavljena vest kako pola živih žrtava Holokausta danas preživljava od socijalne pomoći, koju je država još jednom srezala.
Istovremeno, „hitleri“ su stalno oko nas. Samo pre nedelju dana premijer Benjamin Netanijahu ponovio je po ko zna koji put put kako ima mnogo grupa koje žele da nas potpuno unište. Drugim rečima, ne manjka potrebe za daljnjim širenjem straha od Holokausta koji, prema rečima njegovog oca – istoričara Benziona Netanijahua – nikad nije ni prestao.
AGRESIVNI OBRAZAC Pokušava se stvoriti utisak da mi nemamo rivale, suparnike, čak ni neprijatelje - samo hitlere. Tako se o Holokaustu uči u školama, tako se studenti odvode da posećuju logore smrti. Saglasno tome, kako je i list „Haaretz“ objavio u petak, samo dva odsto izraelske omladine oseća potrebu za poštovanjem demokratskih principa pošto izuče sve o Holokaustu. Osim toga, samo 2,5 odsto njih navodi kako saosećaju sa žrtvama drugih nacija, ali zato čak 12 odsto mladih oseća potrebu i „važnost“ služenja u izraelskoj vojsci.
Na taj način deluju traume. Zbog ljudske ograničenosti, trauma koja se na vreme ne izleči tera nas da konstantno vidimo nove traume koje nadolaze – čak i ako ono što nadolazi nema nikakve veze sa prethodnom traumom jer možda to i nije trauma, već nešto dobro po nas.
Trauma vodi u ratobornost i snažna je tendencija ka stvaranju haosa u okruženju, ali najveći haos traumatizovana osoba provodi sama prema sebi.
Ono što mnogi smatraju racionalnim zapravo je zastrašujući, odbrambeni i agresivni obrazac. Naši aktuelni vođe stvorili su od judaizma posttraumatski sindrom, dok nas u isto vreme vode ravno ka samouništenju.
Merav Michaeli je kolumnistkinja „Haaretza“, profesorka na više fakulteta i jedan od najuticajnijih novinara u Izraelu
( 21 ocena )
