Vesti 
Ispod čoveka putovanja i kulture, koji oličava sav značaj zapadnog duha za našu duhovnu formaciju, negde na dnu, pronašao se čovek povratka
Trenutak je bio ispunjen skrivenom simbolikom: autentični čovek prosvećenosti, nesklon bilo kakvoj isključivosti, po prirodi blag i tolerantan, nagnut nad katalogom koji je svaki student Univerziteta u Haleu trebalo da popuni, upisuje svoje podatke: Demetrius Obradovics – Servianus, što po tadašnjem načinu određivanja i prirodi rubrike u kojoj je upisano znači: Demetrius Obradovics aus Serbien. [1]
Kako možemo razumeti ovaj istorijski trag? Da li to znači da je ovaj nepoznati student, poreklom iz Čakova, iz Banata, podanik Habsburške monarhije, koji na svojim brojnim putovanjima nikada još ne beše pohodio Srbiju, upisao lažne podatke? Da li je nekoga hteo da obmane? Varaju li nas istorijski zapisi i tragovi na ovakav način? Ili je obmana skrivena u samoj prirodi činjenice, koja je – kako veli Niče – glupa kao tele? U godini 1782, 17. oktobra, kada je nastao ovaj istorijski zapis i arhivski trag, nenamenjen bilo kakvoj javnosti, nigde nije bilo te države, ni carevine, ni kraljevine, niti despotovine, ona više nije bila nikakav pojam, kao granična turska provincija ni geografski nije obuhvatala rasuti narod. Da li je to bio duboko iracionalni gest jednog duha koji je uživao da bude obasjan svetlošću razuma?
Taj zapis, nastao ispod Dositejevog pera, što je najbolji dokaz da je bio očišćen od svake uskogrudosti, postoji kao trag jedne dugotrajne, nevidljive i egzistencijalne doslednosti. (Koja je utoliko delotvornija zato što je praćena skidanjem svešteničkih haljina koje se odigralo u isto vreme i na istom mestu: raskidanjem, dakle, sa skoro svim što ga je do tada određivalo.) Bio je to skriven i neprimetan znak da su oni potpuno nepoznati ljudi, zagubljeni u tami vremena, u krivinama neprohodnih puteva, skrivenih i pljačkanih manastira, u dubokim i tamnim šumama, uspeli da sačuvaju nešto bitno: ti neznani dijaci koji su – osvetljeni trepetom žiška u kandilu – prepisivali srednjovekovne zapise, poslanice, letopise, žitija, koji su tek ponegde na ivicama svojih na propast osuđenih knjiga uspevali da ostave samo svoje ime, behu, dakle, uspeli da očuvaju i prenesu kroz XV, XVI, XVII vek, duhovno-istorijsku svest o Srbiji.
Ta misao postoji i kod Orfelina i kod Rajića, ona istrajava na mnogim stranicama ispisanim ruskoslovenskim jezikom u XVIII veku, ali tek u dubokosežnom i potpuno privatnom gestu ovog sasvim drukčijeg čoveka od njih, koji je sav bio prožet mislima vlastitog doba, koji je bio nesklon manastirima i monasima, koji je bio oduševljen školama i prijateljstvima, koji nije ni na mah bio izgubljen u masi drugih ljudi i naroda, već potpuno spokojan među njima, nastaje metafizička simbolika jednog potpuno privatnog čina: na najudaljenijoj tački svakog očekivanja jedna misao dobija svoju osnovu, jer dobija svog jemca u samoj ličnosti.
Ta Srbija iz koje je došao Dositej, iako nikada pre u njoj nije ni bio, bila je zemlja očuvana i stvorena unutar jednog dugog i simboličnog pamćenja, oličena u kulturnoistorijskoj svesti koju je baš čovek novog doba, u mnogo čemu sklon da prihvati njegove vrednosti, utisnuo u svoj zapis. Dositejev potonji dolazak u Srbiju, kao susret tog u jozefinskom smislu obrazovanog čoveka, velikog književnog putnika, sa sredinom koja je bila epska, ubilačka i haotična, predstavlja, otud, neminovni obol ovoj tako nevidljivoj doslednosti, pa je znak da se ispod čoveka putovanja i kulture, čoveka koji oličava sav značaj zapadnog duha za našu duhovnu formaciju, negde na dnu, pronašao čovek povratka, čovek susreta sa svojim pamćenjem: on je stupio na neizbežnu stazu koja čoveka navodi da se sretne sa sobom. Jer, Dositej je aus Serbien ili nije Dositej.
______________
[1] Katalin Hegediš-Kovačević, „Dositej Obradović u matrikulama Halskog univerziteta“, Naučni sastanak slavista u Vukove dane, 19/2, MSC, Beograd, 1990, 367, 369.
( 24 ocena )
