Vesti 
Samoozarenje i samozatamnjenje: to su, dakle, pesnici
Šta to znači ili, bolje, šta je to značilo – biti pesnik? Kao da nam to ne mogu otkriti promene pesničke sudbine u raznim vremenima, ni smene poetičkih moda, niti odsjaji slave: samo saznanje ne proističe iz iskustva poezije kao takve nego iz iskustva pesničke egzistencije. Ovo suvišno pitanje, veoma naivno u taštini koja mu podrazumevano pripada, pojavljuje se sa ogromnom snagom na kraju života, u času kada narasta pesnikova uznemirenost pred pitanjem: šta sam bio? Uvek postoji taj trenutak kada iz čoveka izbije nešto sudbonosno skriveno i od njega samog.
U ovom otkriću, bilo da je ono u reči, bilo da je u gestu, obrazovana je – pod plaštom posebnog raspoloženja, u naročitom duševnom stanju – kako dramatika razumevanja neke ličnosti tako i dramatika njenog samorazumevanja: „Poslednji put video sam ga decembra 1978. u Francuskoj 7. Već star, i teško bolestan, držeći u ruci knjigu koju mu je za spomen ostavio Rastko, s posvetom ’Ja Rastko Petrović boljševik 1922’, evocirao je posle 56 godina uspomenu na davno umrlog pesnika, sahranjenog na sirotinjskom groblju u Njujorku. To je bio Matićev poslednji javni istup. Njegove misli tekle su kao i ranije u talasima, ali glas ga je izdavao. Po završetku skupa prišao sam mu. Imao sam utisak da se obradovao. ’On je bio pesnik, a ne ja’, rekao mi je umornim staračkim glasom.“ [1]
Ne možemo s pouzdanjem znati šta je Dušan Matić mislio kada je ovako, u mračnom nadahnuću, odredio svoje i Rastkovo mesto u pesničkom svetu. Iako Matić ovu rečenicu izgovara pod teretom sećanja i iznenadno pobuđenih emocija, ona ostaje lapidarni izraz iskustva o jednom pesniku, o samom Matiću, o pesništvu kao takvom: najviše od svega toga, ona je svedočanstvo o pravim pesnicima.
Da li je ovo tajanstveno prepoznavanje-u-samoprepoznavanju nastalo u skladu sa odnekud iskrslom istinom o poeziji kao neprekidnoj svežini sveta? Jer, sa Rastkove posvete – i posle pola veka – nije spao zlatni prah te svežine: nadahnut mladićstvom pesničkog genija, on određuje sebe kao boljševika, iako je oduvek bio s one strane politike i istorije. Otud je ovde na delu prkos, poricanje, incident, detinjski izazov? Jer, on je boljševik – ma šta to značilo – po dahu svežine koji dopire iz utopijskog duha revolucije, iznenada prispelog u plesnive salone građanskih kuća. To je pesnik: u toj incidentnosti lebdi nešto od infantilizma tako neophodnog pesničkom opažanju. Kada, međutim, Dušan Matić, pred smrt, sebe suoči sa ovim infantilizmom, šta on tu vidi? Da li je njegovo saznanje vezano za ljubav prema Rastku – u sećanju, u prošlosti, ljubav koja je kao utvara iskrsla, i uprkos istoriji – ili za jedno tiho, iznenadno i skriveno samoporicanje?
Tu se odmeravaju dva pesnička iskustva: pesnik kao izazov, kao dete, kao svežina sveta i pesnik kao potvrđivanje kulture, kao zgasnuće oka, kao iskustvo sutona. Matić jednostavno oseća da je iz egzistencije iščilelo nešto pesničko. Ako je za nadrealiste pesnik bio onaj koji je u vezi sa životom na autentičan način, što ga i razlikuje od čoveka literature, onda Rastko – koji nije bio akademik i svečani besednik, nego je skončao kao izgnanik, bezrazložno i utoliko bezuslovnije – jeste pesnik, a ne onaj koji je okamenjen u dodiru sa moćima sveta: Dušan Matić. Ali, kakvo je to samoporicanje u kojem je moguće izgovoriti nešto što se toliko opire samom pesničkom iskustvu, za koje samo jedna stvar ostaje nesumnjiva: činjenica da je Dušan Matić istinski pesnik? U tom samoporicanju sjaji nešto pesničko.
Kako onda razrešiti ovaj paradoks u egzistencijalnoj hermeneutici koju priziva naš zapis? Rastko je pesnik upravo po svežini sveta koja – toliko posle njegove smrti – bije iz svakog stiha ili, evo, i usputnog zapisa; Matić je pesnik i u samoporicanju koje određuje njegovo poslednje suočenje sa svetom, ne zastajući u neizrečenom već se ospoljavajući do bola, do negacije, do guranja s one strane svežine sveta. Rastko je pesnik najsvetlijeg sjaja, trenutka u kojem „dignem... oči nebesima nada mnom se plavilo rađa“, nepoznate svetlosti bivstvovanja. A Matić? Najtamnijeg sutona, ponorne mudrosti ništavila, nastojanja „između sebe i jasne zvezde svoje smrti da staneš“. Samoozarenje i samozatamnjenje: to su, dakle, pesnici.
__________
Napomene:
[1] Miodrag Popović, Poznice, Prosveta, Beograd, 1999, 172–173.
( 29 ocena )
