Novi Standard

Preduslov promene je smena intelektualne elite, čime će se otvoriti prostor za drukčiju političku elitu i slobodniju državu – niko nas ne sputava u tome sem straha

Prvo što kolonijalna sila na zauzetoj teritoriji sebi stavi u zadatak jeste promena sistema vrednosti i nametanje novog kulturnog modela porobljenom narodu. Cilj je, naravno, ubeđivanje lokalnog stanovništva da je prisutna kako bi im život učinila lakšim i bogatijim. Ova u osnovi karakteristična imperijalna težnja predstavlja opšte mesto u svakom razmatranju. Međutim, teško je u porobljenoj državi na primeru vlasti, koja je ogledalo stranih uticaja, reći činjeničnu istinu bez razmatranja zasebnih strateških koraka. 

SIMULACIJA REALNOSTI Poučno je ispričati sledeći detalj. Veruje se da je Vercingetoriks, kasniji galski vođa, u početku bio blizak saveznik Julija Cezara, koji je tada sa vojskom, ali pre svega sa sveštenicima, radnicima i učiteljima, duboko zašao u teritorije Galije i umešao se u njen politički poredak. Rim je tada bio velika imperija u povoju, gladan novih teritorija, ali pre svega novog ljudstva i sirovina. Osnova imperijalnih težnji bila je vera u božansku predodređenost Rima da vlada i prosvećuje „neuke varvare“ nametnuvši im svoj sistem vrednosti, odnosno kulturni model, čime ih zapravo uključuje u svoj politički sistem. U jednom trenutku, prema jednoj priči, Vercingetoriks, mudri Gal koji je verovao da se sa Rimom može i prijateljski, upitao je Cezara zašto zašto on, ukoliko zaista želi samo iskrenu saradnju sa Galijom, toliko dugo boravi na njenoj teritoriji. Na to je Cezar odgovorio da je cilj Rima isključivo prosvetiteljski rad u Galiji, nikako njeno vojno ili političko porobljavanje. Cilj Rima je, prema ovom fiktivnom Cezarovom odgovoru, bio da učini život lokalnog stanovništva lakšim, da mu modernizuje infrastrukturu, vojsku i način života. Veruje se da je tada Vercingetoriks shvatio da Rim nikada neće prestati sa pokušajima da Galiju uništi, pre svega u vrednosnom a zatim i u teritorijalnom smislu.  

Zapravo ova priča ima dosta zajedničkog sa dešavanjima u Srbiji. Prvo što kolonijalna sila radi u jednoj zemlji jeste simulacija realnosti. Realnost je reč koja dobija sasvim drugo značenje i tiče se pristanka na golu silu, dok se realan život i budućnost tog naroda uvek predstavljaju u formi fikcije, nikako ne dozvoljavajući da se realna slika predstavi narodu. 

Zapravo, kolonijalna sila zauzima neku vrstu meta-forme, gde ona postaje metafizička univerzalna sila, koja prašta, kažnjava ili nagrađuje. Ona zapravo preuzima funkciju božanstva i stoga mora biti obožavana, dok se svaki napad na nju doživljava kao blasfemija. Ritualno kažnjavanje nepodobnih takođe je deo ovog metafizičkog hipostaziranja Imperije. Međutim, pošto je Imperija zauzeta, a opet moćna i velika, nužno je da njeno stalno prisustvo u svim sferama života porobljenog naroda bude obezbeđeno kroz lokalne guvernere, koje Imperija postavlja, odobrava i smenjuje. 

Lokalni guverneri imaju fiktivnu moć sem u slučaju kada im Imperija da odrešene ruke da obave neki prljav posao. Guverner mora biti podobna osoba, koja je u stanju da se narodu predstavi kao lider koji je u milosti Božanstva. Ukoliko bi iko kritikovao ili napao predstavnika Imperije, napao bi i Imperiju samu. Zapravo, moderni masovni mediji omogućavaju kolonijalnim silama da učine nešto što njihovim prethodnicima nije polazilo za rukom. Oni sada i bukvalno mogu da ubede porobljeno stanovništvo da je zapravo slobodno i da ih čeka srećna budućnost.  

Nekada je to bilo znatno teže pošto se lokalno stanovništvo teže kontrolisalo i alternativna istorija porobljenog naroda lakše održavala, pre svega usmenim predanjem. Međutim, uz novi način života, u kojem funkciju vaspitača preuzimaju državne škole i mediji, lako je usmeriti buduće naraštaje u željenom smeru. Veći stepen globalizacije i umrežavanja znači i da je, proporcionalno tome, mogućnost za alternativne istorije i istine manja. Mogućnost za otpor se smanjuje promenom reči i izraza i izbacivanjem nepodobnih iz upotrebe a promenom značenja drugim izrazima kontroliše se ljudska misao.  

Ova izuzetno podrobno smišljena manipulacija svešću olakšava kontrolu nad porobljenom teritorijom. Njene direktne posledice su svesno odustajanje porobljenih od slobode i smanjenje ljudstva angažovanog na kontroli tog naroda. Posao kontrolora obavlja sama elita porobljenog naroda. 

