Vesti 
One otkrivaju onu putanju u srpskoj književnosti, istovetnu sa evropskim osećanjem umetničke sudbine - putanju između samoće i izgnanstva
Postoji čas kada u posmatračevom duhu – bio to duh jednog književnog arhivara, maštovitog esejiste, istoričara jednog vremena ili znatiželjni duh biografa – zaiskri svest o bezuzročnoj podudarnosti, kada se osvetli međusobno pripadanje onih kojima je ono ostalo zauvek skriveno, iako su – zaključujemo po tolikim rasejanim znacima – osećali kako ono postoji. To je čas kada se potpuna privatnost prepozna kao događaj kulture. Za razliku od spoljašnjeg prostora koji stavlja u dejstvo naša čula na odviše direktan način, unutrašnji prostor je ispunjen znakovima nevidljive dramatike koja je pokidala niti našeg života. Sobe u kojima živimo ne obeležavaju samo naš ukus, ili našu imućnost, ili slučaj koji nas je tu doveo, nego postaju – izdvojeno od svakog htenja – sam naš život. Kakvo saznanje prati našu uobrazilju u času kada naporedo pročitamo kako su – u istom vremenu, u udaljenim gradovima, u potpuno različitim kulturama – izgledale sobe u kojima su živela dvojica najvećih srpskih pisaca u dvadesetom veku?
RUKA KOJA DRŽI LOPATICU ZA UGALJ Bivši ambasador, uzdržan i gospodstven, prihvaćen za saputnika komunističke revolucije, u sivo vreme obnove i izgradnje, u pedesetim godinama dvadesetog veka, sam skoro deceniju stariji od tog veka, u plakatno vreme masovnih skupova, plamtećih govora, kada je mač revolucionarne pravde vitlao iznad ljudskih glava, živeo je kao „podstanar u Prizrenskoj ulici, u domu nekog advokata Milenkovića. Držao je tamo dve sobe: jednu gostinsku, primaću, i drugu u kojoj je spavao. Nameštaj je bio skroman, građansko-srpski, s kraja prošlog veka, i već prilično prašnjav i oveštao, a krevet na kome je spavao gvozden, gotovo vojnički. U uglu prve sobe nalazila se okrugla mala gvozdena peć na ugalj, koju je sam Andrić ložio lopaticom.“ [1] Nije to bilo neko prolazno obitavalište nego dugogodišnji stan, nije to bila mladićka sudbina neshvaćenog i darovitog čoveka, nego pozornica slave koju je odmeravao skepsi i rezignaciji sklon pogled čoveka na pragu sedamdesete godine života. Jer sve je oduvek tu: i osećanje bezdomnosti, i večiti izgled siromaštva, koje kao da je tu i kada više nismo toliko siromašni, i prašnjavost crvotočnog nameštaja, i gvozdeni krevet iskušenika, i lopatica za ugalj kao izvor toplote. Nije reč o nekoj apologiji nemaštine, ni o pohvali skromnosti, niti je potreban nekakav papirni spomenik stoičkom duhu našeg pisca, jer treba pretpostaviti – mimo svega toga – da nad ovim opisom lebdi nekakav nevidljivi znak.
RUKA KOJA KUCA NA PISAĆOJ MAŠINI Taj znak se – u isto vreme – mogao ugledati i na jednom drugom mestu, u konglomeratu londonskih ulica, u džinovskoj i ružnoj višespratnici, u tmurnim okolnostima emigrantskog života bivšeg niskog diplomatskog službenika, nezaposlenog, politički sumnjivog sa obe strane gvozdene zavese: „U sobi odista nered. Crnjanski je taman kucao nešto na mašini. Rukopisi poređani po stolu, po fotelji i jednoj stolici koja, sa drugom jednom, čini sav sedalački nameštaj. Uza zid rafovi s knjigama, stvarima, paketima, odelom. Vidi se teskoba. Do prozora šivaća mašina... Na drugoj strani kao neki orman, širokih krila. To je u stvari krevet koji se noću izvuče iz zida i spusti na pod. Tad Crnjanski i supruga njegova odgurnu svakako sto u neki ćošak i onda više nema prostora za kretanje.“ [2] Potpuna emigrantska izopštenost, nagomilanost predmeta koji ograničavaju svaki životni pokret, okupljajući silu života u jednu tačku, tačku kao što je samoubistvo, haotičnost i zbrkanost stvari o koje se gotovo spopliće čovek čiji životni godovi uslovljavaju da nastupi – i samo po sebi nošeno jalom i zlovoljom – odmeravanje i sleganje utisaka skupljenih sa puta koji traje skoro sedam decenija. Ovaj čisti podmeh sudbine u odnosu na ono što je bilo očekivano nosi, međutim, jedan znak koji kao da sve iskupljuje: postoji pisaća mašina – malo nakrivljena, poduprta s jedne strane knjigama da bi mogla raditi – u stanu kakvih je puno u velikim gradovima, ona kao da izuzima sudbinu pisca iz ove uobičajenosti.
Kakva je veza – kao neki daleki odjek umetničke teorije o vezama u svetu, o tome da su sve stvari u vezi – između ruke koja drži lopaticu za ugalj i ruke koja kuca na pisaćoj mašini? Kakva je veza između te lopatice za ugalj i te pisaće mašine? U kakvoj istovetnosti se sreću dva podstanarstva, dva egzistencijalna vrsnika i da li ta istovetnost premaša razlike između sivog socijalizma i svetlog kapitalizma usred hladnog rata? Nije da naši pisci nisu imali velikih i slavnih i srećnih trenutaka; nije da ih neće imati i kada napuste ove sobe u kojima su dugo živeli; nije da mi nemamo pisaca čiji su stanovi upamćeni kao slike obilja i raskoši; nije da ni takvi pisci nisu – jednim preokretom sudbine – mogli osvanuti u ovakvim sobama.
Ali, ako smo nekad razgledali sobu u kojoj je u manastiru Tronoša – po predanju – učio Vuk, ako smo opazili tanki mlaz svetlosti koja dopire kroz njene male prozore, ne uspevajući da osvetli ni prizemljeni krevet, ako zamislimo kakav je mrak mogao biti u toj sobi i u tom vremenu, ako možemo da se uživimo u svet – u njegovo bogatstvo i siromaštvo – čiji je potonji trag gvozdeni krevet Borine kuće u Vranju, onda samoća pisca, koju dočarava lopatica za ugalj, i piščevo izgnanstvo, koje uprizoruje pisaća mašina, otkrivaju onu putanju u srpskoj književnosti koja je istovetna sa evropskim osećanjem umetničke sudbine. Jer to je putanja između samoće i izgnanstva.
_________
Napomene:
[1] Erih Koš, Odlomci sećanja, pisci, Prosveta – Beograd, Mediteran – Budva, Matica srpska – Novi Sad, 1990, 69–70.
[2] Dragan R. Aćimović, Sa Crnjanskim u Londonu, Filip Višnjić, Beograd, 2005, 35–36.
( 26 ocena )
