Vesti 
Svako ostajanje u infantilizmu ima svoju želju kao egzistencijalni kič: biti jadranski svetioničar. Ponekad žalimo što se barem nekim ljudima želje ne ostvaruju
Ima nečeg neobično prijatnog u starinskim i klasičnim bibliotečkim čitaonicama: naročito za melanholične duhove. Jer, tu se rasprostire osobita senovitost, kao područje polumraka koji čini da se oštri rubovi stvarnosti rastvaraju u neodređenosti, ali i da uobičajeni uvidi poprime zatamnjen vid i otkriju svoje skriveno poreklo. Staklenim okvirom oivičene stone lampe deluju kao treptaji žiška u kandilima duž ikonostasa. Tišina i hladovina - za letnjih žega - pojačavaju ovaj utisak. Sve je u znaku prošlih vremena: misao o njima ne može otkloniti ni svetli ekran kompjutera na ponekom stolu, niti sa tavanice blešteće neonske i fosforescentne svetlosti. To je pravi prostor za čitanje starih novina.
Namenjene aktuelnostima, novine su najinteresantnije kada su daleko od njih: kada iz potpuno zaboravljenog i davnašnjeg vremena otkriju koliko je naše vreme prekriveno dugačkom senkom. To je jedan od nenaglašenih paradoksa koji pripadaju novinama: o sadašnjem vremenu mnogo više od aktuelnih novina mogu da nam kažu stare novine, posle čijeg listanja nam na prstima ostaje debeo sloj prašine. Jer, tek u retrospektivi, u sećanju koje je stopljeno sa potonjim saznanjima, sa naknadnim iskustvima, počinjemo uočavati ono opšte koje je dugo bilo prekriveno koprenom najličnijih i zapretanih sećanja.
Tako - u prelistavanju starih novina, pod datumom od 6. avgusta 1971. godine - nailazimo na izveštaj sa pripremne utakmice Hajduk - Crvena zvezda, odigrane u Splitu. Ovaj izveštaj o jednoj takmičarski beznačajnoj utakmici - koja nije donosila nikakve sportske posledice, pošto je bila prevashodno egzibicionog tipa - donosi i ovakvu rečenicu: „Nezadovoljan ishodom, jedan deo neodgovornih gledalaca je po završetku utakmice gađao, koliko se moglo videti sa novinarske tribine, različitim predmetima igrače Zvezde, pa je jedan od igrača u crveno-belim dresovima lakše i povređen. Umesto da pozdravi mušku i fer borbu oba tima, ovaj deo publike bacio je tamnu mrlju na ovaj derbi."[1] Događaj čest na fudbalskim stadionima, i pre i posle ove utakmice, koji se ponavlja na svim meridijanima, poprima drukčiji vid kao deo ličnih sećanja.
„NAŠE MORE" Bilo je leto, žarko - kao i uvek - u srednjoj Dalmaciji, u koju se stizalo dugom vožnjom kroz krivudave i šumovite puteve Bosne, kroz kameni pejzaž i nisko rastinje dalmatinskog zaleđa. Letovanje na Jadranskom moru - u to naizgled neuzburkano i prividno srećno vreme titoističke Jugoslavije, koje je idealizovano preko svake mere u sećanjima nostalgičara - imalo je svojstva rodoljubivog čina. U to se uveravamo kada u starim novinama pročitamo napise o tome kako je „naše more" najlepše, kako su ostrva, uvale i plaže na toj obali najuzbudljiviji. Domašaji takvih sugestija, ponavljani iz godine u godinu, usvajani bez ikakve razumne sumnje, nisu bili samo masovno rasprostirani i usvajani nego su imali sposobnost da u čoveku dugo traju, da pretrajavaju i u zrelom dobu, uprkos mnogim saznanjima koja su ih mogla dovesti u sumnju. Svakako da je tada objavljeni - i na zabavama razglašeni - san svakog emancipovanog i u primerenoj meri blaziranog beogradskog mladića mogao biti vezan za želju da postane jadranski svetioničar: fina mera neiskrenosti i hotimične atraktivnosti, kao ono što treba da skrene pažnju na protagonistu, kojeg najbolje odslikava taj spoj lažljive sentimentalnosti i neiskrene pobune, prepoznavao se u oglašavanju takvog sna. Ali, i sada svako podsećanje na taj san budi pregršt nežnosti u duši: „predsednik Srbije je ispričao i da je kao mladić, 1981. godine, želeo da bude svetioničar na Jadranu."[2] Ponekad žalimo što se barem nekim ljudima snovi ne ostvaruju.