Elita porobljenog naroda su oni delovi naroda koji najiskrenije prihvataju istine koje se narodu serviraju. Radi se o ljudima koji porobljivačke paradigme prihvataju najčešće iz koristi a neretko i zbog istinskog uverenja u istinitost strane propagande. Takvi ljudi postaju podobni intelektulci ili, kako bismo to lepše rekli – mediokriteti. Oni ponavljaju i razrađuju medijsku i obrazovnu propagandu i svojim misionarskim radom daju primer običnom narodu i mladima. Takođe, oni predstavljaju model uspeha i model dobrog ponašanja. 

Elita je tu i kao kontrolor guvernera i postavljenih vlasti. Ona je tu kao direktna ispostava želja kolonijalnih gospodara, finansijski kontrolisana. 

Ovaj sistem deluje kao faktički neprobojan. Sistematska i brižna kontrola svih segmenata života stvara kontrolisanu masu ispranih mozgova, koje više ne zanima ni sopstvena porodica, a kamoli prijatelji i država. Zapravo radi se o nametanju egocentričnog modela, koji iz računice isključuje bilo kakvu opštu stvar pod izgovorom da „svako mora gledati prvenstveno sebe“ (ili, kako se to u titoizmu govorilo, „ima ko će o tome da misli“). 

KAKO JE KOD NAS Na srpskom primeru vidimo svu genijalnost ovakve strategije. Guverner (predsednik) Srbije je zapravo produžena ruka interesnih centara moći i, iako strani uticaj nije ni blizu nivoa od pre desetak godina, guverner uvek bira pre samookupaciju nego pobunu. 

Samookupacija je termin koji treba razumeti kao strah političke elite od oslabljenih gospodara, sa jedne, i gnevnog naroda sa druge strane. Ovaj strah prerasta svako racionalno promišljanje političke elite, koja nema hrabrosti da se suoči sa narodom i istinom. Umesto toga, ona uz pomoć intelektualne elite, koju su postavile kolonijalne sile, nastavlja da sprovodi identičnu politiku stvarajući privid srećne budućnosti i preuzimajući neke od funcija stranaca u svoje ruke. Iako deluje da se ovaj proces može završiti prirodnim otrežnjenjem političke elite – onda kada u svojim rukama bude držala većinu poluga vlasti – to se neće dogoditi. Neće jer je strah od gubitka položaja i bivših gospodara veći od želje za zaokretom u politici. 

Zapravo, naša je politička i intelektualna elita toliko dugo bila tuđa da je zaboravila kako da bude nešto drugo. Naša elita zapravo vapije za stranim gospodarima, ona i bukvalno žali što oni nisu prisutni koliko nekada. Ona sve duguje njima i od njih u potpunosti zavisi. Ona je hipostazirala strance i obožava ih, ugleda se na njih, zavisi od njih, želi da liči na njih. To je razlog snishodljivosti – naši istinski žele da, bar na trenutak, dodirnu božanstva, da budu neko drugi. Oni im se istinski dive, oni ih uzdižu i redovno precenjuju njihovu moć i uticaj. Stalno su u strahu da će se stranci vratiti, poput kakve mitske sile koja je kaznila i uništila Sodomu i Gomoru. 

Tako se vremenom naša politička i intelektualna elita izmetnula u proroka apokalipse. Ona upozorava, plaši, preti; ona prorokuje katastrofu, bombardovanja, izolaciju, nestanak, smrt. 

Sve što nije sa te strane realnosti, sve što ne spada u kolektivno slepilo, kojim se stalno trujemo predstavlja opsanost. Ovaj strah je otišao toliko daleko da često i ljudi koji se ne slažu sa politikom vlasti izmišljaju scenarije temeljene na nerealnim strahovima kako bi na izbornom listiću ponovo zaokružili one koji im prodaju maglu. Radi se o objektivno velikom psihološkom pritisku koji mediji stvaraju i koji se temelji na strahu od promene. Svaka je promena loša pošto gospodari mogu biti njome nezadovoljni. Cela se medijska slika zapravo svela na umanjivanje straha. Onaj koji ponajmanje predstavlja promenu zacrtanog kursa ima najviše šansi za pobedu. Stalno se ističe da velike zapadne sile podržavaju ovog ili onog političara, osuđuju ovaj ili onaj potez, što odmah nailazi na orkestriranu podršku mediokriteta i umirivanja ili uvećavanja straha običnih ljudi. 

Sve što samo zaliči na pokušaj otpora – makar i retoričkog – izaziva strah u običnom čoveku, koji se polako pretvara u anksioznost, kao strah od neidentifikovane situacije i događaja. Sve su ovo posledice kolektivnog pranja mozga, kome smo izloženi već godinama. Bojimo se da pomenemo pridev „srpski“ u rečenici; bojimo se da slavimo slavu, da se prekrstimo na ulici, pišemo ćirilicom, kažemo javno nešto protiv vlasti, izađemo na miting, porazgovaramo sa komšijom, prijateljima. Bojimo se sami sebe i svojih mračnih misli. Bojimo se da živimo. Bojimo se da razmišljamo o tome kako zemlja propada, narod umire a mladi se masovno iseljavaju. Bojimo se, ali ćemo radije gledati sve i strpljivo u tišini čekati da Srbija umre, umesto da pokušamo da nešto promenimo.  

