Novi Standard

„Gospodo, naši predsednici imaju dugačku ruku. To svi dobro znaju! Njihova ruka nije za vaš sat! Uostalom, od naših para ste ga i kupili!”

Kada su nekad davno jednoj kraljici –  poznatoj po tome da nije htela da se odaje grehu ugađajući svom telu kao mrski Arapi i Berberi, te se zato okupala samo dvaput u toku života (na rođenju i pred svadbu), po fanatičnoj predanosti Bogu, Crkvi, Inkviziciji, prijatelju Torkvemadi i čvrstom zavetu da ne svuče sa sebe mučeničku košulju od kostreti (što je potrajalo!) sve dok ne porazi i poslednje mavarsko kraljevstvo, ono u senci nara – kada su joj dakle došli izaslanici i, želeći da joj iskažu diplomatsko i udvoričko priznanje, doneli mnoge darove i uz njih (nepromišljeno!) i skupocene svilene čarape izvezene zlatom, na dvoru se zatalasalo zgražanje. Besramnost, bezočnost, drskost! Kakvo nasilničko zalaženje u tajne delove naše kraljice! Kakva bezočna aluzija da kraljica ima stopala, listove, butine (uh, uh, nesrećnika li!). To je ravno polaganju prava na našu svetu zemlju! Onda je najstariji dvoranin istupio, oholo, a bogami i preteći, i odbio poklon:  

“Gospodo, kraljica nema noge!”  

I onda umalo rat! Galije, oklopnici, bombarde, konjica, razvijene zastave, trube, talambasi, juriši, krv... 

ŠEŠIR ZA KRALJICU BEZ GLAVE Jednoj današnjoj kraljici - poznatoj po bogatstvu, po kraljevskom utvrđenju i tradicionalnim gavranovima u njemu – simbolima dugovečnosti imperije, koji su u dobra stara vremena sređivali frizure glavama odsečenim u tužnom dvorištu kule, koja nosi čudnovate šešire da bi se razlikovala od mase svojih kišnih podanika - donela je nekakva strana delegacija između ostalih udvoričkih darova i dražestan i već na prvi pogled skupocen šešir, naravno, isto čudnovat, ali malo drukčiji, bogato ukrašen zlatom, povrtnjakom i cvetnjakom. I to izazove uzdržano, civilizovano, kako se pristoji, ali odlučno negodovanje na dvoru. Jer iznad kraljičine glave sunce i izlazi i zalazi (ili je bar tako nekad bilo), a strani šešir tu ne pristaje nikako. Čak i primanje takvog poklona bilo bi jednako prihvatanju tuđinske vlasti nad slavnom zemljom koju simbolizuje ta glava. Čak i za manje razloge – za neka ostrvca hiljadama kilometara daleko – vođeni su ratovi. Uostalom, ako danas donose šešire – a ne veruj Danajcima i kad šešire donose – sutra će se usuditi da donesu i štap.  

Šta će Imperiji štap? Da se poštapa ili da bije? Ako je prvo, onda je to drska aluzija na kraljičine godine, a za drugo - ima dovoljno i svojih štapova. Tada je najstariji dvoranin, zgrožen prostačkim ponašanjem, uvredom koja traži odgovor kakav takvi ljudi jedino i mogu razumeti, prezrivo odbio nedostojan poklon:  

“Gospodo, što se vas tiče, kraljica nema glavu!” 

I onda umalo rat! Spinovanje, fregate, krstarice, rakete, strateški bombarderi, zastavice koje lepršaju na antenama nastupajućih tenkova, mobilizacija javnosti i mladića, juriši, krv... 

PREDSEDNIK U ALHAMBRI Nekada, a ne tako davno, predsednik velike i moćne države, poznat po samodavljenju grickalicama, posetio je u svom mandatu jednu malu državu..., kako se zvaše..., Albigeziju... ne, nije, Albrendiju..., ne, nije, Albineziju..., ne, nije, Alabamiju..., uh, nikako..., Albanditiju..., ne, ne..., Albadovariju..., ne, Alhemiju..., ne, Alitaliju..., šta mi je, my God..., Alhambru..., Altaxmahal..., Aluminijum..., Altamiru..., ne bih rekao..., Albušiju..., ma nije ni važno, sto mu gromova i fuck you! Neka se zove kako se zove, ali veliki su interesi u pitanju. Višestruki. Između ostalih, da se pruži podrška nezavisnosti jedne susedne srodničke skupine koja će biti budući zgodan čir na budućoj neprijateljskoj zadnjici (ma ko to bio, a već znamo ko će!). I, naravno, pošto je njegova država tako moćna, poneo je i ručni sat da zna koji je sat u svemiru.  