Bio je to, naravno, zvanično podsticani san ispod koga se kretala, komešala i ključala sama stvarnost. Uspon do malog stadiona na Plinari beše relativno lak, mnogobrojni ljudi koji su koračali ka ulazima bili su glasni i veseli, šaleći se sa očekivanjima od igrača, veče se primicalo, senke postajale sve duže, bilo je toplo, strah od rezultata se u dečačkom srcu stapao sa narastajućim uzbuđenjem: uobičajena navijačka situacija. Utakmica je vremenom iščezla iz sećanja, ostala je samo mutna predstava o blizini tribina i terena, o tome da se igrač mogao dohvatiti dok je izvodio korner ili aut, da bi zauvek ostao zapamćen trenutak u kojem igrači u crveno-belim dresovima počinju da beže sa terena: pogrdni povici, predmeti koji lete prema njima, iznenada otkrivena samoća - od koje se hlade prsti - u naizgled prijateljskom okruženju. Ostalo je nejasno: odakle sve to? Odakle toliko precizne mržnje prema nama koji smo stigli - vođeni iznudicom ili izborom - tamo gde su nas pozivali: odakle su nas odvraćali od drugih strana. Odakle toliko neuvažavanje i neosvrtanje na infantilizam našeg vaspitanja, na samozaslepljujuću predstavu o tome da tu nismo više tuđinci nego bilo gde drugde na svetu?
EGZISTENCIJALNI KIČ Trenutno rasprskavanje službenih laži i porodičnih prećutkivanja, sasvim neposredno i gotovo opipljivo saznanje o tome da smo tuđinci na „našem moru", sirova i sasvim životna vrelina mržnje: opipljiva, kao telo, gusta i zagušujuća, kao magla, bezrazložna i bezuslovna. Sve je to bilo manje oporo od saznanja o tome koliko smo ovde - u jednom trenutku - prokazani kao tuđinci: više nego igde. Ta šokiranost tek otkrivenom tuđošću u jednom - titoistički sjajnim lakom - premazanom svetu dobiće mnogo docnije svoje obrazloženje, razjasniće se sama po sebi: bilo je leto 1971. godine. Tog leta je grupi srpskih pisaca zabranjen književni nastup u Zadru, kuda su krenuli „prvi put posle rata", pa su ih domaćini odveli u planinsko zaleđe, u selo Islam Grčki - „to znači Islam grčko-pravoslavni, znači Islam srpski" - da bi održali književno veče pod otvorenim nebom. „Narod je silazio s planina i, budući da se tad nije ni imala srpska zastava, niti se smela nositi, primetili smo jednu grupu koja je nosila zastavu kluba 'Crvena zvezda'. Okupilo se pet-šest hiljada ljudi i mi smo u jedno kasno mediteransko predvečerje održali književno veče pred nekoliko hiljada, zanemarenih, zaboravljenih, u planini ostavljenih Srba."[3]
Ono što u dečačkim očima beše tako mutno i nejasno, tako zastrašujuće začudno, odjednom postaje savršeno jasno: do svega je došlo zato što su crveno-beli dresovi - u tom raju titoističke tolerancije - predstavljali srpsku zastavu. Jedna metonimija pretvorila se u jednu metaforu. Nisu to, dakle, bili nikakvi neodgovorni navijači nego čitav stadion, nije tome bio povod u nezadovoljstvu rezultatom jedne potpuno beznačajne utakmice, niti je uzrok položen u nezadovoljenu sportsku želju, kao što se tu nije rasprostirala ona opšta šovinistička strast fudbala o kojoj je napisano toliko učenih reči. Bila je to nepatvorena i usredsređena mržnja. Svako buđenje iz infantilizma - tako dirigovanog u našoj sadašnjoj javnoj svesti, tako omamljujuće rasprostrtog duž tolikih javnih poziva i uličnih oglasa, tolikih sirenskih nagovora da se ponovo uputimo toj ne tako bliskoj obali, iako smo upoznali mnoge druge, iako se svet pretvorio u orahovu ljusku - počinje jednostavnim saznanjem o tome da tu prebivaju oni koji nas mrze. Svako ostajanje u infantilizmu ima svoju želju kao egzistencijalni kič: biti jadranski svetioničar. Ponekad žalimo što se barem nekim ljudima želje ne ostvaruju.
______________________
[1] Politika, Beograd, petak 6. avgust 1971. godine, 13.
[2] Politika, Beograd, 24. novembar 2010. godine.
[3] Borislav Mihajlović Mihiz, Kazivanja i ukazivanja, BIGZ, Beograd, 1994, 263.
Moralistički fragmenti
Glava i zid
( 32 ocena )