Svaka je promena zacrtanog puta strašna. Ona je strašna zato što s njom ne znamo da se suočimo. Ne možemo sebi da priznamo da smo bili obmanuti. Uljuljkavamo se lažima koje sami sebi govorimo, kažemo da će biti bolje, a znamo da neće. Svi znamo da je car go, ali niko ne želi da to prvi kaže kako ne bi snosio posledice ili bio proglašen i glupim i ludim. Budimo se u laži, kupamo se u laži, živimo laž. Laž je naša svakodnevnica. Lažemo da nam je dobro. Lažemo da nam je loše jer se bojimo da promenimo nešto, bojimo se čak i toga da nam bude bolje. Bojimo se da ne ostanemo na margini. 

Zahvaljujući tome, nama je lako vladati, zato što strah vlada nama. Mi smo se dobrovoljno odrekli svoje slobodne volje, prava na svoju državu i svoju budućnost. Mi želimo da zavisimo od drugih i to zovemo slobodom. Mi želimo da ličimo na zapadnjake, da živimo kao oni, da mislimo kao oni, da se hranimo kao oni, da budemo oni. 

Ima nečeg suštinski tačnog u Platonovoj alegoriji „Pećine“:  

„A sada – rekoh – uporedi našu prirodu sa ovim stanjem. Zamisli da ljudi žive u nekoj podzemnoj pećini, i da se duž cele pećine provlači jedan širok otvor koji vodi gore, prema svetlosti. U toj pećini žive oni od detinjstva i imaju okove oko bedara i vratova tako da se ne mogu maći s mesta, a gledaju samo napred, jer zbog okova ne mogu okretati glave. Svetlost im, međutim, dolazi od vatre koja gori iznad njih i daleko iza njihovih leđa. Između vatre i okovanih vodi gore put, a pored njega zamisli da je podignut zid kao ograda kakvu podižu mađioničari da iznad nje pokazuju svoju veštinu. 

– Zamišljam – reče on. 

– Zamisli uz to još da pored tog zida ljudi pronose razne sprave, i to kipove ljudi i drugih životinja od kamena i drveta, kao i sve moguće tvorevine ljudske umetnosti, ali tako da one iznad zida štrče, i da pri tom, kao što to obično biva, pojedini od njih u prolazu razgovaraju a drugi ni reči ne govore. 

– Tvoje je poređenje neobično – reče on – a neobični su i tvoji zatvorenici. 

– Slični su nama – rekoh. – Zar misliš da oni vide nešto drugo osim svojih senki i senki drugih ljudi, koje svetlost vatre baca na suprotan zid pećine?“ 

Međutim, kada bi zatvorenik koji se oslobodio vratio u pećinu, kaže Platon, on ne bi mogao svoja saznanja da prenese na druge zatvorenike, koji bi ih odbacili, a na eventualni pokušaj njihovog izbavljenja odgovorili bi nasiljem. 

ZAKLJUČAK Neka čitaoci ne pomisle da se u ovom tekstu radi o kakvoj nihilističkoj ideji. Zapravo, reč je o tome da je nužno reći par činjenica u moru sveopšteg laganja, u moru obmana kojima smo zaokupljeni i u javnom i u privatnom životu. Svaka politička ideja koja danas u Srbiji ne uviđa da je kucnuo poslednji čas za pokušaj da se narodu i državi pomogne ne treba da postoji. Sve naše podele, strahovanja i slutnje imaju pravo na postojanje – ali u nekom drugom, srećnijem vremenu. U svim političkim, ideološkim, interesnim, dinastičkim, navijačkim, opozicionim, pozicionim prepucavanjima zaboravlja se da Srbija umire, da Srbi kao narod biološki izumiru. Ne samo što se niko ne bavi ovim krupnim problemom već se i oni koji se problemom bave – to čine na pogrešan način.  

Naime, pitanje izumiranja Srba je izuzetno kompleksno pitanje, na koje utiču brojni faktori. To nije pitanje koje se može rešiti prostim poboljšanjem životnog standarda. U pitanju je daleko dublji problem i, da bi se on razumeo, mora se sprovesti ozbiljna analiza paradigme života u Srbiji, nacionalne ideje i kolektiviteta. Opet niko se neće setiti da kaže da je srž problema zapravo sistem kao takav, sistem koji je postavljen na glavu, sistem koji obrazovanima i poštenima ne daje šansu, a „sposobnima“ daje. Sistem koji je kancer na telu Srbije.  

Svako ko ozbiljno i dobro misli svom narodu mora istinski da shvati i da posveti svoju energiju tome da učini nešto kako bi došlo do promene u sferi obrazovanja, kulturne politike i medija. Osnovni preduslov bilo kakve promene mora biti smena intelektualne elite, a samim tim će se otvoriti prostor za drukčiju političku elitu i slobodniju državu. Niko nas ne sputava u tome sem straha.