Novi Standard

Bolje je da se mi međusobno prepoznajemo nego da nas drugi po svome i dalje indentifikuju i obeležavaju

Kad su Jevreji u Nemačkoj shvatili da će biti istrebljeni? Ili zašto nisu, nego su zaostajali za događajima, dok ih je propaganda blatila, pojedinačno indentifikovala, obeležavala, zatim napadala, a onda su im ukidali prava, sve do brisanja ljudskosti da bi ih, kako kaže savremeni nemački general, pobili na krajnje industrijski način, kao apsolutni novuum u tretiranju ljudi?

Šta je bio razlog ovako otežanom učenju Jevreja da prepoznaju novu situaciju? Kolika je za to odgovornost njihove elite? A kolika bi morala biti odgovornost naše elite, koja nije uočila niti uočava razmere pretnje Srbima i kuda nas one vode? Utoliko pre što je baša elita imala prednost u odnosu na predratne Jevreje jer je, za razliku od njih, imala svoju državu sa svim institucijama, institutima, medijima...

Otežano prepoznavanje narastajućih uslova za kulturu nacizma u Nemačkoj zaista liči na istu takvu omrazu prema „podljudima“ Srbima. Ali analogije mogu biti i opasne poput one u kojoj će istoričar Nolte tvrdi da ne bi bilo konclogora da nije bilo gulaga. U šizofrenom izjednačavanju različitih stvarnosti to kukavičje jaje trebalo je da sakrije pad dične nemačke kulture u znatno srodniju anglosaksonsku. U kulturu imperijalizma, zasnovanog na neskrivenom rasizmu i frivolnoj urbanizaciji bezlične i pokorene mase kolonizovanih.

I tu i ima i nema odgovora na naše osnovno pitanje: kako je jevrejska elita odbila da nauči iz postojećeg znakovlja dolazeće vreme. Lenjost učenja je u osnovi svega? Možda? Ali šta je porađa? Šta je čini mogućom, osim lenjosti same – površnost, komfor, ugodna konformizacija sa ostalima, koja je sprečavala rekonfiguraciju socijalne strukture među samim Jevrejima, rekonfiguraciju koja bi ih naučila da nešto žrtvuju?

JAJARENJE I GUBITAK SVEGA Na početku saznanja trebalo bi da stoji promena prvenstva među najuglednijim pojedincima koji će govoriti među njima. Potom sledi i promena prioriteta. To može da se omogući upravo kroz tu novu mrežu, samoučenje, u pravo vreme, kad je moguće još nešto preduzeti. Ali kod nas sve to zbirno izostaje zbog samo u jedino u slengu imenivog jajarenja – kao spleta pojedinačno povoljnih prilika i iz toga mahom naraslih iluzija koje ne razumeju istorijsku sudbinu naroda. Poput nerazumevanja trgovaca pod Carigradom koji su se hvalili pred Turcima da nisu pomogli odbranu grada jer ga više nije vredelo braniti iako su padom grada izgubili i svoj svet, a, videće se, i slobodu i imetak.

Neverovatno je da srpska elita najmanje stotinu godina odbija da uvaži istorijsko lice stvarnosti – da smo „prostorni faktor“ Balkana, hteli mi to ili ne. I da su nam samim tim – što više osećamo na svojoj koži nego što shvatamo – neprijatelji svi oni koji žele pokoren Balkan. To su očigledno kulturreligiozno katolici; osvajački i asimilativno Germani i Turci; hegemonijalno Anglosaksonci. Ništa se nije promenilo osim njihove očigledne rešenosti da se postigne što više u sadašnjem istorijskom momentu dok traje. Otuda su jedino nacionalni interesi Srba nevidljivi i jedino Srbija od svih starih i dosad izmišljenih novih država (Slovenije, NDH, BiH, albanizovanog Kosova) još uvek nema svoje granice. Samo se Srbima ne uvažava državotovornost.

Ponovimo: mi sami nisimo naučili, a tako ni shvatili svoju istoriju. Iako su bile dobre mnoge odluke, one su baš zbog toga toliko loše realizovane. Kad Aleksandar Dugin govori o Evroaziji i rezonima za njen nastanak, on kao jedino rešenje slobode prostora vidi nacionalne interesa Rusa. To je vrlo blisko – mada u ogromnim i ključno važnim istorijskim razmerama – našem problemu sa slobodom Balkana. Ali je blisko i pretnjama unutrašnjim procesima, počev od frivolne urbanizacije, koju prepoznajemo u mrežama liberalne elite kao naturalizovanih agenata anglosaksonskog hegemonizma pred imperijalni nasrtaj. Blisko je klinovima poput Šiptara, koji su na tome odigrali svoju ulogu na Balkanu. Nemačka je na anglosaksonsku hegemoniju pružila samo svoj odvratno poznati nacistički odgovor da bi posle Drugog svetskog rata postala samo još jedna provincija anglosaksonskog sveta, koja sad prirodno radi za njih, čak i kada naizgled radi samo za sebe.

KMETOVI I HARAMBAŠE Jer ona radi i živi unutar njihovih novih margina i kad ne misli da je tako – sinhronizovana je. I to je ono što spremaju svima drugima. To su decenije samozavedenosti konzumerizmom, gde, ako je na početku glad mogla da opravda beg i pad u pohlepu, danas nalazimo likove koje Dugin prepoznaje kao (lakomislene) liberale. Oni su, prema korenu fenomena, isključivo mase frivolno urbanizovanih likova, koji se danas samo napajaju na teoremi raspoloženja, dok sebe same razaznaju u fantastičnim likovima filmske produkcije, a ne među ljudima.

Da li je lako otkloniti ovaj obrazac, koji je duboko u našem krvotoku, koji je načeo samo naše biće? Sve to posebno je pogubno za nas, koji sa gađenjem primećujemo kako sami ostajemo zarobljenici mrežne forme, čije bolje povezane čvorove čine i dalje kmetovi i harambaše, kojima je svaka ideja slobode i načela potpuno strana? O ljubavi i daru da i ne govoritmo.

Kako onda da očekujemo da možemo da postanemo društvo sposobno za učenje, rekonfiguraciju i samoučenje? Kako kad su pred nama tolike prepreke. Prva – da nismo naučili šta nas čeka priključenjem Evropskoj uniji i da više i nemamo izbora. Druga – da ne prepoznajemo taj mehanizam umrtvljivanja nas samih, naše socijalne mreže, kojom dominira službenička klasa, kmetovi i harambaše uz njihovu primitivnu lukavost i turobnost, daleko stariju od svake stranke.

A to znači da nam je potreban veći lični ulog. Jer bolje je da se mi međusobno prepoznajemo nego da nas drugi po svome i dalje indentifikuju i obeležavaju. Jer smo, ako ovakvi ostanemo, onesposobljeni da bilo koju svoju zamisao usmerimo da dosegne našu stvarnost, a da pre toga ne počne da se rasipa. Kada zapravo i društvo i država samo započinju novi ciklus raspadanja.