Prema kasnijoj priči, sat je bio pokvaren. Ali predsednik je rekao da to njemu nije smetalo jer on ionako samo dva puta dnevno gleda na sat, a pokvaren sat dva puta dnevno i pokazuje tačno vreme. A u toj maloj državi, sa nekada najviše bunkera po glavi stanovnika, strasno su ga voleli. Svi redom. I činovnici, i seljaci, i vojnici, i ribari, i pripadnici Al kaide, i trgovci narkoticima, belim robljem, šverceri oružja i duvana, i učitelji, i medicinske sestre, deca, vaditelji bubrega i ostalih iznutrica, političari. Svi! Zato što je njegova moćna država bombardovala komšije. Da bi doček na aerodromu pokazao kolika je njihova ljubav, napravili su od svojih tela pistu u vidu zastave predsednikove države i ležeći čekali da avion po njima aterira. Ali to se nije desilo. Pilot nije bio uvežban za sletanje na takvu pistu. Onda je predsednik otišao među narod, što u svojoj državi nikad nije činio. Jer tamo ga poneko i nije voleo. Rukovao se, rukovao, ulazio u gomile, snopovi ispruženih ruku su doticali njegove dlanove, milovali njegove podlaktice i nadlaktice. I u jednom trenutku – videlo se i na televiziji – nestao sat sa njegove leve ruke! A posle kažu – nije ni bio vredan, svega pedeset dolara.  

DUGA RUKA NAŠEG PREDSEDIKA Onda je na predsednikov dvor došla delegacija iz one bombardovane zemlje čiji je južni deo poklonjen već pomenutoj srodničkoj skupini. Od svoje sirotinje skupili sto hiljada dolara i kupili predsedniku ručni sat da mu nadoknade štetu i pokažu svoju privrženost. Sat veoma lep. Poznate marke - a kao priznanje za podršku budućoj susednoj državi koja će se, zbog svoje tradicije, ubrzo u evropskim razmerama isticati u poštovanju ljudskih prava Takođe i zato što dobrih suseda nikad dovoljno. I oduvek se zna: više vredi dobar komšija nego daleki brat.  

Ali nevolja nikad ne dolazi bez poziva! Svi predsednikovi ljudi su iznenada pokazali zgroženost, zgađenost, bes. Sat jednog predsednika je tako lična, intimna stvar! Sa njim on leže, ustaje, odlazi u toalet, sat dodiruje erogene zone njegove supruge, prisustvuje ručkovima, večerama, po njemu se naređuje pokretanje rata i pokretanje mira, on je najverniji pratilac na konvencijama. Zato je najstariji predsednikov savetnik prišao delegatima, čvrsto ih pogledao u zaplašene nemirne oči i rekao ledeno, preteći:  

„Gospodo, naši predsednici imaju dugačku ruku. To svi dobro znaju! Njihova ruka nije za vaš sat! Uostalom, od naših para ste ga i kupili!” 

I umalo rat! Najpre spinovanje, zatim dolazak nosača aviona u obližnje more, krstarice, razarači, priprema vazduhoplovnih baza, tenkovi, helikopteri, evropski saveznici, tomahavci, logistika za upućivanje u večna lovišta, bombardovanje, krv, pljačka muzeja, nafte... Pardon, toga tu nema, stare civilizacije tu nisu bile, muzeji odavno zatvoreni, nafta... ne vredi truda..., auto-puteve i fabrike virtuelno otvaraju samo pred izbore... 

Tada je najstarijem savetniku prišao najmlađi savetnik i nešto mu šapnuo na uvo.  

“Dobro, dobro”, rekao je najstariji, „sve to smo vam delimično uradili, a mogli smo, to znate, i više“.  

Delegacija je klimala glavama.  

“A sad, idite svojim kućama. Pozvaćemo vas ako treba. A sat predajte našem ambasadoru. On će znati kome ga među vama treba dati!”